Из ове студије Миодрага Петровића, коју сам још раније прочитао најважније су по мени двије тезе:
- сукоб Немањића са "богумилима" заправо је био сукоб Немањића са католицима, бабунска ријеч није ништа друго него филиокве
- Црква Босанска није ни била црква у класичном смислу, тј. није имала свештенство, храмове и обреде. То је више било удружење вјерника хришћана, од којих су се неки истицали узорним животом
Морам признати да су ме ове тезе Миодрага Петровића заиста потакнуле на размишљање. Јесте крајње необично да ни једно богослужбено мјесто Цркве босанске није сачувано нити се уопште помиње у изворима. Па чак и да је било од дрвета остало би бар негдје нешто записано о томе, али тога једноставно нема.
Највероватније да је истина негде између - тачније, да су домаћи Богумили били нека врста шизматика унутар Римокатоличке Цркве, тј. унутар српских надбискупија на Илирику. Не треба сметнути са ума чињеницу да се пре (а често и после) Борисовог венчавања царском титулом и увођења православља у Бугарску, папска јурисдикција протезала чак пар стотина километара источно од Софије, о чему сведоче и одлуке помесног сабора у Сердики, а да се Православље задржавало само у грчким колонијама на дукљанском Приморју које је Немања разорио у свом походу на дедовину из правца "Старе Рашке", тј. данашњег Шоплука. С тим у вези, Живојин Андрејић у својој студији о светом Сави наводи да је у архивама цркве светих Апостола у Бијелом Пољу забележен податак из 1141. године о побуни Немање против своје браће, при чему се Немања недвосмислено назива
Павликијаном, тј. патареном. Ту чињеницу су Првовенчани, а касније Сава, Доментијан, Теодосије и Данило II, заташкавали магловитом причом о Немањином пореклу (ни на једном месту не наводећи име његовог оца), као и потпуно немогућом (са канонског и богослужбеног становишта) причом о његовом тобожњем "двоструком крштењу", иако ни данас (а поготово у првим вековима после Велике Шизме) чин преласка Латина у Православље не подразумева поновно крштење, чак ни миропомазање, већ вербално одрицање од јереси (што се види у историјски сумњивом, али индикативном Теодосијевом опису начина на који је свети Сава превео у Православље угарског краља Андрију). Дакле, богумилство би се можда могло разумети као природна реакција српских племена према народу одрођеном и туђинском црквеном поретку, чији је центар био у Риму, уз примесу неких манихејских струјања тог времена.
Овде је једна подужа реплика на Петровићеву књигу:
https://stanjestvari.com/2014/09/25/%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D0%B7%D0%B8-%D0%BC-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D1%83/