Аутор Тема: Жртвовање у словенској религији?  (Прочитано 228 пута)

Ван мреже dons

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 55
Жртвовање у словенској религији?
« послато: Новембар 29, 2021, 03:21:32 поподне »
Поздрав
Да ли има неко на форуму да зна како су се понашали стари Словени приликом религијског приношења жртве,
Да ли је било нажалост и приношења људских жртви?
Која литература на ту тему?
Може не само за Словене него све људске заједнице.

Ван мреже сɣнце

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1357
  • I-A1328
Одг: Жртвовање у словенској религији?
« Одговор #1 послато: Новембар 29, 2021, 07:48:10 поподне »
Поздрав
Да ли има неко на форуму да зна како су се понашали стари Словени приликом религијског приношења жртве,
Да ли је било нажалост и приношења људских жртви?
Која литература на ту тему?
Може не само за Словене него све људске заједнице.

Главни проблем у изучењу прасловенске вјере је, да до нас није дошло ниједно свједочаство написано самима вјерницима. Тзв. Велесову Књигу наука је давно означила као хињу и лаж. Постоје само трагови и одклици старих времена из поља археологије и донедавнога фолклора и антропологије. Ипак није све тако тамно.

Лингвистика:
- Ријеч жртва припада скупини назива с наставком -тва; такве су сјетва, жетва, тргатва (грожћа), молитва које носе у себи смисао обреда који се понавља периодично, у датом случају годишње; из тога слиједи, да је жртва представљала периодични обред.
- Коријен жьр: у раним старословенским преводима светога писма обично су јеврејске и јелинске свештенике преводили ријечју жьрьць ( у србском би се претворила у жрац или жарац). Овај коријен је могуће сродан с литавским коријеном гир/гер ( гирти - хвалити, задобравати; гера - добро ). Из тога слиједи, да је смисао жртве задобрити вољу онога кому жртвујеш.

Историја:
Прокопиј :
"Ова племена, Словени и Анти, немају владара, но искони живе у народоправству; зато се у њих срећа и биједа сматрају дјелом заједнице а не личности. Они сматрају да је бог један, који је творац муњи и грому и владар над свим и њему жртвују бикове и врше друге свете обреде. Они не признају да је судбина прописана или да има неку моћ над људима, но када им грози смрт од болести или боја они се зарекну да ће даровати жртву свому богу ако се спасу и избјегнувши смрти они заиста приносе жртву у знак захвалности и вјерују да им је спас заиста купљен том жртвом. Они поштују ријеке и виле и сваке друге демоне, приносе жртве свима њима и с помоћу жртава гатају."

Фолклор:
Народни обичаји предају се усмено и веома су становити, те се временом мијењају само у подробностима. Срби, Бугари, Румуни, Украјинци, Руси имају обичај жрвовати јагње у прољеће када је први изгон оваца на испашу ( у хришћанско доба вријеме обичаја је пало на ђурђевдан ). Жрвовало се вуковима ( у Руса медвједу) или предводнику вукова по обреду једно од добрих јагањаца, да се господар вукова или звијери задобри и да се с њим нагоди, да не шље своје вукове на овце или на пастире. Тај вођ вукова је у доскорашњем народном вјеровању св. Ђурађ / Јуриј, а којегдје св. Мрата и св. Сава и слично, како је који светац пао на дан изгона стоке. Из тога обичаја изводи се закључак о постојању истога у прасловинско доба.  То је потврђено свједочаством о жртви јагњета описану њемачким свештеником у онда још увијек нехришћанских Литаваца и Пруса.

Уобће су жртве добро забиљежене у тих, Прасловинима сличних народа и њихови народни обичају веома добро се слажу са донедавнима у Словинских народа, нарочито србских.
Жртва је зависила од тежине уговора с демоном или богом. Када се је хтјела бацити на кога мања клетва или када се је требало одклонити нечију клетву жртва је била црни пјетао и жрвовало се духу потока или језера. Ти дуси су виле или диве, дуси ту некада давно погинулих дјевојака, чија душа није прешла на онај свијет.
Када је гатар добивао вијест о том, да на село иде куга или пошаст, жртва је била коњ вранац или црни вол, да се задобри господар пакла, чији демони наносе разну болештињу.
Записано је да се је о зиму, када ће наступити хришћански божић, жртвују свињу матери Земљи.
Жрва се вршила тако, да народ закоље живину, наије се, а тек кости или дроб или крв се лију земљи или даривају демонима или божаствима и када стрвинари или вуци то узму, вјерује се да је бог, преко својих поданика звијери, прихватио жртву.

Људска жртва је такође забиљежена. Када је умирао какав знатан муж или владар који је имао више жена, био је ред, да се она која га је највише вољела "добровољно" спали с њим.
Колико је добровољно, не могу предпоставити, јер је жрац по обичају опијао жену.  За разлику од других народа, Словени нису жртвовали ратне заробљенике, но су их послије некога времена или пушћали или примали у своју задругу.


Ⲙⲏⲥⲗⲏⲙⲟ ⲇⲁ ⲃⲗⲁⲇⲁⲙⲟ ⲛⲁшⲏⲙ ⲣⲉϥⲏⲙⲁ, ⲛⲟ ⲏⲥⲧⲏⲛⲁ ⲓⲉ ⲇⲁ ⲣⲉϥⲏ, ⲡⲟⲡⲩⲧ ⲧⲁⲧⲁⲣⲥⲕⲟⲅⲁ ⲗⲩⲕⲁ, ⲇⲉⲓⲥⲧⲃⲩⲓⲩ ⲛⲁ ⲩⲙ ⲙⲟћⲛⲟ ⲙⲣⲥⲉћ ⲏ ⲥⲩⲕⲁⲓⲩћ ⲙⲏⲥⲁⲗ. Ⲍⲁⲧⲟ ⲩ ⲣⲁⲍⲅⲟⲃⲟⲣⲩ ⲃⲁⲗⲓⲁ ⲡⲣⲃⲟ ⲩⲥⲧⲁⲛⲟⲃⲏⲧⲏ ⲙⲉђⲉ ⲣⲉϥⲏⲙⲁ ⲏ ⲏⲍⲣⲁⲍⲏⲙⲁ, ⲇⲁ б̀ⲏ ⲇⲣⲩⲅⲏ ⲍⲛⲁⲗⲏ ⲕⲁⲕⲟ ⲏⲭ ⲙⲏ ⲃⲏⲇⲏⲙⲟ.