Јаковљевић, Никољдан, Прилипац/Пожега
Припада хаплогрупи I1-M227>A11380>BY169301. Осим изарзито високих вриједности на маркеру 389I-II= 15-31, све остале вриједности су му блиске модалу за ову хаплогрупу. И ове високе вриједности су вјероватно скорија мутација, јер раније тестирани Јаковљевић из истог мјеста ту има модалне вриједности. У складу са тим, блиски су му многи припадници ове гране, и не може се поуздано издвојити неки тестирани као посебно ближи.
Тестирани Јакољевић оставио је предање о старијем поријеклу из Ерчега у Старом Влаху. Међутим, подаци из етнографске литературе о Јаковљевићима говоре као о досељеницима из сјевернијих крајева:
"Јаковљевићи и Радојевићи (заједно 8 кућа) су једног порекла, старином из Поцерја. Доселио се неки им предак Бошко, који се ожени кћерју Васиљевом. По његовим синовима Јакову и Радоју има ова породица данашња два презимена. Један од Бошкове браће, Јовић, отишао је на Лорет у ужички округ (село Гугаљ) и од њега су тамошњи Јовићевићи, а други брат Милош одселио се у крагујевачки округ. – О старини ове породице има и један поуздан спомен: „… Спасою Яковлѣвићу из Капица да врати њиву, ливаду“ и т. д. (Дѣловодный протоколъ од 1812. Маiя до 1813. Августа 5., стр. 29)."
Ипак кад се прочита предање Јовићевића из Лорета,поново се помињу Ерчеге у предању:
"Јовићевићи су најстарија породица у селу, потомци неког Јовића, досељеног из Ерчега, тачно 1730. године по забелешкама његовог унука Матије, који је давно учитељевао у Тучкову, повукао се у миран живот и умро код куће 1854. године. По опште запамћеној причи код свих Јовићевића, долетале су у Ерчеге некакве гуске и кокошке, пале у село и застале. Како су живине стално пристизале Јовић, дечак од 18 година по трагу дође у Лорет и пронађе јата тих животиња, заосталих од неких замрлих и расељених породица. Дошао је новембра месеца, сиђе до Гугља и сврати у кућу једних од Обрадовића, баш на Ђурђиц, Крсну славу те куће. У разговору са њима допадне се Јовићу место и реши да се с пролећа насели. Те зиме оженио се и са три брата и родитељима сиђе у пролеће и насели се у Лорету, код чесме коју је нашао озидану и која и данас постоји. Био се лепо наместио и све му ишло да лепше не може бити. Једнога дана одвоји нешто коза и преко Ужица отера у Сарајево на пазар. Готово све козе је распроодао, остане му непродат један јарац, кога је волео и одустао од продаје. Намане се неки Турчин па инсистираше да му га прода. Јовић га је одбијао ценама, које су Турчину биле превисоке. Најпосле Турчин га упита одакле је он, и када је рекао да је из Лорета, Турчин се запањио. „Вала кад’си из Лорета, требо би да ми поклониш јарца, да га водим у моје козе, а ја бих те направи срећним“. Ово толико заголица Јовића да поклони јарца Турчину, а овај му се исприповеди, да су његови стари одатле, да су дошли у Сарајево и да су под неким дреном закопали благо. Јовић је нашао благо и отуд од тог доба Јовићевићи су свуда богати и срећни људи. Бар тако сами о себи мисле данас. Јовићев један брат отишао је негде у Шумадију; Јаков отишао девојци у Прилипац у Драгачеву; брат Прерад негде у Јадар код Лознице, а брат Радул пустио се негде ближе Београду. Јовићевића је у селу 17 кућа, славе Никољдан."
Као што се може видјети ова два предања су помало контрадикторна. У Мачви, Срему и Колубару има породица које славе Никоњдан и по маркерима не стоје далеко од Јаковљевића, али се ништа сигурно не може тврдити о вези без SNP тестова.