Браво! Честитам, сјајна тема! :)
Амикусе, обрати пажњу на мој текст о Великом Набрђу на порталу Порекло, тамо је неке коментаре оставио извесни Набрђанин (Naburgian), има занимљивих детаља из 15. и 16. века, у вези са деспотом Стефаном Лазаревићем, Павлем Бакићем и другим српским главарима и војсковођама, о времену и догађајима који могу имати везе са твојом темом!
Одлична ти је тема!
Поздрав!
Само напријед, Амикус. Мени лично је цијела та историја Срба на подручју панонских крајева прилично магловита. Поред овог периода који си означио од пада Београда до велике сеобе, мислим да би требало укључити и претходни период, евентуалне сеобе послије пада Деспотовине.
Кључно је питање, гдје је била сјеверна граница српског етничког простора пред пад Деспотовине, колико далеко на сјевер?
Ово је битно да би се знала полазна тачка за анализу потоњих сеоба.
Што се тиче историјског памћења порекла, објективно гледано, не зна се ни даље много више. Како неко да зна одакле су му дошли преци, кад му преци већ тристо година живе у истом месту? Неке виђеније породице можда су могле сачувати такав податак, али већина обичних породица које и воде рачуна о томе, немају памћење старије од триста година.
Пародоксално или не, лично мислим да би дигитализацијом црквених књига (СПЦ) из мађарског дела КиК монархије у 99% ушли лакше у траг свачијег порекла (бар што се тиче последњих 300год.) са тог простора, за разлику од Србије и ЦГ. Зашто пародоксално? Зато што од Марије Терезијине владавине,а поготову са њеним сином Јосифом II била је обавеза имати једно стално презиме. А када то решимо (дај боже) дигиталозовање 10.000 књига из 100нак црквених архива, ондах би могли кренути у тражењу споне са последњим турским дефтерима из прве 1/3 XVI века.
Пародоксално или не, лично мислим да би дигитализацијом црквених књига (СПЦ) из мађарског дела КиК монархије у 99% ушли лакше у траг свачијег порекла (бар што се тиче последњих 300год.) са тог простора, за разлику од Србије и ЦГ. Зашто пародоксално? Зато што од Марије Терезијине владавине,а поготову са њеним сином Јосифом II била је обавеза имати једно стално презиме. А када то решимо (дај боже) дигиталозовање 10.000 књига из 100нак црквених архива, ондах би могли кренути у тражењу споне са последњим турским дефтерима из прве 1/3 XVI века.
Слажем се. Истраживање путем усмене предаје јесте техника наших истраживача од пре 100-њак година и показује се успешном само у црногорским Брдима док изван тога није толико поуздана. Или усмена традиција уопште не постоји као што је и овде случај.
Много података из мађарских архива је дигитализовано и доступно на интернету (Арканум, Хунгарикана), али јесте неопходно да се такви подаци, који се односе на наш народ, сакупе, преведу, и учине доступним јавности.
На порталу смо својевремено објавили текст историчара Симе Ћирковића, управо у вези сеоба у назначеном периоду: http://www.poreklo.rs/2012/07/03/seoba-srba-u-kraljevinu-ugarsku-u-xiv-i-xv-veku/
Јако је тешко ухватити нит са било којим нашим старим сеобама првенствено зато што смо велике унутрашње миграције а нисмо имали стална презимена, тако да имамо релативно мало породица које би могли да узмемо за референтне у смислу да знамо да настањују неко место 400 или више година па да онда можемо да поредимо друге хаплотипове са њима. Сваки помак у том правцу ће бити јако тежак. До 300 година може колико толико да се ухвати нека нит али даље јако тешко
У жупанији Фехер, којој припада и Стони Биоград, у селу Перката (Perkáta), године 1715. и 1720. забележена је особа под именом Gregorius Pesüt које би се читало као Глигорије (Гргур) Пешут.
Такође, убележена су презимена Матанов, Хајдук и Булатовић, и мишљења сам да су они пореклом из динарских крајева. За Матанова (вероватно није презиме већ патроним) сам сигуран да је католички Рац тј. Буњевац.
Према мојим информацијама, Мађарски државни архив планира до краја ове године да дигитализује све црквене матичне књиге, закључно са 1895. годином. Тренутно је у току дигитализација микрофилмова који су у поседу Мормонске заједнице, а са којима смо се ми сретали на њиховој FamilySearch.com страници.А шта је са нашим црквеним књигама, да ли ће се оне икада дигитализовати? Грехота и срамота колико неодговорности државе према том питању. Црквене књиге из парохијске цркве у селу Туларе у Горњој Јабланици налазе се у месној канцеларији, и њима располаже особа која је запослена у тој месној канцеларији, а за коју нисам баш сигуран да је у упућена и да је у могућности да им пружи неки посебан вид заштите од пропадања, већ мислим да се налазе на некој полици где скупљају прашину, па шта им Бог да. Мислим да је исти ако не и гори случај са многим другим црквеним књигама широм Србије.
Може, а и немора, има и Срба који се презивају Матановићи и Матуновићи, Матићи, Матовићи.
А шта је са нашим црквеним књигама, да ли ће се оне икада дигитализовати? Грехота и срамота колико неодговорности државе према том питању. Црквене књиге из парохијске цркве у селу Туларе у Горњој Јабланици налазе се у месној канцеларији, и њима располаже особа која је запослена у тој месној канцеларији, а за коју нисам баш сигуран да је у упућена и да је у могућности да им пружи неки посебан вид заштите од пропадања, већ мислим да се налазе на некој полици где скупљају прашину, па шта им Бог да. Мислим да је исти ако не и гори случај са многим другим црквеним књигама широм Србије.
У жупанији Фехер, којој припада и Стони Биоград, у селу Перката (Perkáta), године 1715. и 1720. забележена је особа под именом Gregorius Pesüt које би се читало као Глигорије (Гргур) Пешут.
Такође, убележена су презимена Матанов, Хајдук и Булатовић, и мишљења сам да су они пореклом из динарских крајева. За Матанова (вероватно није презиме већ патроним) сам сигуран да је католички Рац тј. Буњевац.
Кад помену Перкат, у Барањи постоји презиме Перкатлић, могуће да је настало управо по Перкату, тј. по особи пореклом из Перката? До сада регистровао још пар презимена која се касније спомињу у Барањи, а највероватније вуку порекло са простоа Шомођа и Толне. Ради се о презименима Тупенарац и Доброкес, насталим највероватније по називима места Toponar у Шомођу и Döbrököz у Толни. Те крајеве су Срби населили у време владавине Османлија, а одатле су се повукли према Барањи у време колонизације Немаца на тај простор Мађарске.
Што се тиче Дарадића, бар један део тестираних пореклом је са простора Буковине, дакле области која се некада налазила у саставу Краљевине Мађарске, а која је после Првог светског рата подељена између Румуније и Украјине. Према евиденцији телефонског именика Мађарске овог презимена у данашњој Мађарској има само у Хидошу и Печвару. Оба места у Барањској жупанији. Према Попису земље из 1828. године, презиме Дарадић се не помиње у овом облику, али га срећемо у облику Дарабас и Дарабос, како је и презиме првог тестираног.
Јел Дарабош има неко значење на мађарском? Познато презиме, имага и у Бургенланду. Ако нема значење на мађ., могло би та потиче од брда Тарабош изнад Скадра.
Не секирај се Бањанска, Дарабоши немају везе са Скадром.
Не само да је могуће, Амикусе, већ и јесте! Такође је извесно да је та породица живела у Перкату и у време Турака јер је презиме творено према турском језику: Перкатли(ја) тј. Перкатски на српском. Наравно, временом је та српска породица надимку Перкатли(ја) додала -ић. Слично је и са презименом Монастерлија где је у основу реч ''манастир'' односно ''моноштор'' на мађарском што означава особу из Моноштора. Затим Текелија (верујем да је реч о особи из Текеља / Tőkőly / Тукуља па имамо и Буњевце Тукуљце), можда и Бачлија као презиме рацких католика - особа из Бача. Сви такви би представљали Раце (Рашане) православне и католичке вероисповести који су у време Турака насељени у средњем Подунављу.
Јел Дарабош има неко значење на мађарском? Познато презиме, имага и у Бургенланду. Ако нема значење на мађ., могло би та потиче од брда Тарабош изнад Скадра.
Молим доказ 8)
Веруј ми на реч.Океј!
Не знам да ли је то тачно, али до сада се сматрало да је породица Монастерлија пореклом из Битоља (Монастира), града у дсадашњој БЈР Македонији.
Такође, презиме Текелија могло би да потиче и од Текије (на турском Теке) на Дунаву у садашњој Републици Србији. Али ко зна шта је тачно... :P
Такође, презиме Текелија могло би да потиче и од Текије (на турском Теке) на Дунаву у садашњој Републици Србији. Али ко зна шта је тачно... :P
Не знам да ли је то тачно, али до сада се сматрало да је породица Монастерлија пореклом из Битоља (Монастира), града у дсадашњој БЈР Македонији.
Такође, презиме Текелија могло би да потиче и од Текије (на турском Теке) на Дунаву у садашњој Републици Србији. Али ко зна шта је тачно... :P
The wave of South Slav immigrants — themselves refugees from the Ottoman wars — settled mainly in the depopulated regions of southern and central Hungary. The first of these immigrants had arrived already before 1526. By the time of the collapse of the medieval Hungarian state in the second quarter of the 16th century, some 200,000 Serbians had settled in the southern parts of the country. The Hungarian landlords there were actually anxious to receive and settle these Serbs on their estates in order to compensate for the loss of their own serfs who had fallen victim to the conflicts with the Turks or had been driven away. In the second half of the 15th century, for example, the well-known captain-general Pal Kinizsi "brought" to his lands thousands of South Slav immigrants from among the troops that had served him in his campaigns against the Turks in Serbia.
The tendency to welcome Serb and other Balkan refugees increased during Hungary's Ottoman occupation. Owing to this, the Temeskoz (Banat), became inhabited almost exclusively by Serbs within a few decades after its occupation by the Turks in 1552. This development was acknowledged internationally. On the map of Hungary that was published in Antwerp in 1577, the Temeskoz appeared under the Latin name of Rascia, i.e. the country of the Serbs. The devastations caused by the Long Turkish War gave a further impetus to South Slav immigration. As a result of this, by the middle of the 17th century, large populations of Serb Orthodox and Bosnian Catholic refugees had settled in central Hungary, between the Danube and the Tisza rivers, while in the Transdanubian part of the country — up to Tolna and Fejer counties — there came to live the so-called Wallachians, a population of Orthodox faith, related to the Serbs. (They are not to be mistaken for Rumanians, also referred to as Wallachians [lat. vlachi or olachi] in contemporary sources.) The concentration of this population in certain places is indicated by the fact that in 1585 in Graboc (close to Szekszard) a Serb Orthodox monastery was founded in order to cater for these settlers' spiritual needs.
