КАЗАНЏИЈЕ И ПАЛИНКАРЕ
“Ракијице, волем те ко злато, а ти мене ваљаш ме у блато. ”
- Брате мој, шљиву да не искорениш, исеци је кад се осуши јер ти је била од велике хаснe. Немој грешити! - говорили су наши стари.
А шљиву си на сваком кораку налазио било то у атарским потесима, у баштама, на улици као дрворед, поред пруге, па чак и по гробљима. Било је шљива дивљакуша, па црвених, беловача, слатковача, натегачa, пурковачa, бистрица од којих се још и сада кува густ и веома укусан пекмез, па ринглота добрих за дунст, али не и за ракију.
Од тих шљива спремао се компот, пекмез, слатко, кад се ољуште, извади коштица и у њих угура четвртина језгра ораха. Кувала се киселица, а то је био бистри пекмез од црвених шљива, који се сипао у флаше, а не у тегле и поред кришке белог меканог ‘леба јела се као вечера у посним данима. Шљиве су се и сушиле на великом комловском кошару, али... али оно највише шљива ручило се у огромне каце, одакле се, после врења, кад се сложи и не шушти, пекла ракија, заправо, кувала.
Палинкаре су биле на крају села, а киселица се вукла баш овде, где је, као прави мајстор, казанџија преузимао и са неким помагачима пекао ракију и остављао је јачину по власниковој потражњи.
Казанџија је обично био мушкарац, који је био отпоран на жестоки мирис и дим, који је мало спавао и који је умео да са људима прича и да се договара, да познаје све мане и све врлине тог захтевног заната.
А и сељани су бирали казан где ће испећи ракију: код Фотоша, код Енделе, код Милана Закиног... и не само по казанџији него и по квалитету казана, по проценту бакра од којег је био направљен, али и по протоку воде кроз хладњачу.
И тако се од августа до половине децембра пекла шљивка; село је мирисало на пекмез и ракију, а раду и весељу никад краја.
Са првим снегом стане казан, а домаћини неиспечену киселицу озго улепе блатом да не кроздува до лепшег времена.
Умео је казанџија да испече и дудару јер су дудиње раније сазревале од шљива. Често су се виђала деца поред пута где су били дрвореди дудова (ти су сада сви посечени незнањем и људским немаром, дабоме!) како тресу те слатке црне, беле и розликасте плодове и скупљају их са прострте поњаве.
Нема више дудова, па нема ни дударе!
Ређе је казанџија имао да пече ракију од кајсија, бресака или крушака али и таква се понекад налазила...
Касно у јесен када је поље чисто и виногради обрани, од остатка исцеђеног грожђа, од комине пекла се комовица. То је била лековита ракија јер се пила и као лек - по гутљај, стављала се на масној кудељној крпи те болесном детету на груди, натопљеном крпом трљали су дланове и стопала оболелог...
Када је понестајало воћа, казанџија је долазио и са својим тајним рецептима за спремање лебаре, а то је била ракија од хране: хлеба, жита, кукуруза. Да ли добра? Па каква била, пила се!
На сваком слављу, свадби па чак и погребу, ракија се пила. А могла се пити јача или слабија, ‘ладна или врућа, слатка али и медљана: Сад медљану дај ракију, младенци донеше, Добру срећу!
Свати пију, пију па се смеше певало се у Торњи и у Батањи у зору после свадбе... На крај села палинкара више нема, а са њима нестао је и казанџија. Свако је постао свој казанџија јер се ракија често налази у чашама наших људи и сада, а често се шаље по флаша као поздрав у бели свет, да и тамо замирише на кући, на родни крај...
ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
Одабрао и обрадио: Војислав Ананић