Rođen je 14. avgusta 1978. godine u Doboju, a 14 godina kasnije, kada je izbio rat se pridružio redovima Vojske Republike Srpske. Ubrzo je bio raspoređen na prvu liniju fronta gde se hrabro borio i mnogo puta bio ranjavan. Međutim, samo godinu dana kasnije je poginuo u borbi protiv muslimanskih snaga.
Spomenko Gostić je bio vojnik i najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu. Poginuo je na 20. marta 1993. godine prilikom napada muslimanskih snaga na planinu Ozren. Za svoje zasluge je odlikovan Medaljom zasluga za narod.
Spomenko se rodio u Doboju 14. avgusta 1978. O njegovom se detinjstvu malo zna. Ono što je od njega proživeo, bilo je tegobno. Živeo je u siromašnoj porodici u selu Jovići na Ozrenu. Uoči rata umire mu majka Milena. Ostao je samo sa bakom, u selu u okruženju, onamo gde je etnička karta podsećala na kožu leoparda. Septembra 1992, kada su njegovi vršnjaci kretali u školu, Spomenkov život se iz korena izmenio. Kobnog dana, po Jovićima je padala kiša granata ispaljenih sa bošnjačkih položaja. Među žrtvama je bila i Spomenkova baka. Ostao je sam, bez igde ikog svog. Ostala mu je samo vojska, kao nada i zaštitnica. Javio se u jedinicu i postao kurir. Zatim je, sa zapregom i dva konja, dostavljao hranu vojnicima na prvim linijama fronta. Postao je najmlađi vojnik vojske Republike Srpske.
Spomenkov jedini sačuvani intervju, dat jednoj televiziji iz Srbije, pokazivao je da se radi o prerano sazrelom i odraslom dečaku, kojem je surovi rat otrgnuo bezbrižno detinjstvo. Nije skidao uniformu vojske Republike Srpske. Sa zapregom kojom je upravljao stizao je svuda. Više nije samo raznosio hranu sa položaja, već i izvlačio ranjenike sa najopasnijih mesta. I sam je dva puta bio ranjavan, ali se nije povlačio. U istoj jedinici saborac mu je bio i njegov nastavnik Lazo. Ozrenci govore da je to bio njihov Obilić. "Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gdje niko nije smio ići da spasava ranjenike, taj dječak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca", seća se njegov saborac Stjepan. Posle emitovanja emisije o Spomenku na televiziji, mnogi ljudi su se interesovali o njemu. Dobio je i ponudu jednog Srbina iz Pariza da pređe kod njega i napusti bojište. Spomenko nije imao dileme. Nije hteo da napusti zavičaj i Maglaj, sve dok njegova zemlja ne doživi slobodu. Tako je razmišljao jedan četrnaestogodišnjak. Uzdao se u skori završetak rata i nadao se da će od zaprege koju je vozio kasnije razvoziti stvari i izdržavati porodicu.
Spomenka je u martu 1993. na Ozrenu zatekla ofanziva Armije BiH. Po srpskim položajima padale su granate i umnožovale žrtve. Detonacije su potresale brda. Ni tada se Spomenko nije ustrašio. Iznenada je, samo, pao. Dvadesetog marta. Zadobio je teške rane.
Spomenko Gostić je preminuo istog dana od zadobijenih rana na ratištu na Ozrenu. Sahranjen je u rodnim Jovićima, da ih nikada ne napusti. Posthumno je odlikovan. Jovići su pripali muslimansko-hrvatskoj federaciji.
Nakon završetka rata selo Jovići su pripali Federaciji BiH, pa su njegovi bivši saborci zatražili premeštanje posmrtnih ostataka na teritoriju Srpske.
Taj plan još nije ostvaren, ali su u nekim gradovima Republike Srpske pokrenute inicijative za imenovanje ulica po Spomenku Gostiću.
Na dan njegove smrti, u Doboju ispred crkve otkriven je spomenik ovom mladom heroju.
https://www.youtube.com/watch?time_continue=3&v=gGwWBG4Qc4U