The religious and cultural traditions of these South Slav new-comers were quite different from those of the Hungarians, a circumstance which made natural assimilation unlikely. During the Great War of Liberation a further wave of South Slav immigrants — about 200,000 people — arrived in Hungary, reinforcing their settlements there and making their assimilation even less likely.
Soon, however, 18,000 Ottoman soldiers stood guard in Hungary alone, i. e. to the north of the Danube-Drava line, and this number increased to 19,999 in the seventeenth century. Together with the timar-holders and the irregular units, Ottoman forces in Hungary numbered almost 30,000 men. If we add to this number approximatley 10,000 Ottoman fortress soldiers and 3-4,000 sipahis stationed in the vilayet of Bosnia, we find that total Ottoman forces in Central Europe numbered almost 50,000.
... for instance, in the middle of the sixteenth century, we find about 16-17,000 cavalry and infantry soldiers stationed in the approximatley 120 Habsurg border fortresses located between the Adriatic coast in the west and the Transylvanian border in the east. About 80 per cent of these forces were employed on the Hungarian section of the frontier, i. e. to the north of river Drava.
Посматрајући горњу карту, сасвим је јасно зашто су Срби у влашком статусу како наводе аутори били насељени управо у Трансданубији (западни дио Мађарске), јер је тај дио Мађарске био на ратној граници према Аустрији, јужније су Срби у западној Славонији, босанској Крајини и Лици, представљали неприкинут кордон између Османлија и Аустријанаца, ратујући некад за једне некад за друге, добијајујући заузврат и од једних и од других оно што им је били најважније, унутрашњу аутономију, неподложност кметским обавезама и вјерску слободу.
Не треба искључити ни појачан ефекат исламизације, поготово у Славонији, гдје је муслиманско становништво било посебно бројно. Већина ових славонских и мађарских муслимана, завршила је послије 1683. у сјеверној и сјевероисточној Босни.
Што се тиче источне турске границе у Банату, она није била тако активна, јер се налазила у сусједству турских вазалних кнежевина. Познат је банатски устанак Срба из 1594. који је довео и до спаљивања моштију Светог Саве.
Видимо да и горњи аутор јасно раздваја Србе у влашком статусу у Трансданубији који су насељавани од старне Турака од Срба у Бачкој Банату, Срему, који по свему судећи нису били у том статусу и који су вјероватно добрим дијелом били потомци старијих досељеника, када ти крајеви још нису били под Турцима. Наравно српско становништво Бачке, Баната, Сријема је прилично слојевито. Питање је да ли уопште данас има потомака тих најстаријих Срба на подручју сјеверно од Саве и Дунава.
Тачно тако Синиша.
Што се тиче оних слојева српског становништва који су досељени у XVI веку, њих сигурно има и данас, а верујем да ћемо неке од тих породица с временом моћи прецизно да повежемо са тим периодом.
Неки дан сам нашао још једно презиме које би се могло повезати са временом пре Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, а које највероватније потиче из места Дада (пописаног као српска општина 1581. године), а реч је о презимену Дадаић, које се почетком прошлог века спомиње у Мохачу и Дуна Сечују, а чији су носиоци тридесетих година прошлог века оптирали у Горњи Ковиљ.
Ове радове Кучерове би требало потражити и набавити, као и неке радове поменутог Палфија, коме је ужа специјалност Угарска под Турцима.
Милош Црњански је рођен у Чонграду (Csongràd),интересантно би било знати када су се његови населили у дубини Угарске.
Црњански, преци песника, налазе се, крајем XVII века у селу Итебеју, у Банату. Песник зна само да су тамо дошли из оближњег села Црња. Песников отац мислио је, и причао, да је отуда и име њихово, које су добили при сеоби из Црње у Итебеј.
Може бити.
У сваком случају, у Итебеју, код цркве, и сад стоје три куће Црњанских, мојих блиских рођака. А уз цркву надгробни споменици Црњанских, на пример пароха Итебеја, Милоша Црњанског, који је умро 1735. И других.
Вук, међутим, каже да у народу има надимак: „Црњан“ и „Црник“, а да народ каже и „Јоване и црњане!“, „Бошко и црњо!“.
Па се питам: ко зна ко смо били, откуда дошли, како име добили и зашто?
Све до мога оца писали смо га старословенски: Церњански.
Знамо, сигурно, да ми се прадед звао: Јован. Да му је брат био поп, и стриц поп, а млађи брат калуђер. Тај калуђер, Теодосија Церњански, сахрањен је у манастиру Војловици, код Панчева, где му се налази надгробни споменик, и слика.
Извор: Herceglak, südöstlich von Sárok (Pesti II, S. 592, Nr. 45).[/size]
Добра је ово књига Гуттерманна, пуна података, као рецимо, да су православни нису имали право становања (осим као трговци) у Печују после 1690год. Интересантно би било да ли једна од водећих племићких породица Печуја ,-Павић имају везе са Жумберачким Павићима.
Турци су владали у Бачкој од 1542 год. до 1687. Они су живели у Бачкој по градовима, а по осталим местима живели су скоро само Срби. Немцима, онда, у Бачкој није било ни трага. Маџара је било тек по којег. У Бачкој је у то време било 95 по сто Југословена. Већ 16. авг. 1538 жали се римокатолички свештеник у једном писму упућеном краљу Фердинанду I., који је онда владао само једним делом Маџарске, да су Срби населили већ половину Маџарске и свугде се још насељавају где Турци напредују.
У месту Мечке (Mecske) од 1710-1713год. помињу се Бјеговићи (2х), Черновићи, Савићи, Копалићи, Мечанин, Мичанин, Раичовић (3х), Сакалац, Калаичић
Да, с тим да су неке од ових породица вероватно дошле у Мечку са Чарнојевићем 1690. године, а са тог пописа овде издвајамо само оне који би могли бити старији житељи Барање, што се најчешће може идентификовати кроз презимена која садрже неки од севернијих топонима, са којих су се Срби повлачили како се повлачило Османско царство у Великом бечком рату.
Од ових презимена можда би Сакалац могло бити таквог порекла, јер у турско време на реци Капушу постојало је село Сак, које се губи са одласком Турака из Барање.
Могуће да тој врсти презимена припадају Мечани или Мичани, који су највероватније Мечкани, односно становници Мечке, који су се некада одселили, па поново доселили у Мечку.
Примери као овај занимљиви су, јер у још неким местима срећемо сличне случајеве, и то баш у тим првим хабзбуршким пописима после протеривања Турака из Угарске, да човек пописан у неком месту носи презиме по том месту. Ту се највероватније ради о томе да су ти људи у време турске владавине службовали негде даље, где су добили надимак или презиме по месту порекла, а повлачењем турске из тих крајева, враћали су се у своја родна места, где су их царски пописивачи забележили са презименима која су носили као службеници Османског царства.
Такав је већ помињани пример презимена Печујлија, онда Болманац, Шарошчанин...
На крају, видех сад још једну занимљивост, о којој смо Ацо и ја имали краћу дискусију, а тиче се презимена Дарадић, односно Дарабос. Нађох у овој Гатермановој књизи међу местима која су пописивана да је пописано и место Darabos у Барањи. Поред места, презимена која несумњиво вуку порекло одатле, јављају се у следећим местима Dencsháza (1711-1713), Enyezd (1554), Laskó (1554), Lovaszhetény (1554), Vidág (1554), а 1695. године један Darabos се спомиње и као Grundherren у месту Szentmárton.
Ацо, шта мислиш, колико је реално да тесторани Дарабос из Буковине има неке везе са Дарабосима из Барање, и да ли је могуће да је Дарадић српски назив за Дарабоса?
На крају овог рада "Угарска под турском влашћу"(нем.)из 1976 год., наведен је обиман индекс кориштене стручне литературе.http://epa.oszk.hu/01500/01536/00007/pdf/UJ_1976_189-231.pdf
На крају овог рада "Угарска под турском влашћу"(нем.) из 1976 год., наведен је обиман индекс кориштене стручне литературе.
http://epa.oszk.hu/01500/01536/00007/pdf/UJ_1976_189-231.pdf
Из западне Босне од Гламоча и Унца и из Далмације са горњег тока реке Цетине кренула се једна од првих миграција према Хрватској и зауставила се у Жумберку. Друге групе су се насељавале у јужној или Белој Крањској, особито око места Метлике и Винице, а очувале су се у Бојанцима и Мариндолу. Серија слабијих сеоба продрла је до Птуја и Марибора и до Љубљане. Добро су познате три ускочке породице Алексић, Дојчин и Вукмир, које су 1555. год. у Мариборском Пољу основале село, које се данас словеначки зове Скоки, а немачки Skoggen (Ускоци). Босанци и Херцеговци, већином католичке вере, продрли су далеко у Барању, до иза Печуја, и у Бачку до иза Суботице; тога порекла су већина Буњеваца и тако званих Шокаца ових крајева.
Поред ове мешовите, развијала се за време турске најезде на Балкан и нарочито за време турског продирања даље на Север она напред поменута чисто динарска струја, која није прелазила преко Србије већ се непосредно изливала у Славонију, Хрватску, Штајерску, Крањску, Бачку и Барању. Главно су у овој струји били становници ниске и централне Босне, затим остали Босанци и Херцеговци, најпосле Рашани и Црногорци. У њој је поред православног био знатан број католичког становништва; ово католичко становништво је разних особина у појединим крајевима Славоније, Барање и Бачке: досељавало се у различно време и из разних крајева; док је православно становништво много једноставније. Особито су етнографски интересантни тако звани Шокци у Барањи (све до Печуја) и у Бачкој поред Дунава, јер у њима поред балканских досељеника вероватно има, у шумовитим мочварама поред Дунава, и остатака старог панонско-словенског становништва. Једна јака група католичких досељеника из Херцеговине, западне Босне и Далмације, највише, изгледа, из мостарске околине, око реке Буне, Буњевци, зауставила се чак у северној Бачкој, око Суботице, Баје и Сомбора.
