Порекло становништва > БиХ - Република Српска
Средње Поуње у Босанској Крајини - порекло становништва
Небојша:
Синиша Јерковић:
Хтио бих рећи коју о становништву средњег Поуња.
Оно што је карактеристично за Поуње, а и Босанску крајину генерално, а и оно што је одваја од остатка Босне јесте да нема мјешовитих муслиманско-српских села. То је вјероватно посљедица близине границе и сталних ратних догађања. Тако су српска и муслиманска заједница практично функционисале паралелно, без јачих међусобних веза. Контакти су обично били у градовима, за пазарни дан, кад се размјењивала роба, али генерално су то била два одвојена свијета, сваки за себе.
Поуње је заправо Босанска Крајина у најужем смислу, одавде се назив Крајина проширио касније све до Врбаса. У Средњем вијеку овим простором су владали словински кнезови Бабонић-Благајски (предак ових Бабонића је био племић Бабо, историјска иронија је да је истим крајем 1980-тих владао други тзв. Бабо-Фикрет Абдић), а цијели крај је припадао Угарској. Босна Котроманића никада није владала овим подручјем. Релативно касно је цијели крај пао под Турке, од 1550-1592. Бихаћ је био последњи град у Европи који је 1592. пао у турске руке. Освојио га је Херцегли Хасан Паша Предојевић уз помоћ Срба, својих сународника, које је као досељенике из Херцеговине, населио око Бихаћа. О том освајању Бихаћа са Хасан Пашом, учествовали су и многи стариначки Срби са Змијања, о чему је писање оставио Петар Кочић у свом раду о Змијању. Хасан Паша није био ратне срећне, па се већ наредне 1593. године удавио у Купи покушавајући да освоји Сисак. Турски попис Босанског санджака из 1604. нам оставља прилично јасну слику о Поуњу у том периоду. С обзирома на то да се радило о тек освојеним крајевима популациона слика је показивала мањак становништва. Нема сумње да је интензивно насељавање Поуња услиједило у периоду од 1600-1680. У том периоду већину становништва чине Срби у влашком статусу са муслиманима у градовима. Католици су у великој већини исељени, или дијелом исламизирани.
Како је турска моћ слабила и како су губили ратове, притисак на Србе је бивао све већи, па се прве мање групе, већ у том периоду исељавају у Кордун и Лику, на аустријску територију. Међутим главно исељавање ће услиједити у периоду око Бечког рата 1683. када добар дио становништва Поуња прелази на, од Аустрије ослобођена подручја, Баније и Кордуна.
Турска је у том рату изгубила Лику, Кордун, Банију и Далмацију, а већина муслиманских избјеглица из тих крајева ће се преселити и концентрисати управо у Поуњу. Тад се добрим дијелом мијења и етничка слика Поуња и крајеви са лијеве стране Уне уз границу, постају доминантно муслимански. Турци више нису имали повјерења у хришћанске Србе и држе их подаље од границе са Аустријом, у дубини своје територије. Ипак, значајан број Срба се и у 18.вијеку задржао у Поуњу, а неки, појединачно досељавали су и из Далмације и Лике.
Следећа велика депопулација српског становништва Поуња десиће се 1790. за вријеме лаудонова Рата, када је Поуње центар сукоба између Аустријанаца и Турака. У том рату, може се слободно рећи да је цијело средње Поуње остало без Срба. Већина их је избјегла на Банију и Кордун. Након рата, на ту пусту земљу, почеће се досељавати српско становништво из Лике и Далмације, а досељавања ће трајати кроз читав 19.вијек. Кулминираће са 1879. годином и аустријском окупацијом Босне, када ће велики број српских Личана доселити у Поуње.
До последњег рата српско становништво Поуња потицало је у 90% случајева баш од тих личко-далматинских досељеника који су дошли након 1790. године.
У последњем рату, средње Поуње је поново остало без Срба. Данас веома мали број их живи у неколико села у околини Босанске Крупе.
Окир СРБ:
Што се тиче Средњег Поуња, оно је заједно са Козаром, дало бар четири већа таласа избјеглица које су прешле на Банију и Кордун.
Занимљиво је да се скоро сваки од тих таласа даље везује за унутрашњост Босне и да се у највећем броју случајева не уклапа у миграционе правце из Лике и Далмације (који јаче долазе до изражаја тек посље Лауданова рата (1788-1791).
Писао сам раније о сеобама на Банију.
Што се тиче сеоба на Банију, поклапале су се са почетком и крајем одређених ратова:
- 1683-1699.
