Морам ову анегдоту да испричам...војска у Кумбору, лето 2002., излазимо у град... Решили смо да не идемо аутобусом до Херцег Новог, него пешице, обалом (успут решимо да уђемо у море да се освежимо, цигаре од нас тројице су биле код мене у џепу од шорца и потопим "Монте Карло" који смо после сушили, а резултат тога је био да нас је парало грло касније од "сланих цигарета")...Успут, у Мељинама, чујемо како из неког кафића свира музика Владе Георгијева, а тај кафић је био испод стазе, пошто је стаза била на узвишењу, са каменом оградом...испред нас је била група од 4,5 момака, и препознам наслоњеног Владу Георгијева на ту камену ограду, како замишљен слуша самог себе и клима главом у ритму (не пева, него само проживљава своје стваралаштво ћутке и медитира
) У то име, још једна песма од њега
:
https://www.youtube.com/v/qMElUNVoxm4