„У Бајазитовој војсци, која је бројала око 85.000 бораца, био је Стефан Лазаревић с неких пет хиљада тешких оклопника...
Пошто је српска војска на више места пробила Тимурове редове и нанела му губитке, запретила је опасност да српска војска захвати Тимурове борце из позадине. Тимур је увео Татаре из другог реда. Сад је Бајазит, и поред резерве коју је и сам увео у борбу, морао да се повлачи. Тимур је притиснуо и Бајазитово десно крило, али је навалу опет зауставио Стефан. Тимур је онда увео у борбу и своју општу резерву и левим крилом кренуо у напад. Уз помоћ тимара из Анадолије, Стефан је са својим оклопницима одолевао и овом нападу. Битка је бивала све крвавија, а што је дан више растао настајала је све пакленија азијска врућина. Жега и жеђ морилн су људе, умор је савлађивао, снага је издавала.
Неочекивано дошла је Тимуру помоћ с противничке стране. Бајазитови малоазијски тимари издали су и пришли Тимуру. То је било одлучујуће и убрзало је да Бајазитова војска буде потучена.
Стефан се јуначки борио. Три пута је улазио у бој, секао противнике... Српски оклопннци убијали су противнике мачевима и копљима. Али све је било узаман. Својом пожртвованошћу Стефан није могао да извојује Бајазиту победу. У одсудном тренутку, Стефан је пришао Бајазиту и предлагао му да напусти бојно поље, док још има наде да се срећно извуче. У Ангорској бици изгинуло је доста српске војске, а Стефанов сестрић Гргур Бранковић допао је ропства.“
(из "Кнез и деспот Стефан Лазаревић", Миодраг Пурковић)