Св. Краљ Милутин зида или обнавља неколико светојовањских цркава:
- у Свачу, потпуно разорену у монголској најездиу на самом измаку 13.в.,обнавља из темеља са својом краљицом мајком, Св. Јеленом Анжујском,
- светојовањски метох манастира Св. Никите у Македонији, цркве код Скопља,
- можда и великог манастира Св. Јована код Гњилана.
Свети Стефан Дечански обнавља Светојовањски манастир Слепче код Битоља.
Патријарх Данило Други у Пећкој Патријаршији (у чијим се ризницама већ чувала Претечина десница са дијелом часне његове главе зида) обнавља посебну капелу, посвећену Светом Јовану, при цркви Богородице Путеводитељке.
Цар Душан и царица Јелена, која је као монахиња послије његове смрти понијела име матере Св. Јована – Јелисавете, 1345. обнављају и штедро обдарују манастир Св. Јована на Меникејској гори код Сера, као своју нову резиденцију на југу,
Сама Јелисавета, након мучког посјечења њеног сина Уроша Нејаког вјероватно осим цркве на мјесту злочина, код села Неродимља у Старој Србији, која израста у манастир, подиже и парохијску цркву Св. Јована у самом селу.
Десница Претечина ( која се у то вријеме налазила још увијек у Србији) благословила је и Св. Великомученика цара Лазара са његовом војском на саможртвени подвиг на пољу Косову 1389.г., у «бијелој Самодрежи цркви» код Вучитрна, посвећеној Св. Јовану.
Кивот са Моштима Кнежевим са монасима избјеглим из манастира Раванице пред Турцима 1697. налазе своје прибјежиште у манастиру Св. Јована Претече на Фрушкој гори, званом Врдник, касније, послије обнове пренамијењеном празнику Вазнесења Господњег, у част прве Раванице, и прозваном Врдничка Раваница.