Морам рећи да након читања чланка Миленка Филиповића "Структура и организација средњовековних катуна" сам приметио многе подударности из тог времена и онога о чему је писао Петар, наиме домазетства/призећивања и усвајања сестрића/братанаца итд. Домазетство у катунима 14. века на поседима манастира Грачаница, Бањска, Дечани, Хиландар, Св. Арханђели, итд. уопште није била ретка појава - у задругама се често наводе домаћини са синовима и зетовима, или синовима и шурама (шурацима), или браћа са шурацима, браћа са зетовима, дакле као део исте задруге, истог домаћинства. Такође се у домаћинствима понекад наводе и сестрићи домаћинови, без помињања зета (усвајање). Све то говори да се на ову појаву није гледало строго (као у 19. веку), и да су многи од "земаљских људи" прелазили да живе у катуне и постајали власи статусом, због подношљивијих услова, те да су услед тога живели у домаћинствима/задругама своје тазбине. Влашки статус је подразумевао бављење трима професијама - војничком, поносничком или ћелаторском (кириџијском, превозничком) и професионалном пастирском; осим тога, по начину живота се власи нису много разликовали од "земаљских људи, Србаља", јер и пописани "катуни" су уствари зимовалишта у равници. Катуни нису представљали чисте родовске заједнице, јер су у њих могли улазити и људи са стране, као што је већ напоменуто, иако су српски владари то покушавали да спрече разним актима. Ово досељавање се јасно види на примеру Дечанске повеље из 1330. и Душанове потврде те повеље из 1336. године - у периоду од 6 година низ потпуно нових људи, са именима и презименима другачијим од оних забележених у повељи из 1330. године, се доселило у један од катуна. Аутор даје за право претпоставци да су херцеговачки катуни можда били родно "хомогенији" од оних на КиМ јер су обухватали мањи број домаћинстава услед живљења на неплодној кршевитој земљи (те самим тим да је главни начин њиховог увећавања била проста репродукција), али и ту је нашао примере "придошлица" у дубровачким документима из 15. века. У сваком случају, изгледа да пракса призећивања и усвајања сестрића, пасторака и слично није почела са стабилизацијом Војне Крајине, већ да су заједнице које су предачке већим крајишким родовима имале ту традицију која је допирала до средњег века, и да нису морале постати хетерогеније тек са горе наведеном стабилизацијом, већ знатно раније, можда још у време њиховог досељавања у те крајеве.