Изгледа да ту доста утиче и "старобалканска" генетика. Хајдучија је била најизраженија управо у крајевима са већим процентом староседелачког становништва (по Y-DNA), Источна Србија, Црна Гора, итд.
Хајдука и ускока је било у Херцеговини и Далмацији, али ти крајеви нису толико "кримогени" као нпр. Црна Гора и Албанија.
Генерално, највећи проблем са криминалом постоји у медитеранским земљама (хаплогрупе Ј, Е, ист. R1b), Италија, Албанија, Турска, Блиски Исток, Шпанија + колоније, итд.
Има ту и генетике (медитеранске) а и историјских околности.
Херцеговина и Далмација су биле под јачом државном управом, па је, логично, због страха од санкције, било мање изражено криминално понашање.
У крајевима где 200-250 година фактички није било никакве државне власти (Црна Гора, Брда), а при том, често било беде, глади и сваке друге оскудице, избијају они најпотиснутији нагони код људи. Временом, покољењима, то постаје нормално понашање, нарочито захваљјући васпитању у складу са оном старом црногорском "ОТМИ ОТЕТО": чинити разбојништво према Турцима (као и њиховим експонентима овде, исламизираним домаћим становништвом), не само да је било друштвено прихватљиво, него је представљало и херојски чин. А у крајњем, то се преносило и на све поданике те мрске турске власти, макар они били и браћа по крви и вероисповести. Знамо за много случајева кад су Катуњани харали браћу Херцеговце, под изговором да су они турски поданици.
То што кажеш да је хајдучија била изражена тамо где је староседелачко становништво (ЦГ, источна Србија) сигурно има у одређеној мери значаја, и повезано је са генетским наслеђем. А, опет, делом се може везати и за начин привређивања: рекао бих да је склоност ка хајдучији израженија међу сточарима брдско-планинских крајева.
Кад сточарске погледе на свет забркамо са генетиком и историјским околностима, добијемо исти закључак.