... у Печују, у Барањи. Овде су пре XVIII века била два слоја Срба: српско православно становништво које је по свој прилици било пореклом из Србије, јер су га Маџари звали Рацима; они су или покатоличени или растерани и као успомена и на њих један се део Печуја зове Рац-варош. Други слој су чинили католици нашега језика, који себе и сада зову Бошњацима и сконцентрисани су уједној дугачкој улици Печуја – Будим-мали. И сада у Печују има велики број породица (око 2000 душа) бошњачког порекла, али ретко ко од њих зна српски или хрватски, а сви се осећају као Маџари; још само врло стари људи а нарочито старе жене знају наш језик јужнога дијалекта, средовечни га разумеју али једва умеју што проговорити, а деца, прошла кроз маџарске школе, не знају српски. Ово није увек била тако егзотична група. При крају XVII века, пошто су ове земље ослобођене од Турака (1688.), православни и католици српско-хрватскога језика (ови се зову Шокцима) чинили су већину становништва у Барањи, све до планине Мечека. Срба је морало бита у знатном броју и северо-западно од Мечека по селима жупаније Толне и до Блатног Језера, јер су 1703–1710. год. дигли устанак и борили се нарочито против Ракоцијевих Куруца. За време тих ратова и после њих су уништавани и прогањани. У исто време је настала пропаганда католичке цркве на покатоличавању, јер, као што се види из аката печујске архиве, нису трпели православне. Срби се повлаче из Толне и северних делова Барање на Југ од Печуја. Око 1740. год. почиње насељавање католичких Немаца с Рајне, из Баварске и Виртемберга у врло великом броју и наставља се скоро педесет година. Услед свега тога остане печујско-бошњачка оаза без праве везе са осталом народном масом. Истина и данас има „Шокаца" и у селу Нађкозару, близу Печуја, затим као знатна народна маса јужно од Печуја, од Удвара до Погана, Немети и Саланте, и интересантно је да су они сви ијекавци; али то је сеоско становништво. Осамљено српско и бошњачко становништво у Печују, који се све више развијао, није се могло одржати. Печуј као и цела Барања представља забачен територијални троугао, између Дунава, Драве и планине Мечека, кроз који не пролази никакав важнији пут и о коме у ранијим вековима нико Није водио рачуна.Нигде се локалне страсти и насиља не могу тако слободно практиковати као у таквим скровитим областима. Православни су се морали иселити или покатоличити. Католички Бошњаци су се дуже одржали. Али са развитком Печуја у њега су се у масама насељавали Немци, Јевреји и Маџари. Бошњаци су се све више губили у тој великој вароши. Кад је настала периода маџаризације од 1867. године, њих је почело тако брзо нестајати, да су данас сведени на поменуте остатке.
Да бисмо имали јаснију слику простора о коме говоримо, у прилогу је карта Краљевине Угарске, са означеним границама Хрватске и Славоније, пред Мохачку битку 1526. године, при чему Кучерова посебно говори о становништву Хрватске, а посебно о становништву Славоније.
Горња Славонија или Словиње, кроз цијели средњи вијек је била нешто сасвим друго у односу на Хрватску. И језички су се те области разликавале. Словиње је било кајкавско, Хрватска чакавска. Тек значајним приливом хрватских досељеника из сјеверне Далмације, Лике и западних дијелова Босанске крајине, измјенила се донекле етничка структура Словиња. Та миграција се најбоље види по кретањима самих хрватских племићких родова. Тако Шубићи из Брибира у Далмацији постају Зрински из Зрина на Банији.
Ова карта је интересантна јер се на њој види шта је било Словиње, а шта је била Хрватска.
Иначе неки словеначких националисти Словиње сматрају својом источном територијом. Својевремено сам гледао карте велике Словеније до Вировитице.
Друга фаза, од пада Србије, била је сва ужурбана, с пуно метежа, с бежањем у масама и са вољним и присилним пресељавањем, које је исто тако вршено у великим масама. У XVI веку број српских становника у Угарској био је несумњиво врло висок, па ма и не износио половину све популације, како је говорио фратар Ђорђе (Утјешеновић, прим. Amicus). Због претежног броја српског живља Бачка и Банат били су дуго називани "српска земља", Rácország. Један мађарски писац казује, "да су из Баната читава села мађарска пребегла преко Мориша на север, а оно мало Мађара што је остало беху сами себи остављени у "мору српском". На том подручју "цар" Јован Ненад могао је да оснује чак и једну посебну државу, свеједно што је била кратког века. Од друге половине XV века па све до данас Срем је добио и задржао искључиво српски карактер. У првој половини XVI века склањао се, истина, добар део Срба из Срема и јужних области даље према северу и западу и Павле Бакић имао је о том више преговора с краљем Фердинандом и другим властима, али су зато Турци спахије доводили и ту, као и у освојену Далмацију, српске сељаке и кметове, да им обделавају поља, и српску милицију да им чува градове и друге поседе. Велика је била улога српских мартолоза у турској војсци при овим насељавањима. Они су, уз турске власти, били најбоља заштита досељеним српским земљорадницима и привредницима, који су брзо хватали корена. Већ 1543/4 год. при јавним лицитацијама за давање у закуп турских државних прихода јављају се у Угарској српски привредници као закупци, и то са разних страна, као из Фоче и Цернице у Херцеговини, из Сремске Митровице, из Ковина и других места. Католичко свештенство, нарочито више, које би у невољи имало окупити свет око себе, било се разбегло. Нестало је сремске бискупије, а у Калочи није било бискупа за више од једног и по века. Ниједан бискуп није смео да се врати стално под Турке. То је знатно допринело да се проредио и католички пук. Имања католичких манастира и властелинстава добили су или турске спахије, или су их притисли Срби. Стари мађарски писац Катона забележио је, како су Турци насељавали Србима напуштена мађарска имања и како су Срби надвладали на подручју калочке бискупије. Тада су калочки Мађари заборављали свој језик, а учили "рашки" (,rascianicam linguam’). Да Србима у Угарској није било тешко под Турцима сведочи најбоље онај случај, кад је 1552. год. један велики број Срба кренуо из Баната у Ердељ да се тамо насели, па се после извесног времена опет вратио на стара места. Чак и Срби у Ердељу више су волели турску врховну власт него аустриску. Кад је 1556. год. избио устанак у Ердељу против Фердинандова режима и кад, помаган од Пољака и Турака, на чело устанка стаде Петар Петровић, Срби се у великој већини одлучише за њ. Фердинандове присталице бише разјурене, па је и он сам морао признати свршени чин. Петровић постаде губернатор обновљене мађарске државе у Ердељу, а други његов помагач, Србин Никола Цреповић би постављен за северинског бана.
С обзиром на то да је ријеч о особи која живи у САД, очигледно да им историја није јача страна. У последњој поруци ми је спомињала Матијаша Корвина и Ивана Запољу, дакле доба грађанског рата у Угарској непосредно пред пад Будимпеште.
Напросто желио сам да јој укажем да је поријекло презимена Поповић можда везано за сеобу Срба под Арсенијем III Чарнојевићем или Арсенијем IV Шакабентом.
Презиме Поповић само по себи говори каквог је поријекла породица, а православни поп, однсоно свештеник, МОРА БИТИ ОЖЕЊЕН!
Све похвале нашем Amicus-у који је с правом покренуо ову врло битну тему, посебно за нас који се бавимо претрагама о нашим претцима.
Предложио бих нашим посјетиоцима да прочитају књигу Слава Војводине Крањске од Јанеза Вајнкарда Валвазора, 1687; која је преведена у Игалу 2005, фототипско издање Бесједа- Бањалука,2008, а превод са словеначког и њемачког Андреј Божановић
Овдје су описани Срби на територији Војводине Крањске и пограничних крајина 17 вијека, као и њихових живот који се у великој мјери разликовали од живота Срба у другим крајевима.
Незнам да ли се ико бавио мање познатом тематиком угарских племићких села, у смислу да су постојала 10тинак села која су комплетно (по дефиницији - сви становници од надничара до власника села) били племићи, али су губили то право приком промене боравка? И било би интереснтно знати дали Палфи из СДНК табеле има неке везе са грофовима Palffy-има?
Када смо већ код навода из "Сербског народног листа" да су многи Раци западној цркви приступили, неко дан сам наишао на прилог FERDINANDA BUFFA, F.: On Formal Polish-Slovak Lexical Differences. Slavica Slovaca, 37, 2002, No. 2, у којем аутор на страни 27. обрађује Гркокатоличку епархију у Кошицама.
Пошто смо у оквиру ове теме помињали породицу Поповић (Popovits), интересантно је да се на наведеној страници овог рада спомиње извјесни Popovits JánosNB Hornya Cantor tanitó.
Амикус може да ме исправи, али ја бих ово превео као учитељ пјевања
Нађох још једну карту сеоба од XV века до 1918. године, детаљну карту, али видим да неки сеобени правци недостају.
Courants métanostasiques dans le peuplement des pays serbes du XVe siècle à nos jours (http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/btv1b53060979d/f1.item.zoom)
Аутор карте је Јован Цвијић.
Подаци који недостају односе се углавном на просторе северно и западно од Краљевине Србије, које Цвијић није успео детаљније да истражи до 1918. године, а крајем исте притиснут околностима које су захтевале прикупљање података са терена, ти подаци су на брзину прикупљани и није било времена детаљније посветити се истраживању.
Како било да било, до сада нисмо имали овако детаљну карту сеоба, те је свакако препоручујем да погледате.
Нађох још једну карту сеоба од XV века до 1918. године, детаљну карту, али видим да неки сеобени правци недостају.
Courants métanostasiques dans le peuplement des pays serbes du XVe siècle à nos jours (http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/btv1b53060979d/f1.item.zoom)
Аутор карте је Јован Цвијић.
Подаци који недостају односе се углавном на просторе северно и западно од Краљевине Србије, које Цвијић није успео детаљније да истражи до 1918. године, а крајем исте притиснут околностима које су захтевале прикупљање података са терена, ти подаци су на брзину прикупљани и није било времена детаљније посветити се истраживању.
Како било да било, до сада нисмо имали овако детаљну карту сеоба, те је свакако препоручујем да погледате.
Нажалост, лијеви дио легенде је када се повећа нечитак и не распознају се боје. за мене лично су интересантни правци миграције према Семберији, а према приложеној карти углавсном иду из правца ријеке Босне, Доње Тузле и Мајевице.