- 1716-1718.
- 1737-1739.
- 1788-1791.
1) У првом рату 1683-1699. године, Аустријанци ослобађају Костајницу и привремено заузимају Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, Босански Нови, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу. Након завршетка рата Аустрија је изгубила све што је освојила са босанске стране Уне, укључујући и Нови Нови (данашњи Двор) и Зрињско Поље. Српски народ из тих крајева прешао је у глински и петрињски крај. Турци у њихова опустјела села доводе Србе из унутрашњости, углавном из Средње Босне.
2) У другом рату 1716-1718. године, Аустријанци заузимају Нови Нови, Зрињско Поље, Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу, а изгледа проширују и Суву Међу према Цазинској Крајини. Напад на Босански Нови је одбијен. Након завршетка рата, Аустрија је добила све што је освојила у западној и сјеверној Босни.
На освојеном простору основана је Дубичка капетанија, са центром у Босанској Дубици. Око Дубице је било 18, мање или више запустјелих села, у која су навалили Срби из Средње Босне. Дубичка капетанија је остала под Аустријом до 1739. године.
3) У трећем рату 1737-1739. године, Аустријанци (и наши Крајишници са њима) су доживјели тешке поразе код Бужима у Цазинској Крајини и под Бања Луком (сасвим је извјесно да је српски народ у тим крајевима стао уз Аустријанце и заједно са њима кренуо у повлачење на Банију, бојећи се турске освете). Турци тада прелазе у офанзиву и пале по Зрињском Пољу и велики дио Срба одводе у ропство. Након завршетка рата, Турци су добили Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу. Аустријанцима је остао Нови Нови и Зрињско Поље. Српски народ са простора Дубичке капетаније, тј. оних њених дјелова са босанске стране, који су поново припали Турцима, морао је опет у сеобу. Чак су Аустријанци планирали да један дио њих населе у Банат, пошто су дијелови Дубичке капетаније са банијске стране били пренасељени. Зна се да је тад насељено доста Срба у глинску капетанију и низ Суву Међу, а неки су завршили и око Војнића.
4) У четвртом рату 1788-1791. године, Аустријанци су на простору Лике избили на Уну. Прије почетка рата, костајнички прота Јован Поповић је прешао у Поуње и почео народ позивати на устанак, да би се олакшало Аустријанцима. Зна се да су се Срби дигли на оружје и још прије рата је на Банију прешло 428 српских породица, од којих су војно способни одмах увршетни у редовну граничарску војску. Након завршетка рата, на Банију је прешло још 818 српских породица. Попунили су засеоке по већ насељеним селима, а било је и оних за које није било мјеста на Банији, па су насељени по Кордуну и по Цивилној Хрватској. Помиње се да је тада пресељено из Босанске Крајине око 15.000 Срба.
Ипак, пронашао сам скоро неке информације које указују да је постојала још једна сеоба на Банију, изгледа око 1770. године.
Небојша:
Милан Карановић о пореклу становништва Босанске Крајине:
" Босанска Крајина је била транзитна област за миграције, које су текле од Рашке, старе Црне Горе, Херцеговине и централне Босне, за посавске и подравске крајеве, преко Лике и Баније.
О томе има помена у радовима Лопашића, Грбића, Милаша, Ивића, Шишића, Грујића, и Скарића. У томе су од велике важности архивски подаци Алексе Ивића: "Миграција Срба у Хрватску". Кад се буду предузеле и тамо на лицу места испитивања насеља и порекла становништва, вероватно ће се моћи установити за извесне породице у Хрватској, да су прошле кроз Босанску Крајину, заустављајући се неко време и остављајући неке своје огранке.
По архивским подацима најзнатније је исељавање било из Босанске Крајине за Лаудоновог Рата 1788-91. Тада је прешло по Грбићу око 28000 душа са 46 свештеника. Међу њима је било много породица, које су се из Далмације населиле биле у Босанску Крајину. Из испитане области су тада прешли: Поп Ђорђо Гак са 120 породица из Рујишке; поп Јован Ћулибрк из Блатне 116 породица и уставио се у Орловцу; поп Стојан Стојнић из Мразовца са 102 породице и уставио се у Орловцу; поп Стојан Драгишић из Живешкупа са 60 породица и уставио се у Новом; поп Јован Булић са 131 пор. из Градине; Стојан Туромановић из Пећине , поп Филип Дмитровић и поп Јован Дмитровић из Мутничког Врела.
