Прва забиљежена сеоба Срба из ране Србије у новој постојбини на подручју Илирика била је 924. године.
Посљедице те "сеобе", у рангу геноцида, је готово стогодишња непримјетност Србије на војно/политичкој позорници Балкана након Часлављеве погибије око 960. г. у Срему, тек око 1085. када Бодин поставља, свог дворјанина, Вукана за жупана Рашке.
" ... Киван због тог пораза Симеон посла у Србију нову, знатно јачу војску, са тројицом војвода и уза њу, тобоже као новог кандидата за престо, Клонимирова сина Часлава. Захарија се препаде од те нове силе и, не смејући да је сачека у земљи, побеже у Хрватску. Србија је ипак, могла да пружи отпор; Бугари су били добро обавештени о свом прошлом поразу. Стога поново прибегавају лукавству. Позивајући српске жупане да дођу на једно одређено место и прихвате свог новог владара Часлава, они су се клели да не мисле ништа рђаво. Заборавивши сличну лаковерност Петрову, Срби повероваше и дођоше на то место. Ту вође бише одмах похватане, а обезглављен народ поста лак плен бугарског напада. Бугари уђоше у Србију, похваташе тамо велик део становништва "од малог до великог" и одведоше га у Бугарску. Само један део, западни свакако, успео је да се спасе у Хрватску. Гонећи Србе, један део Бугара, под вођом Алогоботуром, продре и на хрватско тле, али је био зле среће. Хрвати којима је тад владао активни кнез Томислав, с успехом одбише бугарске нападе. Чак се у саопштењу Порфирогенитовом каже да су Бугари били сви побијени. Србија је, међутим, постала обична бугарска покрајина (924. године)."
" ... Од Бугарске се прва отцепила Србија. За време узајамних борби и метежа у Бугарској решио се Часлав Клонимировић да обнови своју отаџбину. Са четворицом другова он, 931. год., побеже из Преслава у Рашку. О пустоши која је тада владала у Србији причале су се необичне ствари на заинтересованом цариградском двору . Часлав је, говорило се, затекао у земљи свега педесет људи, који су лутали планинама и хранили се ловом, а нису имали ни жена ни деце. Такве приче су, несумњиво, претеране, али је вероватно да је земља личила на згариште и да су прометни путеви били напуштени. Такву земљу Чаславу није било тешко "заузети". Он се одмах обратио византијском двору тражећи помоћ и заштиту. Цар Роман, коме је свако слабљење Бугарске било добро дошло, иако је са њом био у миру, а имајући и раније Србију у својим комбинацијама, прихватио је одмах Часлављеву понуду. Византија је за обнову Србије дала материјална средства, која су доносиле оне избеглице које су се из Бугарске, преко Цариграда, или из саме Византије , враћале у отаџбину. Вратише се и бегунци из Хрватске и других суседних земаља! Србија се, заједничком сарадњом, брзо опоравила. Бугарска, колико се зна, заузета домаћим злом, није предузимала ништа против Часлава; вероватно је томе допринело и држање Византије, која је одмах показала жив интерес за српско питање. Часлав је успео да знатно утврди своју власт и ојача Србију сталном помоћу Византије и цара Константина Порфирогенита. Он је био још жив, кад је цар писао свој важни спис О управљању државом, у ком је навео границе тадашње српске државе."
(В. Ћоровић, Илуст. историја Срба, 2005., књ. I., 124, 126)
" ... Опет, Симеон посла другу војску против кнеза Захарије, под Кненоном и Емнеконом и Ецбоклијом и такође, заједно с њима Часлава. Тада се Захарије уплаши те побегне у Хрватску, а Бугари су послали поруку жупанима да они треба да дођу к њима и да приме Часлава за свог архонта(кнеза) обећањем су их преварили и одвели чак до првог села, одмах свезали и ушли у Србију, и узели са собом свеукупан народ и старе и младе, и одвели су их у Бугарску, а само неки су побегли и отишли у Хрватску и земља остаде пуста. Затим, у то време ти исти Бугари под Алгоботуром уђоше у Хрватску ратовати и тамо су они сви били побијени од Хрвата. Седам година касније Часлав је побегао од Бугара са још четворицом и ушли су у Србију из Преслава и нашли су у земљи не више него само 50 људи, без жена или деце, који су преживљавали ловом. С овима он је запосео земљу и послао поруку цару Византинаца, тражећи његову помоћ и потпору и обећавајући да ће му служити, и бити послушан његовим заповестима као што су били и архонти(кнежеви) пре њега. И отада унапред, цар Византинаца непрекидно му је чинио доброчинства, тако да су Срби живећи у Хрватској и Бугарској и другим земљама које је Симеон растерао придружили се њему кад су чули за све ово. Још више многи су побегли из Бугарске и ушли у Цариград и њих је цар Византинаца обукао и опреминио и послао Чаславу. И, од богатих дарова цара Византинаца он је средио и населио земљу па је, као и пре, остао подложан и послушан цару Византинаца, па је сарадњом и многим доброчинствима цара ујединио ту земљу, и у њој учврстио своју владавину. Кнез Србије, већ из почетка, а то значи из времена цара Ираклија, био је подређен и подложан цару Византинаца, а никад није био подложан кнезу Бугарске.
У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес (Соли тј. Тузла), и у области Босне Котор и Десник."
(32. Глава ДАИ)
Лаковерни Петар је Петар Гојниковић којег је бугарски кнез (цар 918.-927.) Симеон 917. на превару заробио и утамничио у Бугарској, највјероватније у својој новој престоници Преславу, гдје је Петар и умро. Симеон је тада на власт у Србији поставио свог штићеника Павла Брановића. Симеонове тамнице био је допао 920. г. и Захарије Прибислављевић. Овдје сам истакао Петра Гојниковића са мишљу о евентуалном откривању његова почивалишта. Нисам упознат са бугарском археологијом њихове престолнице Преслава и Симеонове задужбине Краљеве цркве гдје слутим да би Петар Гојниковић могао бити сахрањен. Археогенетика остатака првих архонта Србије ријешила би многа питања поријекла српског народа.