Нађох још једну карту сеоба од XV века до 1918. године, детаљну карту, али видим да неки сеобени правци недостају.Амикус, да ли знаш на које вријеме се односи ово кретање становништва из Рашке ка Фочи, Сарајеву, Јајцу, Бањалуци и Славонији, које је линијом са стрелицама означен на карти Јована Цвијића? Претпостављам да се то односи на период прије пада Јајачке бановине под османлије, прије 1527 године.
Courants métanostasiques dans le peuplement des pays serbes du XVe siècle à nos jours (http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/btv1b53060979d/f1.item.zoom)
Аутор карте је Јован Цвијић.
Подаци који недостају односе се углавном на просторе северно и западно од Краљевине Србије, које Цвијић није успео детаљније да истражи до 1918. године, а крајем исте притиснут околностима које су захтевале прикупљање података са терена, ти подаци су на брзину прикупљани и није било времена детаљније посветити се истраживању.
Како било да било, до сада нисмо имали овако детаљну карту сеоба, те је свакако препоручујем да погледате.
Амикус, да ли знаш на које вријеме се односи ово кретање становништва из Рашке ка Фочи, Сарајеву, Јајцу, Бањалуци и Славонији, које је линијом са стрелицама означен на карти Јована Цвијића? Претпостављам да се то односи на период прије пада Јајачке бановине под османлије, прије 1527 године.
Као прилог теми, додао бих још и овај исечак из првог тома Magyarország' statistikája2, где се спомиње досељавање хиљдау Рашана из Босне у Мађарску.
(https://books.google.rs/books?id=tOMBAAAAMAAJ&hl=sr&hl=sr&pg=PA72&img=1&zoom=3&sig=ACfU3U0zprQdrIHZPdKRxGO36DYSFl-cKw&ci=63%2C509%2C917%2C193&edge=0)
(ezer racz telepedett meg Bosnyak-orszagbol)
Осим насилних и невољних, сасвим је извесно да су се све време одвијане и „тихе“ сеобе. Из четврте деценије 15. века пртиче неколико сведочанстава о делатности папског легата и инквизитора фра Јакова Маркијског на територији Сремске жупаније. У градовима и селима на простору између Саве и Дунава, па чак и преко Дунава, он је затекао „Расцијане шизматике“ и „Босанце јеретике“, како већ дуги низ година живе међу хришћанима.25 Подручје Сремске, Вуковске и Пожешке жупаније је несумњиво било прво одредиште сеоба покренутих из северне Босне било да су узрок економски, или војно-политички мотиви.
25 E. Fermendžin, Acta Bosnae, 159–164; P. Živković, Tvrtko II, 181–188, 184–187; isti, Jakov Markijski i bosanski franjevci. Pokušaj reformiranja bosanskih franjevaca, 169–182.
U 16. i 17. vijeku Slavonija je više puta ostala pusta od Turaka, a u puste je strane dlazio narod iz Srbije, Bosne i Hercegovine. Tolika je bila navala Srba (Rašana) u Slavoniju, piše Cernig, da su se od svrhe 16. vijeka tri komitata (požeški, valpovski, srijemski, pa i torontalski) zvala u običnom govoru Raška (Rascia).
Одлична књига. Једва чекам да се сутра на послу мало забавим. Ако се човјек мало "игра" са кључним ријечима, свашта се може наћи!
Ево шта каже на ријечи "The Rascians of the Danubian".
Ту већ долазимо до Матијаша Корвина.
https://books.google.hr/books?hl=sr&id=KgkOAQAAMAAJ&dq=u%C5%BEhorod+rascians&focus=searchwithinvolume&q=The+Rascians+of+the+Danubian
Трудићу се да набавим Унију у Ужгороду, ако буде опције за слање у ове југословенске земље, па ћемо нам умножити овај део The Union of Rascians or Serbians of Upper Hungary.
али ту нема о Србима толико, већ се препоручује следећи рад: La Chiesa ortodossa serba e i tentativi d’unione nel XVII secolo (http://byzantinohungarica.hu/sites/default/files/molnar_olasz.pdf), тај рад је на талијанском. Вредело би га превести, јер видим да има занимљивих делова, али о том по том.
У међувремену, они који имају времена и интереса, могу да се "поиграју" са следећим кључним ријечима: Serbian origin, Peter Parthenius, Basil Tarasovič, John Radivoj Marinič, Joannicius Zejkan i Order of St. Basil.
То је отприлике као слагалица, а радња се дешава 1640. и 1641. године, дакле непосредно пред унију. У радњи Peter Parthenius, за кога се тврди да је српског поријекла, наслеђује бискупа Басила Тарасовича, а посрeдник је Јован Радивој Маринић, такође, српског поријекла. Joannicus Zejkan, je "шизматик", однoсно не гркокатолик.
Мој закључак, који не мора бити тачан, је да су се Срби у том дијелу свијета, када су се већ морали прилагодити вјерским приликама, радије опредјељивали за Гркотоличку уније, коју су углавном сачињавали Рутени-Русини.
Читајући дјело чији је аутор Paul Robert Magosci, добио сам и личну сатисфакцију за један свој став, јер у једном дијелу он тврди (не знам да уметнем слику): Greek Catholic priest out their churches, drove them from parish houses, and installed Ortodoox priest ( popy).
Још нешто о реду St. Basil је писао и Дубравко Ловреновић у Зборнику радова "Феномен крсјани", не поричући њихову везу са Котроманићима и блискост са "Источним обредом".
Баш је занимљиво да се спомиње Ред Светог Василија. Чији је тај ред?
[/quote
У овом случају ред Св. Василија се спомиње у контексту рада Ћирила и Методија у Великоморавској кнежевени.
226920 Horvath Austria I-P37 13 24 15 10 14-15 11 13 12 13 11 30 18 8-10 11 11 25 15 19 30 12-14-15-15 10 10 21-21 15 12 19 18 32-34 11 10
325181 Horvath Hungary R-M269 13 24 14 12 11-14 12 12 11 14 13 29 17 9-10 11 11 25 14 19 29 15-15-16-18 11 11 19-23 15 15 17 17 37-37 12 13
N59833 Horvat Croatia I-M170 13 22 14 10 14-16 11 14 12 12 11 28
28392 Horvat Slovakia R-M198 13 25 16 12 11-14 12 13 10 13 11 30 16 9-10 11 11 24 14 20 32 12-14-15-17 11 12 19-23 15 16 18 18 32-39 14 11
N49136 Horvat Slovenia R-M198 13 25 16 10 11-14 12 12 11 13 11 29 16 9-9 11 11 23 14 20 35 13-15-15-16 11 12 19-23 17 16 20 19 34-35 14 11
Карта политичких граница Хрватске, тих година се непрестано мењала, али оно што се угрубо сматрало простором Хрватске, мислим да најбоље представља ова карта из 1593. године, дакле из средине тог најинтензивнијег сеобеног раздобља.
Мислим да су на овој карти мало више протегнули Хрватску на исток, до Врбаса. Обично је на старим картама које сам досада имао прилике видјети граница између Хрватске и Босне негдје на развођу Сане и Врбасе, гдје Горњи ток Сане припада Босни.
Поред Хрватске, треба узети у обзир и подручје Словиња које је обухватало сав доњи, равничарски дио Босанске Крајине.
Петровачко поље, на којем су живјели припадници хрватског племена Колунића је најисточнија и најсјевернија тачка средњевјековне Хрватске. Већ на исток је подручје града Кључа који је био у босанским Доњим Крајима, а сјеверно од Грмеча су области које су контролисали словињски Бабонићи.
Можда је занимљиво овде споменути и коју реч о пореклу презимена Хорват. Наиме, као што је опште познато, тако су Мађари називали све оне који су сеобама долазили са простора Хрватске, од краја XV до краја XVII века, бежећи од Турака или једноставно бивајући насељавани са простора Хрватске на просторе Аустрије и Мађарске, од стране што страног што њиховог домаћег племства, а најчешће због потреба радне снаге које је тих година свуда недостајало.
Ево шта каже Фајн о презимену Хорват, када цитира С. Павичића, Вуковска жупа (стр 78. фуснота 42.)
"For a detailed discussion of village Hrvati near Mikanovac—though without discussion of
the name’s origin—see pp. 166–76. These three village names, by themselves, say nothing about
an extended feeling among their inhabitants of Croatness, any more than the place-name
“Croat,” found in Slovenia and Austria, or the fortress town of Srb in Croatia. The northern
Croat place names just noted may merely represent way-stations of the tribe’s migration, as also
could the three Slavonian locations Pavičić presents".
Дакле мало је истргнуто из контекста, али потврђује Амикусову тврдњу.
Не би било лоше направити карту са побележеним хрватским, српским и бошњачким топонимима северно од Саве и Дунава, тада бисмо добили једну доста верну слику сеоба. Али то је доста велик простор, кад се узму у обзир карте које приказују свако мало село или заселак, а да би се добила каква таква слика, потребно је да то истраживање обухвати што већи простор, тачније сав онај простор који је био поприште сеоба. Мађари су дигитализовали карте из средине XVIII века, али проблем је што нема на њима оних алатки за убификације, а нема ни неких граница да би се човек лакше сналазио на самој карти.
Овако нешто би нам могло бити од помоћи, Magyarország helynévtára: A különféle kormányzati ágak szerinti beosztás kimutatásával mint az 1863. év elején fennállott. (https://books.google.rs/books?id=y7kAAAAAcAAJ&dq=racz+mecske+kozar+petre&hl=sr&source=gbs_navlinks_s), лексикон топонима Краљевине Мађарске. У приложеној књизи се може видети бар тридесетак места која носе придев Rácz.
Можда најбоље сведочанство о бројности Срба на простору јужно од Блатног језера је Попис џемаета Влаха у Копањском санџаку, који је спровео турски дефердар Омер Челебија 1581. године, а у коме се наводе 82 села (Копањ, Сокол, Пула, Буча, Рагоч, Игал, Сакч, Карад, Кер, Марцал...) у 5 нахиха (1. Копањ, 2. Домбо, 3. Карад, 4. Керш, 5. Марцал), у којима су пописани власи (ивласи).
(Стеван Михалџић, Наведено дело, стр. 220-223)
Још нешто! Читајући о Русинима и Ужгородској унији, уочио сам податак де је презиме Грабар присутно код Русина.
