Ваша запажања у погледу година рођења супруге Ђорђа Ковачевића су прилично реална. У случају релативно велике разлике у годинама рођења између браће обично постоје два сценарија - први је да је између њих рађано још дјеце, али су или умирала, или су у питању биле ћерке, а жене нису обухваћене овим пописом; други би био да се ради о два очева брака. Овдје има више чињеница које упућују на вјероватноћу да се ипак ради о два брака, те да је Милан/Миљан из првог, а Михајло и Василије из другог Ђорђевог брака. У том случају бих се усудио изнијети претпоставку да је управо Јека/Јекица мајка млађе двојице, односно маћеха најстаријем.
Ваше питање у вези времена и повода/разлога мијењања, односно узимања сталних презимена, је веома занимљиво, али, на жалост, одговарати на њега опширно је код нас и даље незахвално. Наиме, имамо прилично нетачно виђење тога колико је презиме код нас "света" категорија. То нас спрјеачва да објективно истражујемо и често наводи на погрешне трагове. Већина сматра да исто презиме указује на сродство, да су нам презимена веома стара, да смо их мијењали тешко и из ужасне нужде. На жалост, управо ови пописи из 19. вијека показују да и није баш тако. Презиме је, изгледа, више зависило од средине (да не кажем, давали су нам га они са којима смо живјели, а не ми сами) и било је далеко од непромјењиве категорије. Примјера ради, свега 15-20% презимена из пописа 1850/51. године, када су Семберија и Мајевица у питању, је опстало до данас, односно било формирано већ тада. Осталих 80-85% су формирана у другој половини 19. вијека. Конкретан повод за устаљивање презимена код Срба је различит у зависности од мјеста о ком говоримо. Рецимо, на територији тадашње кнежевине Србије овај процес је почео раније него код нас у Босни, јер су владари донијели конкретне законе који регулишу ову тематику. У Босни и Херцеговини пресудан је почетак аустроугарске власти и, рекао бих, нарочито је битан процес успостављања земљишних књига, који почиње већ од 1879. године. Ту смо, дакле, усталили презимена, нешто из морања, а нешто и зато што смо сами видјели корист (у виду лакшег доказивања сродства код преноса имовине и сл). Не кажем да прије 1878/79. презимена нисмо имали, али тврдим да је било велико шаренило и никаква обавеза да се буде досљедно код кориштења презимена.
У Вашем случају, презиме Јекичић срећемо први пут управо у докементацији која се тиче успоставе земљишних књига за катастарску општину Вршани, дакле из периода који почиње 1879. године. Ту су наведени Василије и Михајло Јекичић, као слободни посједници, односно лица која су била власници некретнина, а не у кметском односу према неком од бегова, што је само по себи интересантан податак, који донекле посредно потврђује предање које сте пренијели о имовинском статусу Михајловом. Уколико успијемо утврдити и постојање овог презимена у попису из 1873/75. године могли бисмо можда добити још неке одговоре, али првим прегледом необјављеног превода овог пописа нисам успио утврдити да је наведено, што можда упућује и на то да су у том периоду Јекичићи били ван Вршана.
Што се тиче насељавања Вршана прецима данашње популације, оно што се може рећи на основу доступних писаних извора је да већ у вријеме Дубичког рата Вршани дају одређени број добровољаца - фрајкора, па се међу њима срећу и данас позната презимена. Дакле, већ до краја 1780-их Вршани су били поново насељени, с тим да поечтке насељавања вјероватно можемо тражити већ послије 1739.
Као и у осталим дијеловима Семберије било је вјероватно досељавања са свих страна - са сјевера из Славоније и Срема, са истока из Мачве (или преко Мачве), са југа и са запада из Крајине (конкретно - тестирани Гребићи припадају, упроштено речено, групи крајишких родова).
У попису из 1850/51. године има више Ковачевића, али ту немамо податке о славама, па је тешко нешто конкретније рећи. У сваком случају, то презиме такође не мора бити превише старо, можда га је носио само Мићо, или његов отац, тако да оно не представља нужно битан путоказ у даљем истраживању.
Мој приједлог, што се даљег истраживања тиче, а ту ћу Вас радо подржати логистички, јесте да закотрљате причу са овим нашим тестирањем и у Вршанима, па да видимо куд ће нас то одвести. Конкретно, колико ме сјећање служи, доста породица у Вршанима и Новом слави Ђурђевдан. Није искључено да су Вам још неке генетски род, осим ових за које то и знате. У Батковићу сам имао групу породица са славом Стјепањдан. Можда 10ак презимена. Постојало је унутар те групе по пар породица које су знале за међусобну везу, али нико није знао да су сви припадници једног рода, а то нам је управо ово тестирање показало. Ту ће се можда већ јавити нови путокази и ко зна куда ће Вас то одвести.
Из мог искуства, што човјек растерећеније овоме приступи, у смислу тога да не постави себи нужно као императив да утврди све о свом поријеклу и сл, више ће тога открити и о себи и својима. Ја сам о својој породици открио више него што сам могао и сањати, а кроз све ово више сам радио на томе да другима помогнем да открију своје коријене. Међутим, све је то једна огромна и древна мрежа у коју смо сви упетљани, па су нам и истраживања, хтјели ми то или не, повезана.
