Везано за Старашиниче, допунићу подацима из Урбара за Белу крајину.
Први запис Старшинича је из 1610. године, када је у селу Прелока пописан Lenackh Staraschinitsch. Одмах иза њега у истом селу пописан је Аврам Вигњевић (Вигњевићи су српска породица из Беле Крајине). На другом мјесту у истом насељу пописан је Michel Staraschinitsch. Насеље Прелока се наслања на села Мариндол и Пауновиће.
У попису из 1674. године пописани су Тома, Марко и Михо Старашинич у насељу Зиље, које је сусједно Прелоки и наслања се на српска села у Белој Крајини.
У попису из 1690-1699. године пописан је Michell Staraschinitsch у селу Перудина, које се наслања на српско село Бојанце.
Срби у Белој Крајини, требали би потицати од досељника са Цетине. Ако су и Старашиничи дио тог таласа из прве половине 16. вијека, онда поред Гламоча, Унца, Срба и потенцијално полазно мјесто рода треба додати и Цетину.
Кад сам писао о Старешиничима промакао ми је један веома битан податак о поријеклу ове породице који се налази у књизи Миленка Филиповића "Српска насеља у Белој Крајини". Ради се о сљедећем исјечку:
Оно што се на основу овог навода може додатно закључити о поријеклу Старешинича јесте сљедеће:
- род је сасвим сигурно југоисточног поријекла
- могуће да је дошао у сеоби чакавизираних старих Влаха са подручја Зрмање. Помен Далмације, чакавског и Поропатића заједно са њима, указује да су могли бити дио сеобе тзв. Влаха Истрије са Зрмање на Купу, која се десила 1538. године
- присуство православне породице Барјаковића у истим насељима са њима,а у католичком окружењу, са славом Аранђеловдан и са прилично различитим предањима о поријеклу у односу на друге белокрањске Србе, такође може бити индикативно. Барјаковићи су и једини српски род на подручју Беле Крајине који слави Аранђеловдан
- ова генетичко-предањска веза Старешинића поново ставља подручје Зрмање у фокус као матично подручје рода крајишких аранђеловштака
Оно што је кључно питање јесте да ли је овај род могао бити на подручју Зрмање и прије доласка Турака, тј. да ли је могао припадати тим тзв. старим власима угарског краљевства, који су са подручја Херцеговине досељавали у Далмацију и Лику током 14. вијека. Иако оригинално штокавци и православни, у 16. вијеку је један дио ових Срба у влашком статусу био већ свакако чакавизиран и покатоличен. Међутим није искључено да конверзија није била потпуна, тј. да су нове таласе српских сеоба дочекали као дијелом православни и да су се уклапали у нове српске досељенике. У Белој крајини су приутни и православни родови Буњевац и Стипановић, чија презимена могуће такође указују на икавску основу.
Уколико је у Белој крајини остао ико од ових Барјаковића аранђеловштака било би веома корисно да се тестира. Међутим и без тога веза Старешинића са родом крајишких аранђеловштака је несумњива.