Кад сам писао за ова нека места која се више не спомињу као рацка у наведеном делу, одем да погледам може ли се нешто рацко наћи у околини Ужгорода. После краћег времена нађем два рацка топонима источно од Ужгорода, ради се о селима Kis Raska и Nagy Raska, односно како још стоји на Mala Rakovicze и Velika Rakovicze, или данас како се зову Male и Velike Raškovice.
Мали коментар за презиме Киш (мали)и Нађ (велики) Живим у граду који су Нијемци, Мађари и Словаци почели да насељавају након 1878. године. До тада у Бијељини није било католика и лутерана. Од Кишова су Кишићи а од Нађа Нађевићи. Ове породице су се "србизивале", као и Дробине од којих су Добриновићи. То поуздано знам јер се са њима познајем, а овај последњи ми је кућни пријатељ и узео је славу након 1996. године. Конопке, који су оригиналнио Пољаци, су се "кроатизирали", а Герначи се сматрају "Мађарословацима".
Што се тиче Грабара, аутор их је споменуо у оквиру "подгране" Русина, односно Лемка у Пољској.
Оно што не могу да одгонетнем у табели је колона Eghyaz kerulet - епископија (без квачица). Тачније подијељене колоне испод aug.Con i helv. Con. Не знам да ли helv. има неке везе са Хелвецијом (Швајцарском), што би указивало на протестанте.
Што се тиче натписа aug. Con и helv. Con, мислим да си у праву, helv. Con се највероватније односи на протестанте.
Ако је тако, онда су то калвинсти. Већ сам раније раније спомињао Стефана Баторија као носиоца калвинизма.
Имаш и село Рашковице у Моравско-Шлеском крају, Чешка Република, дакле крајњи исток Е сад треба читати и чешки.
Нађох један занимљив податак, да је Ужгородском унијом из 1646. године унија са Западном црквом била прихваћена и од православних Срба у Северној Угарској. Више о томе писао је Михајло Лацко у свом делу The Union of Užhorod (Slovački institut, Bratislava, 1966). Лацко у поглављу XI наведеног дела посебно говори о унијаћењу Срба, The Union of Rascians or Serbians of Upper Hungary, али пошто књига није доступна у целости, видљиви су само неки делови. Као на пример овај, о превођењу Срба у Русине, па и једних и других у Мађаре:
The Rascians who became united Catholics were first of all absorbed into the Ruthenians, and then both were absorbed by the Hungarians, so that today ony proper names testify to the Serbian origin of many of the Catholics of oriental rite of the diocese of Hajdu Dorogh.
А треба споменути и овај занимљив податак:
St. Szabo calculated that at the end of that (fifteenth) century there (in Hungary) were from 50,000 to 150,000 of them.
Како год, овде дакле говоримо о Србима који су до те Ужгородске уније насељавали сверно-источне крајеве Угарске, а који су унијаћењем претољени у друге народе. Ништа другачије него што се то дешавало са Србима у Јужној Угарској где су унијаћењем и католичењем претварани у Хрвате. Што сам успео да погледам овако на даљину, у нашим библиотекама не постоји ништа на ову тему, можда да негде у црквеној литератури има нешто о самој унији. Док о Србима на тим просторима, у време пре сеоба под патријархом Чарнојевићем, као и обично вероватно ништа.
Тако је, с тим што чешке Рашковице вероватно немају везе са Рашком, јер се помињу већ 1261. године.
Недалеко од Мукачева, где је некад било седиште Мукачевске епархије, која приступити унији у Ужгороду 1646. године, налази се и село Croatendorf (на карти која је настала између 1763. и 1787. године), што говори и о присуству Хрвата на том простору, с том разликом да они овде долазе вероватно са запад-северо-запада, док Срби долазе са југо-запада, као и то да Хрвати вероватно долазе касније.
Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí
То би отприлке значило да је прелазна етапа сеобе Буњеваца из Херцеговине и Далмације била област Доње Тузле. На истој страници спомиње се и Bosna Argentina (сребрена Босна), која је ипак југоисточније.
Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočíПаде ми на памет сада једна ствар, више предлог, за друштво "Порекло", да успоставимо сарадњу са сличним друштвима из иностранства и да размењујемо књиге које нас интересују.
Теже иде са словачким него са енглеским, али у понуђеном дјелу је интересантна страница 122, која се може превести уз мало логике.
Ради се о Буњевцима, за које аутор каже: " že su to Srbi katolici, ca chorvatska histriografija brani". А онда на страници 127. каже: "Bunevci z Baje pravdepodobne pochádzali z oblasti Donja Tuzla".
То би отприлке значило да је прелазна етапа сеобе Буњеваца из Херцеговине и Далмације била област Доње Тузле. На истој страници спомиње се и Bosna Argentina (сребрена Босна), која је ипак југоисточније.
Интересантна је игра са кључним ријечима, али књига ипак није доступна у цјелости, тако да се не могу извлачити поуздани закључци.
Ради се о Буњевцима, за које аутор каже: " že su to Srbi katolici, ca chorvatska histriografija brani". А онда на страници 127. каже: "Bunevci z Baje pravdepodobne pochádzali z oblasti Donja Tuzla".
То би отприлке значило да је прелазна етапа сеобе Буњеваца из Херцеговине и Далмације била област Доње Тузле. На истој страници спомиње се и Bosna Argentina (сребрена Босна), која је ипак југоисточније.
Интересантна је игра са кључним ријечима, али књига ипак није доступна у цјелости, тако да се не могу извлачити поуздани закључци.
У XV веку Ђурађ Бранковић Смедеревац је имао поседе у Дунајској Стреди, између Братиславе и Комарна, а 1525. године прешао је из Шумадије у Угарску, последњи српски деспот Павле Бакић: ''За тешко злато и витешки проливену крв 'агарјана', добили су Бакићи огромна имања, која су се низала и надовезивала од југословенске Драве до чехословачке Мораве. На њима су насељавали Србе, које су штитили и с којима су се прослављали у борбама. Њихови непрегледни поседи ширили су се по јужној и средњој Угарској, око тврдих и недобитних Бакићевих градова:'' О присуству Срба на словачким просторима у XVI веку, око насеља Дахтице и Кошолна, у близини Трнаве, сведочи Ковијанић: ''Свуда, на живим огњиштима, на надгробницима око цркава, на листовима пожутелих књига, налазимо овде презимена: Марковић, Милосављевић, Влаховић, Грдинић, Краљевић, Станковић, Стојковић, Стевановић, Светић, Симоновић, ..."
У приручнику Братислава и Југословени, који је објавио по доласку у Словачку, Ковијанић читаоце обавештава како су у околини Братиславе Срби били одавно насељени. Ковијанић каже: ''Део братиславског предграђа називан је, у своје време, српском вароши (Reitzenstadt), јер је било насељено претежно Србима, највише оним који су трговали на Дунаву. Братислава се помиње као најсевернија тачка где се, на позив грофа Palffya, насељавају 1598 групе српских колониста. Свакако да их је ту било и раније, можда још одмах после 1421, кад је настало живље повлачење пред Турцима. После сеобе патријарха Црнојевића (1690), ове северне српске колоније су ојачане новим досељеницима, као што је био случај са Комарном, где је још 1511 г. подигнута прва српска црква у Мађарској, ...''
Након пропасти српске средњевековне државе, Срби су били принуђени да се пред Турцима повлаче према северу. На тај начин су балкански Срби дошли у додир са Србима старинцима, на просторима Подунавља, те са Мађарима, Словацима, Румунима и другим народима. Даљи продори Турака у Подунавље од XIV-XVI века потискивали су Србе даље на север, али ''у делу Подунавља који су Турци освојили, познатим као Raczorszag - Србија, Срби су и даље чинили већину становништва. Муслимани који су живели са њима били су, такође, народ српског порекла''.
Sunt plurima Loca in confiniis Regni sita, in quibus Rasciani Rutheni, Wallachi et alii schismatici in terris Christianorum habitant, et de eisdem terris hactenus juxta eorum Ritum viventes nullas penitus decimas solvere consueverunt. Et quia ispsae decimae in patrimonium Christi dedicate, a Christi fidelibus, et non aliis schismaticis hominibus (preasertim vero illis, ad vocationem, et assecurationem regiae majestatis, ac waywodarum, banorum, et caeterorum officialium, ipsa confinia regni tenentium, dicta loca incolentibus) exigi solent: ob hoc ordinatum est, et conslusum: Quod amodo de caetero, ab ispis Rascianis, Ruthenis, Valachis, et aliis schismaticis, in quibuscunque terris christianorum residentibus, nullae penitus decimae exigantur.
Uladislai II. decr. a. 1495. (II.)
Владислав II Јагелонац - пољско литавска династија. Ово је вријеме екпанзије Османлија и пријеко су им биле потребне војничке услуге Рашана.
Његов син Лудвиг Јалелонац је погинуо, боље рећи спао са коња и удавио се, у Мохачкој бици 1526. године.
Наравно, граница још није досегла Саву и Дунав, бар не на целом њиховом току, а преостале српске земље држи Угарска.
Нашао сам још пар занимљивих радова за ову тему, па да их не погубимо пре него што их погледамо, навешћу да су у питању Српске сеобе од XIV до XVII века и Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године Владимира Стојанчевића, Прилог антропологији и етнографији Срба у Крањској (Жумберчани и Мариндолци) др Ника Жупанића, те Ускочке сеобе и словенске покрајине др Јосипа Мала.
This schismatic undertaking was led by a monk named Sophronius, who was able to lead 60,000 people into schism.1
Under the influence of a certain Serbian monk, Sophronius, some Romanian parishes were redy to join the Orthodox Church.2
Češka vikipedija ima jasno objašnjenje, kad su se Rusini,Slovaci, Srbi i "Rekovi" pomađarili, liturgija je služena na madjarskom.
Původ řeckokatolíků v Maďarsku je různorodý. Část pochází z původně pravoslavných obyvatelů, kteří se sem přistěhovali zejména v 15. a 16. století. Byli to Rusíni, Slováci, Srbové a Řekové. V 18. století se někteří protestanti stali katolíky byzantského obřadu. Když se tyto skupiny pomaďarštily, začaly žádat o používání maďarského jazyka v iturgii...V těchto farnostech se jako bohoslužebný jazyk používala církevní slovanština, jelikož věřící byli slovanského původu (Rusíni a Slováci), ale dnes už se většina asimilovala a převládá maďarština.
