Што ће ни бесконачник, када га у мойем селу нема.
Бесконачник је промашено означење данога глаголскога облика. Није најбоље решење вазда само превести латински термин, јер се ови термини често и нажалост примјењају неадекватно и протирјечиво.
Нити инфинитив нити перфект нити аорист нити имперфект кано граматички термини се заиста уклапају у граматички склоп словенских језика чији глаголски облици садрже много више одлика неголи латински.
Главна одлика инфинитива није у коначности или бесконачности, но у том да је безличан и на том треба саздати његов назив.
У граматиках словенских језика, чак и у најпроминентнијих лингвиста налази се понављање истога шаблона, да словенски глаголи долазе у парових два вида, свршенога и несвршенога, наводећи онда
читати - прочитати,
чекати - сачекати итд.
То је једна велика заблуда настала на покушавању словенску граматику описати познатом им латинском терминологијом. Но како ни словенску ријеч не можеш написати чисто латинским или грчким писмом тако ни словенску граматику не можеш објаснити устаљеним латинским или грчким граматичким склопом.
Не долазе словенски глаголи у парних облицих свршеном и несвршеном, но својими морфемами предају три информације:
1. основом значење
2. уметком -а- трајност
3. префикосом (приставком) вид
Глагол у простом облику нема пунктуално значење:
врьшити (врьшу, врьшиши...)
С помоћу приставка основно значење се поближе позиционира у времену или простору и поприма пунтуалну трајност;
съврьшити - вршити до краја
доврьшити - вршити од одређене тачке до краја
преврьшити - вршити преко предвиђене тачке
наврьшити - вршити до уподпуњења
изврьшити - вршити у пуној мјери или обиму
заврьшити - вршити до постижења резултата
Када се к основи добави -а- онда радња поприма значење трајности, континуитета, процеса
врьшити < vîršiti < vîrsi-ti
-врьшати < vîrsjati < virsi-a-ti
(У србском се развило -вршати>вршаати>вршавати)
съвршати (свршавати)
доврьшати (довршавати)
преврьшати (превршавати)
наврьшати (навршавати)
изврьшати (извршавати)
заврьшати (завршавати)
Но прости облик, облик без приставка не проширује основу с -а-. Дакле нема облика вршати самога по себи, но се шири само она основа, која је с приставком (префиксом).
Зашто је ово важно?
Важно је зато јер овај принцип утиче на прошло вријеме.
вршити > врших, врши, врши, вршисмо, вршисте, вршише зову аорист, но оно ипак има трајно значење;
Тек префиксни облик има дистинкцију
изврших (једном) - извршавах (процес)
изврши (једном) - извршаваше (процес)
Према тому аорист/имперфект су једно глаголско вријеме; међу њима нема семантичке дистинкције, јер ту семантику носи сама основа, но је разлика у наставцих искључиво механичке природе; то јест, наставци су се развили другојачије качећи се само на основу или на уметак -а-, који је сигнализатор трајности радње. Стога су и називи аорист и имперфект овдје сасвим неадекватни, те се ради о једном једином прошлостном глаголском времену. Перфект је такођере промашен термин, јере он не сигнализује свршеност радње, но само да се радња налази у прошлости. Семантичка разлика између једнога и другога глаголскога времена прошлости је та, да је прва везана за доживљење радње а друга за извјештавање о стању.
Ја бих их називао глаголско вријеме прошлости I и глаголско вријеме прошлости II.
Такођер бих избјегавао називати их "прошло глаголско вријеме" јер није оно прошло но само се односи на прошлост, дакле прошлостно. Тако би требало бити по логици и унутарњим механизмом нашега језика.