1
Аутосомална ДНК / Одг: Autosomal k13 Vlasi istocne Srbije
« Последња порука Владимир Бојановић послато данас у 07:20:46 пре подне »Готово идентично мени. Као што рекох резултат је типичан за овај део Балкана. Обично се људи изненаде великим словенским процентом, знам да ја јесам. Али постоји једноставно објашњење за то. Власи и Словени живе 1500 година једни уз друге, не само јужно већ и северно од Дунава. Обично помислимо из данашње перспективе да су на Балкан дошли само Срби, Хрвати и оно племена која су учествовала у етногенези савремених Бугар, а чињеница је да је дошло небројено много родова и племена. Они су дали свој печат свим балканским популацијама па и нашој. И не само по X линији већ и по мушкој. Од оно мало резултата из Кучева њих 6 носи Р1а и то типично словенске подргане. Отуд и оно да Срби носе неких 30-40% претсловенске генетике, из истог разлога. Само бих додао да је СДНК пројекат то утврдио знатно раније, десет година пре ових последњих научних радова. Пошто се по медијима провлачи да се то тек сада сазнало, а на овом форуму се о томе говори 10 година. Последица те романско-словенске симбиозе и прожимања је и то да су Србима по аутосомалу блиски Румуни и Молдавци јер су и они исти микс, односно није последица средњевековних миграција са југа на север.Добар коментар. Само бих се надовезао да су овакве дистрибутивне законитости за R1a утврђене и у огромном броју случајева и код I2-Y3120 словенских грана (посебно у Z17855 и PH908 гранама), као и међу бројним пословењеним дачко-трачким гранама Е-V13 и тд. Генетичке повезнице између Срба, Бугара (тачније Бугарословена), Влаха, Мађара, Грка и осталих народа на истоку, непостојеће су из периода Немањићке Србије, па је хипотеза о ширењу ових грана са оним кратким ширењем српске државе на исток потпуно неутемељена. Заправо смо већина нас потомци бројних словенских племена и родова, који су најпре у првим таласима населили шире географске и историјске просторе источне и јужне Паноније, Доњег Дунава (Доње и Горње Мезије), затим Тракије, Македоније, данашње централне Србије и осталих провинција Византијског царства продирући све до крајњег југа Балкана.
Пореклаши јесу писали о томе али због "оптерећености" са Порфирогенитом и теоријом о западном пореклу Срба изостала је слободно могу рећи храброст и одговорност да се о овим раносредњовековним словенским миграцијама пише на отворенији начин, што је приметно и у књизи о Херцеговини у којој се негирају миграције са источног и централног Балкана на западни Балкан одн. динарске просторе (и поред бројних генетичких повезница Срба и Бугарословена у првом реду, које у огромном броју тестираних датирају управо из овог периода). Несумњиво се даља порекла бројних данашњих Срба, Бугара, Влаха па и данашњих Хрвата и осталих могу довести у директну везу са поменутим миграцијама и са оним племенима које налазимо у историјским изворима, интересантни могу бити помени Седам словенских племена у садашњој Бугарској, племена смештена у Шоплуку и Македонији, а посебно она у сливовима река Мораве и Тимока (Морављани, Тимочани, Гудушчани, Браничевци и тд.), која су се опирала процесима бугаризације. Будућа (дубинска) тестирања Влаха и Румуна са обе стране Дунава али и Срба и Бугара са ширег подручја Шоплука, итекако ће бити од великог значаја ка још бољем разумевању ових миграторних процеса и етногенеза балканских народа.