Вјера и култура Срба > Верски обичаји

Протестантизам у Срба

(1/10) > >>

Дробњак:
Срби су народ који традиционално баштини православно хришћанство као своју религију. Можда су један од народа из окружења који је највише везан за своју националну цркву. Разлог за ово може бити тај јер је Српска Црква имала великог удела у очувању традиције, Косовског завета, писмености и националног јединства од средњег века на овамо. Али наравно, као и код других народа има Срба који нису верници националне цркве. Тако имамо Србе римокатолике и Србе муслимане (данас екстремно мали број у односу на период пре 100 или 120 година) али и Србе протестанте. О нашим сународницима који су верници различитих протестантских цркава знамо јако мало. Можда зато што је протестантизам "тек окрзнуо" Србе како то каже Владимир Ћоровић. За разлику од римокатолицизма и ислама, протестантизам није био наметан са стране, већ је његово прихватање било чин добре воље. Данас протестанти чине око 1 % укупног броја становника Србије. Највећи број протестаната отпада на Словаке и Мађаре, а за њима долазе Срби, Румуни и Роми. Било би добро да на овој теми продискутујемо о Србима протестантима, њиховој прошлости и  различитим протестантским црквама у којима већину верника чине Срби.

Дробњак:
Срба верника традиционалних (mainline protestants, штоно кажу Амери) протестантских цркава  готово и да нема. Под традиционалним протестантским црквама подразумевају се Евангеличка црква аугзбуршке вероисповести (лутерани) у Србији и Реформатска црква у Србији (реформисти или калвинисти). Лутеранци су у Србији углавном Словаци, док су калвинисти углавном Мађари. Евангеличка црква традиционално своје службе врши на словачком језику, понекада на немачком, а једино црква у Земуну, на Тошином бунару, врши службе на српском. Што се тиче Реформатске цркве, (која је изразито мађарска, у цркви се пре службе пева мађарска химна и на зидовима су мађарске заставе) службе се одржавају на мађарском, с тим што се повремено одржава служба на српском у Реформатској цркви у улици Павла Папа у Новом Саду. Такође, некада су се одржавале службе на српском у Београду у изнајмљеној католичкој капели у Вишеградској али се тај огранак цркве отцепио, због израженог мађарског национализма цркве, и прикључио англиканској цркви, која је по теологији такође калвинистичка, с тим што је по обреду англиканска. Као што рекох Срба у овим традиционалним протестантским црквама готово и да нема. Лутерани и калвинисти су на српском етничком простору почели да делују одмах по реформацији и Срби се са њима сусрећу већ у 16. веку. Протестантизам је у Османском царству има неку врсту протекције у односу на католичанство, па је већина Мађара на тлу Османске империје приглила калвинизам. Калвинизам је мало докачио и Хрвате, у Барањи и Славонији, па се већ у 16. веку јављају прве калвинистичке жупе које службу врше на словенском језику. У то време у Барањи делује четрдесетак калвинистичких жупа, од којих су 22 словенске.

Дробњак:
Други "талас" протестантизма је имао више утицаја на Србе, пре свега на оне у Хабзбуршкој монархији али и на Србе у Кнежевини Србији. Први значајнији протестантски покрет који је придобио Србе били су Еванђеоски Баптисти, који се на западу зову Апостолска хришћанска црква а код нас Хришћанска назаренска заједница, краће Назарени. Назаренску цркву основао је швајцарски проповедник Самуел Хајнрих Фролих. Његови мисионари имали су доста успеха међу народима Угарске, пре свега Мађарима и Србима. Назаренски проповедници нису били школовани теолози већ људи из народа - занатлије, радници и трговци. Имали су непосредан контак са народом, проповедали су на народном језику и имали велики број присталица. Верује са да је велики утицај на пристајање Срба уз Назарене имао превод Новог Завета Вука Караџића, као и пристајање српске елите и цркве уз Беч у Револуцији 1848/49. Назаренске духовне песме на српски је превео и прилагодио песник Јован Јовановић Змај у песмарици "Харфа Сиона" која се и дан данас користи у Назаренској цркви. Крајем 19. века половину Назарена у Угарској чине Срби. њихов покрет се прелио преко Саве и Дунава у Србију и убрзо настају скупштине (тако они зову зграду у којој врше службу) у Београду, Смедереву, Шапцу, Обреновцу, Нишу, Јагодини, Параћину, Крагујевцу, Крушевцу, Зајечару... Назаренска заједница се нашла на удару власти и у Србији и у Аустро-Угарској, као и у обе Југославије. Највећа замерка Назаренима је била та што су пацифисти, одбијали су да служе војску и носе оружје, не куну се на Свето Писмо, јер то сматрају смртним грхом, не гласају и не учествују у јавном животу. У периоду између два светска рата већина Срба Назрена напушта Југославију пут Румуније и Америке, а после 1945. масовно одлазе у Аустралију, где и данас постоје Назаренске цркве које службе врше на српском језику. Југославија је 1950-их имала највећу назаренску заједницу на свету, поред Румуније, која је бројала више од 15000 чланова. Данас у Србији Назарена нема више од 1000. Услед репресија и строгих правила живота, чланство се осипало тако да данас имају своје скупштине у Београду, Новом Саду, Панчеву, Зрењанину, Пазови и банатском селу Локви. У Румунији је већина Срба Назарена прешла у Баптистичку цркву, тако да их је и тамо остало једва пар хиљада. Занимљиво је да, пошто немају много контаката са светом, (не гледају телевизију, не слушају радио, не читају новине) очували су архаични језик Срба 19. века, нарочито у румунском делу Баната. Можете их препознати по скромном облачењу, жене, девојке, па и девојчице носе мараме, дуге сукње и кецеље. Такође им је забрањено да пуше и пију алкохол. У цркви тихују, тј. моле се у тишини, жене седе на левој, а мушкарци на десној страни. Ко се осети позваним од Духа Светога има слободу да изађе на проповедаоницу и говори о Јеванђељу. Имају старешине које руководе црквом и држе проповеди о Васкрсу, Педесетници и Божићу.