Deli Szawa (kapetan), Castrametator György, Holoutzi Nagy Lázár, Szakmáry Pál, Rakomazy Péter, Lazlo Miklós, Weres Mihály, Bachmegiey Gergely, Sargha Lukács, Rácz Imre, Herman György, Feny László, Leczy Tamás, Theömeöswary László, Rácz Jankula, Rácz Gábor, Chionka Miklós, Chiomay Szobotha, Rácz István.
Насељавање Срба у Молдавију почиње првом половином 15. века. Прво српско насеље у Молдавији - Срби, помиње се 1423. године. Налазило се на реци Ребричеа. Српско насеље Селиште на реци Пруту помиње се 1489. године.
Податке о Србима у 16. и 17. веку дају страни путописци. Рајхерсдорф, Немац из Саксоније, описујући Молдавију 1541. године, наводи да у овом војводству живе и Срби. Пољак Стриховски 1575. године пише да Срби живе у Бесарабији, источној провинцији Молдавије. Путописац Креквиц, из Трансилваније, 1685. године наводи да Срби живе у Молдавији од старина.
Петар, војвода Молдавије, 1588. године, уз ангажовање бојара Шептеличија, насељава Србе на подручје названо Fontana Kapelnei. Године 1598. забележно је да српско становништво живи у насељу Срби, у региону Сучаве.
Бар у овог одломку се не спомињу Срби у Добруџи
Дакија – Рашани - Срби
у ранијим времену бивала је ова земља звана Дакија, а у нашем времену је распарчана у многе мале државе. То су Трансилванија, Рашка/Србија, Бугарска. Трансилванија се зове тако , јер се налази преко шуме, од тамошњих и земља Ципсера (Zipser Land) звана од других и Зибенбирген.(Siebenbürgen) звана .Како се Србија Рашка на немачком зове- сад наведох. Пре не много времена и Трансилвањани биваху Гетима звани, као што су и Рашани били Мезијским Трибалима звани. Ове земље су до пре неколико година под угарском круном биле. Али нечастиви Турчин их освоји једну за другом. Истинито зборим да се Влашка (земља) давно и Гетика (Getica) звала коју су Дачани (Daci) односно Данци (Denmärcker) на силу преотели. По њима бива ова земља Дакија звана. Њу поседују сада Немци, Секељи и Власи........
Хвала велико Сол на преводу.
Као што кажеш, овде нама неког специјалног помена Србије или Рашке у неком јаснијем контексту, подаци су углавном уопштени.
Треба се вратити на текст више наслова јер се ту помиње српски деспот Лазар Бранковић "Lazarus Despota" (девети ред изнад наслова a red iznad je anno Cristi 1461.).
Ајд овако да покушамо да у ријечи Sirfy, f замијенимо са м.
Шта добијамо? Sirmy.
Ево Амиго шта кажу у Novum lexicon geographicum на страни 168. Са стране је ознака Ptol. очигледно Птоломеј. Једноставно гледајући карт, колико год била непрецизна, не лич ми то на Добруџу, која је на обалама Црног мора.
Но оево фотографије гдје се "Сирби" дефинишу као сарматски народ.
(https://books.google.rs/books?id=SDLZZfUKghwC&hl=sr&pg=PA168&img=1&pgis=1&dq=Sirbi&sig=ACfU3U2rlRta3np8MnFRu5z7ageh1rl4ZQ&edge=0)
Што се тиче цитата из лексика, тамо се дакле говори о Сирбима, који су становништво сарматског порекла у Азији (populi sarmatiae Asianae), чија се земља такође зове Sirfia, а који се разликују од Сирба који су становништво европске Скитије. То може и не мора да значи да се односи на Syrfiju (Ratzen) о којој ми говоримо, јер европска Скитија на већини карата не силази испод делте Дунава, а поменута Sirfia налази се лоцирана на обалама Каспијског језера.
Али једно отркиће од синоћ натерало ме да се поново замислим над овом темом, а пошто је све ново и занимљиво, решио сам да поделим са осталима који воле да мозгају.
Овај дио ( на приложеној слици) се већ нисама усудио да коментаришем а односи се на евентулане грешке Ферарија у писању Мезије.
Редовно пише Мysia, као Птоломеј, а правилно је Moesia. Ту сам сигуран да се ради о Мезији а не Мизији (латински Mysia), али у дијелу гдје спомиње Ајнхарда и Аимона који тврде да Серби у траговима постоје у Misnia, добро сам се замислио да ли је то Мајсен у Саксонији.
Једна дигресија, али текст је јако занимљив (за мене нешто ново), а има доста везе са овом темом и временима о којима пишете:
http://www.iib.ac.rs/srp/istorijski_casopis.htm
Историјски часопис Књ. 61 (2012)
Стр. 129 – 142
150367 Burak Charles Wasily Burak 1893-1969 Strabychovo Ukraine Ukraine I-M423 13 24 16 11 14-15 11 13 12 13 11 32 17 8-10 11 11 26 15 20 32 12-14-15-15 11 11 21-21 15 12 17 18 34-36 11 10
233865 Shimko Yuriy Shimko b.1923, Mariya Verbich,b.1902 d.1998 Ukraine I-M423 13 24 16 11 14-15 11 13 13 13 11 31 18 8-10 11 11 25 15 19 30 12-14-15-15 10 11 19-21 15 12 19 18 34-36 11 10 11 8 15-15 7 12 11 8 10 9 12 22-22 16 10 12 12 12 7 10 31 21 13 14 10 13 11 11 12 9
Као нешто што се тиче ове теме, а што смо начели на претходним страницама кроз причу о ужгородским Србима, јесу и два хаплотипа са простора Ужгорода и Мукачева (буквално једина два украјинска хаплотипа на Украјинском ДНК пројекту са тих простора).Код: [Изабери]150367 Burak Charles Wasily Burak 1893-1969 Strabychovo Ukraine Ukraine I-M423 13 24 16 11 14-15 11 13 12 13 11 32 17 8-10 11 11 26 15 20 32 12-14-15-15 11 11 21-21 15 12 17 18 34-36 11 10
233865 Shimko Yuriy Shimko b.1923, Mariya Verbich,b.1902 d.1998 Ukraine I-M423 13 24 16 11 14-15 11 13 13 13 11 31 18 8-10 11 11 25 15 19 30 12-14-15-15 10 11 19-21 15 12 19 18 34-36 11 10 11 8 15-15 7 12 11 8 10 9 12 22-22 16 10 12 12 12 7 10 31 21 13 14 10 13 11 11 12 9
Наравно, треба погледати да ли имају нека ближа поклапања са хаплотиповима са Српског ДНК пројекта, на првих 12-17 маркера имају сличности са неким родовима из рода В I2 DN.
Нашао сам још пар занимљивих радова за ову тему, па да их не погубимо пре него што их погледамо, навешћу да су у питању Српске сеобе од XIV до XVII века и Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године Владимира Стојанчевића, Прилог антропологији и етнографији Срба у Крањској (Жумберчани и Мариндолци) др Ника Жупанића, те Ускочке сеобе и словенске покрајине др Јосипа Мала.
Мицјук на 89. страни свог дела каже следеће:
"В другій чверті XV в., потиснені турками, з'являються боснійські і македонські серби (раці), осідаючи головно в Варадинськім краї. Частина їх поселилась в Мукачівській домонії. За Матея Корвина (1463–1490) селили раців в Мармарощині знов в XIV–XVII стол. сербські родини, утікаючи від турків, оселялися в горах Карпатських і підсилювали старші сербські колонії".
Извор: О. Мицюк, Нариси з соціально-господарської історії Підкарпатської Руси, том 1, 1936, стр. 89 (http://issuu.com/haydamaka/docs/____________________________________078aad498ea8f8/9?e=2328168/30243659)
In the muster rolls of the armies of Poland and Lithuania, the terms ‘ Racowie' (Serbian) and ‘ hussar' or ‘ gussar' appear in the mid 1400s [note: Hussar/Gussar are both Hungarian]. When you think of the grand Polish husaria , in their expensive and flashy winged armor, it is easy to forget what the root word really meant robber! It's also interesting to note that ‘robber' implies a ferocious fighter that would strike fast and hard. That implication must certainly have been on the mind of King Bathory, when he re-formed the husaria in that image.
The First Polish Hussars. The first hussars of the Commonwealth were light cavalry in a support role to the ‘traditional' heavily armored knights, and were formed just before 1500. You can see that documented in the painting of the battle of Orsza in 1514. They served not only the Commonwealth, but also show up in woodcuts describing their service to the Holy Roman Empire of Maximilian I (figure 8). Looking at these images, you can see how the Jagiellon Kings had drawn upon the light, hard hitting Turkish Spahi and Deli as well as the Hungarian and Serbian hussar in the creation of their own cavalry (in fact, some Serbs did serve the Commonwealth).
Извор: Zygmunt Nadratowski - Sarmatian Baroque: Military Dress/Organization in Polish-Lithuanian Commonwealth, 1550-1600: Part Two (http://www.goldschp.net/SIG/slovo/news44.html)
It's the first known Polish depiction of hussars in the so called racki (Serbian) style, useing light, hollow lances and wooden, wing-shaped shields, dressing in the lavish Balkan-Hungarian style influenced also by they mortal enemy, the Turks. They came to Polish service through Mathias Corvin's Black Army in late 15th century (first written source about them in Polish army is from the year 1500). They were used either as a more maneuverable support for the traditional men-at-arms or in the eastern-most steppe part of the country as men-at-arms' cheaper and better suited for fighting the Tatars alternative. There's some discussion at which point they adopted some armour - in 15th century, while fighting under Hungarian command, they still fought in the traditional Balkan way, in padded clothing only, but in the first half of 16th century, in Polish recruitment documents they are shortly described as serving with "p.p.t.d." which stands for "przyłbica" now meaning close helmet in modern Polish, then it probably was applied to the skull cap or secrete helmet; "pancerz", which is haubergeon;"tarcza", the shield; and "drzewo", literally wood, but it meant lance. A saber was considered for them, and soon for most Polish army, a side arm so obvious that it didn't recquire mentioning, although some of them also used pallasches (straigh, wide single- or double- edged swords with curved saber hilt), warhammers and flanged maces. There's some evidence on the Orsha painting that by this time they already, or at least some of them, wore the helmets underneath their fur caps and top hats and mail under the kaftan.