Као што је већ познато по Милашу, Лопашићу, Дедијеру, кроз ову област су пролазили исељеници од Рашке, Херцеговине, Црне Горе и Средње Босне, и померали су се за ратова даље у посавске и подравске земље. За прво порекло није се могло сазнати непосредно од старих људи, него само за етапне области, и то да су: од Змијања, Далмације, Лике, Тромеђе, Сане, Бјелајског Поља и Унца. Често селећи изгубило са сећање на даљње порекло и разгранавање породица. Све што су знали рећи: "ти су ти једно", "некако једно па се разродило". То и крсна слава, нарочито ређа, били су ми важан руковођ у испитивању даљњег порекла.
За знатан део родова сазнао сам порекло бавећи се неко време у Змијању, на Тромеђи и под Улицом планином и у околини Книна, где сам покушаво да хватам везе ових транзитних области са њиховим матицама порекла.
У области кажу да су "старосједиоци", сви они које је затекла окупација. Чини се да све оне који су доселили од Змијања сматрају старинцима, и ти са поносом кажу да су са Змијања. Шта више за неке породице, за које сам дознао да су са Змијања селиле у Далмацију, и из Далмације доселили у ову област, кажу само да су са Змијања и не спомињући да су прошли кроз Далмацију и Лику.
Поносније им је рећи да су са Змијања.
Чисто кабинетски рад Владислава Скарића: "Порекло православног народа у сјеверозападној Босни" помогао ми је у трагању за даљна порекла неких разгранатих родова, који су, "некако једно". На лицу места уверио сам се да су његова посматрања и закључци у неким родовима ређих презимена и слава доста тачни. "
Поуње у Босанској Крајини, 1925. год.
Небојша:
Становништво Поуња добрим делом води порекло из Далмације. Тачније, Далмација је била последња етапна област за многе Крајишнике.
Поменућу неке родове из овог дела Босанске Крајине, који су досељени преко Далмације. Испод ће бити исписана презимена и славе истих родова у Далмацији.
Каран, Карановић (Ђурђевдан )
Каран - Бјелина , Бенковац , Добропољци , Церање горње , Ислам Грчки - Св . Георгије , Св . Никола
Карановић - Чучево , Кистање
Штрбац ( Ђуђевдан, Никољдан )
Штрбац - Запужане , Кистање , Брибирске Мостине , Раштевић , Бенковац, Биљане Доње , Жажвић - Св . Козма и Дамјан , Св . Георгије , Св . Никола
Лончар ( Ђурђевдан )
Лончар - Карин , Кула Атлагић , Сиверић , Биочић , Биљане Доње - Св . Јован , Св . Никола , Св . Стефан
Илић (Ђурђевдан)
Илић - Пађене , Буковић - Св . Георгије
Крнета ( Св. Тома )
Крнета - Кистање , Стрмица - Св . Јован
Богуновић ( Св. Јован )
Богуновић - Биљане Доње , Бенковац , Запужане , Раштевић , Радашиновци , Медвиђа , Јагодња Доња , Какма , Булић - Св . Георгије , Св . Стеван , Св . Јован
Гак, Гаковић ( Св. Никола )
Гак - Затон , Обровац - Св . Јован
Добријевић ( Св. Стеван )
Добријевић - Вариводе , Пластово , Ђеврске , Шибеник , Међаре , Отон , Радљевац - Св . Стефан
Опачић ( Св. Лука )
Опачић - Голубић ( кнински ) , Бјелина , Мурвица , Смоковић , Биовичино Село , Стрмица , Биљане горње , Плавно , Отон - Св . лука
Предојевић ( Св Алимпије )
Предојевић - Ервеник
Бјелановић ( Козма и Дамјан )
Бјелан - Орлић , Островица , Ђеврске , Ножица , Гаћелеза - Св . Козма и Дамјан
Бјелановић - Ђеврске , Кистање , Задар , Смилчић - Св . Никола , Св . Козма и Дамјан
Новаковић ( Никољдан )
Новаковић - Кистање , Книн , Жажвић , Бјелина , Кашић , Плавно , Бенковац , Маовице , Биљане доње , Книнско поље - Св . Никола , Св . Козма и Дамјан , Св . Јован
Вејновић ( св. Василије )
Вејновић - Модрино Село , Мокро Поље , Чучево , Тињ - Св . Василије
Највећи део српског становништва Далмације досељен је управо из Босанске Крајине и то са Змијања и из Бјелајског Поља, а део ће свакако бити пореклом из Лике .
Навигација
[0] Индекс порука
[#] Следећа страна
Иди на пуну верзију