Ojler:

--- Цитат: Дробњак  Април 06, 2018, 12:37:09 пре подне ---Други "талас" протестантизма је имао више утицаја на Србе, пре свега на оне у Хабзбуршкој монархији али и на Србе у Кнежевини Србији. Први значајнији протестантски покрет који је придобио Србе били су Еванђеоски Баптисти, који се на западу зову Апостолска хришћанска црква а код нас Хришћанска назаренска заједница, краће Назарени. Назаренску цркву основао је швајцарски проповедник Самуел Хајнрих Фролих. Његови мисионари имали су доста успеха међу народима Угарске, пре свега Мађарима и Србима. Назаренски проповедници нису били школовани теолози већ људи из народа - занатлије, радници и трговци. Имали су непосредан контак са народом, проповедали су на народном језику и имали велики број присталица. Верује са да је велики утицај на пристајање Срба уз Назарене имао превод Новог Завета Вука Караџића, као и пристајање српске елите и цркве уз Беч у Револуцији 1848/49. Назаренске духовне песме на српски је превео и прилагодио песник Јован Јовановић Змај у песмарици "Харфа Сиона" која се и дан данас користи у Назаренској цркви. Крајем 19. века половину Назарена у Угарској чине Срби. њихов покрет се прелио преко Саве и Дунава у Србију и убрзо настају скупштине (тако они зову зграду у којој врше службу) у Београду, Смедереву, Шапцу, Обреновцу, Нишу, Јагодини, Параћину, Крагујевцу, Крушевцу, Зајечару... Назаренска заједница се нашла на удару власти и у Србији и у Аустро-Угарској, као и у обе Југославије. Највећа замерка Назаренима је била та што су пацифисти, одбијали су да служе војску и носе оружје, не куну се на Свето Писмо, јер то сматрају смртним грхом, не гласају и не учествују у јавном животу. У периоду између два светска рата већина Срба Назрена напушта Југославију пут Румуније и Америке, а после 1945. масовно одлазе у Аустралију, где и данас постоје Назаренске цркве које службе врше на српском језику. Југославија је 1950-их имала највећу назаренску заједницу на свету, поред Румуније, која је бројала више од 15000 чланова. Данас у Србији Назарена нема више од 1000. Услед репресија и строгих правила живота, чланство се осипало тако да данас имају своје скупштине у Београду, Новом Саду, Панчеву, Зрењанину, Пазови и банатском селу Локви. У Румунији је већина Срба Назарена прешла у Баптистичку цркву, тако да их је и тамо остало једва пар хиљада. Занимљиво је да, пошто немају много контаката са светом, (не гледају телевизију, не слушају радио, не читају новине) очували су архаични језик Срба 19. века, нарочито у румунском делу Баната. Можете их препознати по скромном облачењу, жене, девојке, па и девојчице носе мараме, дуге сукње и кецеље. Такође им је забрањено да пуше и пију алкохол. У цркви тихују, тј. моле се у тишини, жене седе на левој, а мушкарци на десној страни. Ко се осети позваним од Духа Светога има слободу да изађе на проповедаоницу и говори о Јеванђељу. Имају старешине које руководе црквом и држе проповеди о Васкрсу, Педесетници и Божићу.

--- Крај цитата ---

И у Кикинди су Назарени имали своју скупштину све до краја осамдесетих. Поред адвентиста (суботара) били су некада најбројнија протестантска заједница у том граду, али су временом нестали. Називали су их Бугерима.

Дробњак:
После назаренства међу Србима се јавља и баптизам, мада је несумњиво назаренство имало највише утицаја на Србе. Баптизам у Угарску доносе, половином 19. века, немачки баптистички проповедници, који су највише успеха имали међу Подунавским Швабама и Словацима. У Новом Саду се отвара прва баптистичка црква 1875, која је службе држала на немачком, словачком и српском. Убрзо Петар Барбуловић оснива баптистичку цркву у Београду у коју су углавном дошли они који су одступили из Назаренске цркве. Баптизам није имао толико успеха међу Србима као назаренство и касније адвентизам. Број верника се повећава после Првог светског рата када долазе они који су се вратили из Америке да бране отаџбину а већ су прешли у баптисте тамо. Срба баптиста је било у Новом Саду, Београду, Панчеву и Суботици. Њихов број почиње да се повећава 1960-их година и данас у Србији има скоро 70 баптистичких црква, од којих већина врши службу на српском, а неке и на словачком, румунском и мађарском. Занимљиво је да је 1980-их најбројнија баптистичка црква била у Пећи и њу је водио Симо Ралевић (1940). Данас су се пећки баптисти раселили у Београд, Врњачку Бању, Краљево и Аранђеловац. Цркву у Аранђеловцу и данас води Ралевић, који је цењен међу баптистима у Европи.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна