Разумѣх добро твойе питање, али одговорих другим примѣром, показуйућим сву глупост и безумност тршићства.
Но, ти хоћеш рећи да неки од нас користе болестно "правило йедначења по звучности" у свих рѣчих осим при корѣну "срб". Не знам за друге, али што се мене тиче, грдно се вараш. Я га не користим нигдѣ гдѣ би се његовом употрѣбом кварио корѣн рѣчи. Тиме поштуйем и спроводим члан правописа говорећи да се исто не трѣба користити када квари корѣн. Ето, я се више држим важећега правописа од тебе тршићевца.
Према томе, у мене изузетков нема. А у тебе? Шта би с ВашинГТоном, ТБилисийем, с ГиБСоном, са хрваТСким... Избѣгаваш ли одговора?
Извини, али нисам сигуран колико је ревелантно, чак на теми коју си ти сам покренуо, твоје мишљење. Ти говориш једним специфичним обликом српског језика, те залажеш за реформу писма; то је једна врло интересантна идеја и немам никакав коментар на њу; штавише, могао бих те само на одређен начин похвалити за оригиналност и инвентивност.
Морао бих много порука које сти ти написао прочитати пре него што бих схватио која су правила које си осмислио и како их примењујеш (осим ако ниси негде систематски то написао и образложио?) пре него што бих уопште улазио у оцену идеја.
Не знам шта си покушао рећи хрватским примером. У њему не постоји једначења по звучности. Не пише се
хрвадско, зашто у овом случају (испред гласа
с) нема озвучавања сугласника
т.
Не постоји правописна одредба по којој је потребо избегавати гласовне промене да би се очувао корен речи, тако да не можеш рећи ни да ти примењујеш то правило доследније од мене. Оно на шта ти мислиш јесте правило
транскрибовања страних речи, односно страних властититих имена, која су настала правилима потпуно страним српском језику, тј. другачијим од њега. Вашингтон је одличан пример тога што си навео, а одличан пример сличне природе би било и Велингтон, Бангкок или Хонгконг. Ове речи нису у духу српског језика и оне имају сачување облике како бисмо их лакше разумели и, евентуално, пронашли на карти (преко Google претраживача, и слично) и то се тиче питања основне форме како је ушао тај назив у српски језик.
Транскрипција страних речи је једно цело поглавље правописних норми само по себи и оно треба увек бити посматрано, као и друге, као засебну целину правописа (српског) језика. Не постоји ниједан објективан разлог да се потреба очувавања корена речи прошири и на домаће властите именице јер бисмо могли онда да отворимо питање укидања те гласовне промене у целини, односно његове смислености, а о чему се овде уопште не ради, јер говоримо о искључиво једној јединој речи (присвојном придеву од
Србин,
Србија). Штавише, транспоновање правила које је ту ради дефинисања иначе врло проблематичног поља, које се стандардизује и мења из године у годину, звано транскрипција иностраних имена, на ове речи, једноставно нема никаквог смисла. То би значило да су за Србе - Србија, Срби, и сл.
стране речи, које сами Срби не разумеју, па због тога морамо усвајати изузетак од правила у овом случају да не би дошло до забуне и да бисмо знали о коме се ту ради. Ту се крије и иронија, зато што ти заправо и пишеш, на неки начин, страним језиком, Александре Невски.
Но, овде уопште није расправа о томе да ли треба једначење по звучности уклонити и у домаћим властитим именима. Уопште. Напротив, овде се ради
о његовом уклањању у једној јединој речи у целом речничком фонду, одабраној из политичких, а не лингвистичких разлога.
Дакле, ја понављам моје неодговорено питање: на планети постоје на
хиљаде стандардизованих писаних језика. Да ли ми може неко наћи
макар један једини пример где имамо овакав један случај, ето не мора уопште ни у нашем језику?