Извор: Armour & weapon designs (http://"https://forums.obsidian.net/topic/65175-armour-weapon-designs-part-v/?p=1463628")
``i was curious about that warrior, full in armour and feathers [for whom Nicolas de Nicolay thought that was Turkish deli-horseman] and, i asked about his faith... he said that he is Serbian and that he joined to the Turkish caravan only because he also travel to Istambul (Constantinople). He said that he only pretend to be nice to Turks but that he is Christian by his will and his soul and he said few prayers as a proof to confirm his identity- Simbol of faith, Mother of God and Our Father. Prayers were said in Greak and on his native Serbian languague.``
in his book Nicolas de Nicolay contines: ``i asked warrior why he uses all those feathers on his equipment. To look more terribe to my enemies, to confuse them in battle- answered warrior. Warrior then said that by the tradition of his people, feathers could be used only by brave warriors who deserved that in real combat and who are known by their skils and virue. Featers are decoration exclusively for brave warriors. That`s what i was able to get as information from that warrior.``
Jan Dlugosz enrolled in the year 1463, that the battle over the Sava fought Cohors Raczanorum (Raców branch - the Serbs). After the death of King Matthias Corvinus, the Serbs went to the Poland, to continue the struggle against the Turks after usarsku.
"The hussar originated in Serbia towards the end of the 14th century. There are references to hussars in Poland in treasury returns of 1500, though they were probably in Polish service before this date. These early formations were foreign mercenaries, first known as Racowie from the term Rascia, 'Serbia', from the original centre of the Serbian state, Ras. The term 'hussar' probably originates not - as has been widely published - from any connections with the Hungarian husz meaning 'twenty', but from gusar, a Slavonic word meaning 'bandit'.
The heavily armoured knights, so common in Prussia, were too cumbersome and slow against the elusive cavalries of the East and began to discard the horse-bard but their numbers still dwindled as a new type of cavalry grew prominent, called racowie.
These were light cavalry armed with lance and shield with Serbo-Hungarian origins. They found success against the Tatars using tactics of speed and maneuverability and a powerful, knee-to-knee, full gallop charge.
By the 17th century, Polish hussars were held in even higher esteem and they made their own style of dress.The wings were of Serbian origin too.It was thought the wings were made to defend the backs of the men against swords and lassos, but modern theory is that they were used as intimidation. The noise and appearance of the feathers in the wind would spook the enemy's horses. The wings were mounted on a brass-edged wooden frame. The feathers were inserted into this frame, which was mounted on brackets or hinges (see illustration above). The wooden poles were arched at the top.
The hussar concept began in Serbia, near the end of the 14th century. In the 16th century, painted wings or winged claws began to appear on cavalry shields. Wings were originally attached to the saddle and later to the back. In 1645, Col. Szczodrowski was said to have used ostrich wings.
In 1500, the Polish Treasury books make reference to hussars. Early on, they were foreign mercenaries, and were called Racowie from "Rascia" a word meaning "of Serbia." They came from the Serbian state of Ras.
''...Тематски о хусарима код нас је писао Душан Бабац, у свом историјско-популарном делу Српски хусар, које је објављено у издању Завода за уџбенике и наставна средства Београд 2011. године....''
Трибањ Шибуљина рулз! :D :D :D
А тај је значи из твог клана, Ћелићу? Бабац је допринео интересовању за неке теме својим увек занимљивим избором тема и богатом грађом коју увек обезбеди за своја писанија. Наравно, као неко ко пасионирано проучава војну историју, та дела имају и своју историјску вредност.
I2a1b3a Ancient European South-East P37.2+ L621+ L147+ subclade
313061 Matusewicz Poland I-P37 13 24 16 11 14-15 11 13 12 13 11 30
274872 Matusiewicz Belarus I-P37 13 24 16 11 14-15 11 13 12 13 11 30 17 8-10 11 11 25 15 19 29 12-14-15-15 10 10 21-21 15 12 18 19 34-35 11 10 11 8 15-15 7 12 10 8 11 9 12 22-22 16 10 12 12 12 7 10 30 21 13 14 10 13 11 11 12 9
Док сам тражио податке о хусарима у Пољској, наиђем и на такву хипотезу у вези презимена Матушевић које се јавља у Пољској и Белорусији, а чији резултати тестирања постоје објављени на ФТДНА у оквиру Matusiewicz & Matusewicz Surname DNA Project (https://www.familytreedna.com/public/matusewicz/default.aspx?section=results).
Како је ова тема и замишљена да буде веза између мање познате историје српских сеоба и генетичке генеалогије, која нуди могућност да се међу данашњим Пољацима или Белорусима нађу потомци ранонововековних српских насељеника у Средњој Европи, бићу слободан да пренесем и овај пример где се тако нешто спомиње, позивајући оне стручније да кажу своје мишљење, да ли хипотеза изнесена на страницама пројекта стоји, тј. да ли би тестирани Матушевић могао бити род са неком од наших породица?Код: [Изабери]I2a1b3a Ancient European South-East P37.2+ L621+ L147+ subclade
313061 Matusewicz Poland I-P37 13 24 16 11 14-15 11 13 12 13 11 30
274872 Matusiewicz Belarus I-P37 13 24 16 11 14-15 11 13 12 13 11 30 17 8-10 11 11 25 15 19 29 12-14-15-15 10 10 21-21 15 12 18 19 34-35 11 10 11 8 15-15 7 12 10 8 11 9 12 22-22 16 10 12 12 12 7 10 30 21 13 14 10 13 11 11 12 9
Познат ми је овај хаплотип Матушевица, јер од иностраних хаплотипова он ми је најближи. На 67 маркера, разликујемо са на 7 маркера. На 12 маркера смо идентични.
Међутим, маркерна блискост код И2а Динарик је доста варљива категорија.
Видим да и Матушевич на свом сајту спекулише са могућим српским хусарским поријеклом. У суштини ништа не треба унапријед искључивати, али само Биг Ипсилон анализа би могала дати поузданије одговоре.
Јесте да се овде не ради о сеобама пре сеоба, али не знам где бих друго ставио овај коментар, па ми је некако најзгодније овде, јер је исто поднебље у питању:
вечерас је једна од тема у "Око магазину" на РТС 1 била прича о насељавању Каталонаца и Француза у Банату у 17. и 18. веку. Ко није гледао, препоручујем! Занимљива тема. Чак има неколицина потомака тих колониста.
Једна словачка ауторица углавном се бави миграцијама јужнословенских народа у Средњој Европи. Видим да је само једна њена књига преведена на хрватски, а остале које се баве и миграцијама Срба нису. Такође, судећи по неким негативним реакцијама са хрватске стране на њену тврдњу да група данашњих градишћанских Хрвата под називом Власи или Штоје има српско и православно поријекло, рекао бих да се ради о објективном истраживачу.
У Српском ДНК Пројекту имамо већ поприличан број појединаца, близак српским хаплотиповима били И2а било Е1б хаплогрупе, са подручја Градишћа.
Напоменућу следеће: Власи у средњем вијеку су социолошка категорија, било их је и католика, али су огромној већини припадали православној вјери.
Провјери линк за ову задњу слику, не може да се види.
Izgleda da je pravoslavnih stanovnika (Rašana) na području Kraljevine Slavonije bilo već u 15. stoljeću, dok neki historičari, poput [COLOR="#FF0000"]Radoslava Grujića[/COLOR], pretpostavljanju da ih je bilo i ranije, iako o tome ima vrlo malo pouzdanih podataka na koje se može osloniti. Grujić piše kako "nema sumnje", da su bar pojedine porodice naše, naročito iz Bosne, sklanjale se i stalno nastanjivale po staoj gornjoj Slavoniji, a današnjoj severnoj Hrvatskoj. Tih slučajeva moglo je još više biti oko polovine XII. veka, kada je u Ugarskoj i Hrvatskoj vladala Srpkinja kraljica Jelena, ćerka raškog župana Uroša. Njen brat Beloš bio je tada palatin ugarski i dugo vremena ban slavonski; pa je lako moguće da su oni u pojedine gradove svoje doveli i srpsku vojničku posadu, - koja je tu stalno ostala sa svojim porodicama, - kao i što su to docnije činili kralj Vladislav i ban Ulrih Ciljski, zet srpskog despota Đorđa Brankovića-Smederevca. Pa zato možda, već u 13. i 14. v., nalazimo među hrvatskom i slavonskom vlastelom priličan broj i takovih, čija se prezimena sa svojim srpskim oblikom jasno ističu među ostalima. A taj broj, s prodiranjem Turaka u naše zemlje, bivoa je stalno sve veći, te već kraljem 14. v. i u početku 15. sretamo oko Zagreba i Križevaca, a naročito u Turopolju, među vlastelom i odličnim ljudima, i: Reliće, Radenkoviće, Radoslaviće, Staničiće, Staniloviće, Pravdiće, Grdake, Jagniće i dr.
"Srpske seobe ka zapadu počele su ubrzo posle Maričke (1371) i Kosovske bitke (1389), zatim posle pada Srpske despotovine (1459), i konačno 1690. godine pod patrijarhom srpskim Arsenijem Trećim Crnojevićem (Čarnojevićem). (...) Deo tog srpskog življa egzodusne sudbine našao je novo stanište na prostorima Srema i Slavonije, odnosno Ugarske. Posle pada Despotovine (1459) unuci Đurđa Brankovića dobili su od ugarskog kralja titulu despota: najpre despot Vuk (do 1485), zatim Đorđe (do 1496), pa despot Jovan (do 10. decembra 1502). Ovi despoti iz roda Brankovića imali su velikog uticanja oko naseljavanja Srba iz porobljene Despotovine na prostore Srema i Slavonije. Prema svedočenju kralja Matije Korvina od 12. januara 1483. za četiri godine (1479-1483), "preselilo se u njegovu zemlju oko 200.000 Srba". Kako tada u tim krajevima nije postojala organizovana Srpska pravoslavna crkva najveći broj doseljenih Srba ubrzo je prihvatio rimokatoličku veru i etnički se sjedinio sa starosedeocima".
Još je kralj Albert (1438-1439) darovao Kalnik srpskom despotu Brankoviću, koji je tamo imenovao svoje kaštelane. Ugarski sabor nije priznao ovu darovnicu i odlučio je da se Kalnik ima vratiti zagrebačkom biskupu Benediktu de Zolio.
