Далеки народи долазе управо у богате државе. Колико је миграната са отишло у Немачку, а колико их је остало у Србији и БИХ?
Наталитет и економски напредак нису баш много повезани.
Не знам зашто је фокус на натлитет и патријархална друштва у овом аргументу? Наталитет је број порођаја по фиксном броју становништву, а ја сам говорио да младим људима, који су у годинама када се оснују породице са децом, јер они рапидно одлазе из Балканских земаља. Наталитет је што политичари више брбљају јер о томе је лакше причати без одговорности. А за останак младих људи који имају потенцијал за породицу је директно везан за економске услове те земље. Значи реч је о запосленост, сигурности које посао и приход пружа за породицу. Одлазак стручних, образованих људи исто што погоршава услове за бригу деце и старијих. ПРимера ради одлазак доктора и медицинских сестри у великим бројевима. Кад аљуди који имају потенцијал за веће приходе и куповину оду то је исто велики проблем, јер локална привреда нема купце и општине извор пореза и дажбина којима се граде болнице, школе, јаслице ...
То је већ велики проблем у више Балканских земаља јер младих људи доба између 21 и 40 година пуно одлазе. Погледај колико је стручног особља као доктори и медицинске сестре напустило Србију. Иста ствар са траженим техничким позицијама инжењера и програмера.
Све показује да ће са уласком у ЕУ бити много горе. Ми морамо вршити некакву сврху у ЕУ, да би нас они примили тамо. Све се ради по интересима. Макар и ако би само били ту као бафер да тиме спречимо веће зло њима и лакше пружимо потребну радну снагу која им треба. Како то сад некако кажу у Македонији.. боље тамо роб за 3000 еура него овде за 300 еура.
Ко би изградио нама ауто путеве по тим ниским каматама, али огромним кредитима да Кина нема своје интересе? Ко може да финасира инфроструктуру и социјалне установе, ако нема привреде која даје порезе општини и тиме држави. Како то није везано за успешну привреду једне земље? Јер је очекивање да ће нам Новак Ђоковић градити јаслице по Нишу и где год другде ми нисмо у стању да сами доносимо боље дугорочне одлуке?
Значи да престанемо да будемо папагаји политичара који нас убеђују да се не ради о економији. Да ли ми уопште знамо и интересујемо се како се важне привредне одлуке доносе које утичу на наше сутра? Колико ми то пратимо у медији и интерсујемо се за то? Колико смо део тих одлука за боље сутра наших младих а и тиме старих који су се жртвоавли колико су могли и знали за наше боље сутра? Јер ви такве новости добијате на свом телефону? Да ли то истражујете пре вашег гласања?
Ирска је успела да заокрене ствари у својој земљи сама са променама, они су јако пуно свог младог света изгубили раније. Јужна Кореја о којој је било речи је започела од ничега и зауставила велики одлив својих младих од времена 1950тих и 60тих. Кина је на свој начин кренула од много ниже тачке и подигла се од огромног сиромаштва које уствари још увек има али знатно мање. Сада нама та држава гради путеве и купује пропале индустрије, мада они имају поно својих унтрашњих проблема и потреба за инвестиције. Али да се вратимо на нас. Ако ми заиста имамо слободу гласа и слободу избора, и слободу штампе, а што је онда не користимо? Примери других земаља које су заокренуле Титаник постоје. Значи није све изгубљено, па питање
како најбоље почети са заокретањем нашег Титаника. Зашто то није велико питање свих које желе гласове на ТВ кампањама пре свих избора? Ако ми бирамо да не побољшамо живот наших младих људи својим изборима вредности и својим гласом ... е онда ... е онда смо криви ми.