Pravoslavno stanovništvo se u zapadni dio Kraljevine Slavonije doselio radi vojne službe u posadi Ulricha II. Celjskog (1406-1456, ban čitave Slavonije od 1445), koji se 1434. oženio Kantakuzinom (oko 1417 - između 1490. i 1492), kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića (koji je vladao od 1427. do 1456.) i Jerine (Irine) iz solunske grane bizantske carske obitelji Kantakuzin. (...) "Nju je otac udao za nemačkog grofa Ulriha II Celjskog, koji je bio srodnik ugarskog kralja. (...)
Drago Roksandić također govori o postojanju Srba (Rašana) na ovom području u 15. stoljeću: "Srbi nisu rijetki ni u posadnim službama u mnoštvu slučajeva u toku 15. stoljeća. Posljednih godina Nada Klaić i Fedor Maočanin pridonose spoznajama u vezi sa Srbima u gradskim posadama Medvedgrada, Rakovca, oba Kalnika i Koprivnice u doba prije i poslije smrti Ulricha II. Celjskog 1456. godine."
Srpska posada je u tim utvrdama ostala i nakon smrti Ulricha Celjskog 1456. godine. Katarinin kaštelan u Medvedgradu i župan Zagrebačkog polja bio je Srbin iz Despotovine plemić Bogavac Milaković, a u oba Kalnika Pavle Mikšić sve dok Katarina nije ove gradove morala predati drugima. Broj srpskih vojnika u tim psoadama bio je prilično velik, pa je njihov boravak i izdržavanje teško padalo okolnom narodu, tako da je kralj VLadislav bio prisiljen da 1447. piše ovim Srbima (Rašanima) da ne uznemiravaju građane i seljake raznim teretima i kmetskim rabotama. Kako je većina ovih vojnika dolazila ovamo neženjena, mnogi su se ovdje i ženili, osnivali svoje obitelji i ostali ovdje živjeti. Primili su rimokatoličku vjeru i njihovi potomci postali su Hrvati.
O njihovom porijeklu svjedočila su i dalje njihova prezimena, koju su, prema Radoslavu Grujiću, bila srpska: "Bobani, Bankovići, Borići, Vučići, Dobrenići, Ivkovići, Nedeljkovići, Novakovići, Margetići, Miličevići, Obradovići, Petkovići, Petrovići, Poznanovići, Radinovići, Staničići, Đurđevići i drugi. (...)"
Нађох занимљив податак у прилог овој теми. Реч је о времену османских упада у Херцеговину до њеног коначног пада, када се, како стоји у тексту, огроман број становника преселио на подручје Дубровачке Републике, чије је становништво у само 150 година порасло са 30.000 на 90.000 становника.
С турском влашћу у овим областима настале су знатне демографске промене, изазване њеном окупацијом. Србија за време деспота Ђурђа није била масновно насељена Власима-сточарима. Међутим, осамдесетих година XV века она је била преплављена тим становништвом, нарочито њени јужни и западни планински предели, па и наш крај. Највећи део тога становништва насељен је око 1475. године. То показује да се један део старог становништва овог краја повукао пред најездом Турака и да је то повлачење настављено и у првим годинама њихове владавине; тако су многа насеља старог становништва морала остати пуста.
Српске заједнице y Будиму, Пешти и Сентандреји почетком XVIII века
Присуство српског живљ а на мађарској територији доста претходи Великој сеоби: већ након битке на Косову, y ствари, скупине словенског живља (превасходно Срба, али и Бугара) упутиле су ce ка севернијим територијама Балканског полуострва преко Дунава, стижући све до градова Острогон, Комаром и Ђер где су стале под заштиту мађарских владара (Фоит 1977: 3; Вујичић 1997: 3). Године 1427, након смрти деспота Стефана Лазаревића, и Београд je прешао под контролуугарског владара Сигисмунда Луксембуршког (1368-1437), велика победа угарске војске против Турака 1456. под вођством Јаноша Хуњадија (Janos Hunyadi), легендарног Јанка Сибињанина из српских народних песама, обележила je почетак периода релативне стабилности за Београд који ће остати y чврстим мађарским рукама до 1521. године.
Поред горенаведених центара, мале српске заједнице образовале су ce током XVI века и y варошима Будим, Пешта и Сентандреја. (Тим миграцијама допринело je и присуство Ђурђа Бранковића y овим крајевима, власника бројне земље и једне луксузне палате y „vicus Italianicorum" на будимској тврђави (Вујичић 1997: 7)).
Живот Срба избеглиху Угарску, „хришћана старе вере“ како их je звало локално становништво, односно „хришћана грчког вероисповедања“, или „хришћана несаједињених" (Вујичић 1997:10) дешавао ce пре свега „у оквирим а српско-православних општина“ (Пот 1991: 117). Ипак, као поданици мађарских владара учествовали су y ратовима против Турака који су око 150 година заузимали област између Будима и Острогона, остављајући je на крају готово опостушеном. Потчињени, дакле, делимично хришћанима, делимично Турцима, Срби су служили с једне стране крсту, с друге полумесецу. Након што je угарска војска ослободила Острогон 1593. године, y ову област пристигло je око 8 000 Срба који су ce придружили својим сународницима већ настањеним y Угарској. Век касније, битке великог Бечког рата (1683-1699) поново су донеле смрт и уништење y ове крајеве приморавајући преполовљено, осиромашено локално становништво, лишено свих средстава, да ce упути негде другде. Судећи према хроникама из тог доба, грациозна Сентандреја, на пример, представљала je крајем XVII века неку врсту аветињске вароши (Бикар 1997: 296).
Масовни долазак српског света y Будим после Велике сеобе нагнао je Угарску дворску комору да донесе одлуке о распоређивању досељеника: око 6 000 пуштено je y различите округе y којима су већ становали њихови сународници
(Табан/Будим, Пешта, острво Чепел), док je осталих 14 000 дислоцирано y различите центре y околним областима -
Сентандреју, Острогон (који je већ имао своју „Ratzenstatt‘/Српску варош), Егер, Комаром (са својом „Raizsche Kirche“),
Ђер, Збег, Калаз, Помаз, Чобанац - који су били ненастањени након недавног сукоба. (Уп. Бикар 1997: 297. Распоређивање српског живља довело je до сукоба између локалних мађарских власти и централне владе y Бечу. Већ
y децембру 1689, дакле пре доласка српских изгнаника, Угарска дворска комора je спровела попис y селима будимске и пештанске области које су недавно отргнуте од турске доминације. У неким од тих села (Ерчин, Адоњ, Пентеле, Перкхатх, Фелдвар и Ерд) српско присуство je забележено већ пре 1689. Документа везана за попис y целости наведена су у: Јакшић-Јенеи 1981: 91-95,6р. 1.)
Срби y Венецији на почетку XVIII века
Својом политиком толеранције, млетачка власт одувек je помагала стварање вишенационалног друштва: странци различитог порекла и занимања налазили су, заправо, y Венецији идеално место да ce настане и напредују. Међу
странцима, присутним y Венецији од X века, најбројнији су били досељеници са Балканског полуострва, највише
Грци, али и Далматинци и Албанци, којима су ce почевши од XIV века придружили бројни Јужни Словени, Хрвати
и Срби.
Попут других најзначајнијих етничко-лингвистичких мањина y Венецији, и досељеници са Балкана временом су својим активностима дали правни оквир организујући ce y различита удружења: занатска удружења, школе и братства, заснована на заједничкој професији или географском пореклу, обезбеђивала су овим мањинама формално
присуство y млетачком друштву и омогућавала очување њиховог културног идентитета (Pelusi 2005: 61-62).
Године 1442. Албанци су први створили своје удружење са Школом Сан Северо и Сан Гало. Затим je 1451. настала Словенска школа (Scuola degli Schiavoni) Светог Дорђа и Трифуна која je већ тада представљала бројну далматинску колонију, нараслу услед појачаног прилива досељеника након што je Далмација доспела под доминацију Млетачке републике. Коначно, 1498. Веће десеторице (Consiglio dei Died) ратификовало je успостављање Грчке школе, с обзиром на то да су Грци присутни y Венецији још од XI века.
Грчко братство настало je са циљем да ce заштите сиромашни сународници и да ce добије могућност исповедања сопствене вере y миру и према традиционалним византијским обредима. У ту школу су no правилу са једнаким правом примани и Срби, због њихове припадности истој православној цркви, a њено седиште ce налазило y цркви Светог Ђорђа (San Giorgio dei Greci). (Млетачка република je 1577/78. дозволила намештење грчког архиепископа који je зависио директно од православног патријарха y Константинопољу (Mavroidi 1983: 513). О грчком присуству y Венецији видети одличан зборник радова под називом I Greci a Venezia, који cy приредили M. Ф. Тијеполо (Maria Francesca Tiepolo) и Е. Тонети (Eurigio Tonetti) (2002))
Осећање пријатељства и наклоности, које je повезивало два народа, потицало je пре свега од политичих прилика заједничких обема земљама. Суживот две нације под истом установом служио je, између осталог, и интересима Млетачке републике, која je на тај начин могла да контролише истовремено и Грке и Србе, уместо да управља двама раздвојеним балканско-православним језгрима унутар града. Треба такође рећи да, за разлику од Далматинаца,
број Срба y Венецији вероватно није био толико велик (или je барем био недовољан) да би ce могло оправдати
установљење њихове посебне школе.
Срби ce појављују y регистрима Грчке школе од њеног оснивања. (Aкo период 1563-1724. оскудева y изворима, за период од 1724. до 1866. постоји богатство података захваљујући и раду Ксантопулу-Кириакуа (Xanthopoulou-Kyriakou) (1978))
У првој половини XVI века има 23 српска члана, 11 мушкараца и 12 жена, чија je активносту политичком и привредном животу била „динамична и одлучна" (Маvroidi 1983: 516). У том смислу, прави пример je случај Дионизија дела Векије (Dionixio, Dionisio della Vecchia), заправо војводе Божидара Вуковића Подгоричанина, поборника изузетних новина y економском управљању братством, и као што je познато, творца иницијативе y пољу издаваштва која je умногоме допринела историји српске културе. Изузетно активни Дела Векија (презиме које je Вуковић узео након венчања са једном млетачком племкињом) био je, на пример, прави поборник аукцијске продаје покретне имовине школе ради прикупљања неопходних средстава за изградњу цркве Светог Тјорђа (Mavroidi 1983: 526-527).
Између XVIII и XIX века српских чланова je било 37. Они су углавном долазили са далматинске обале, из области која je била под млетачком доминацијом до 1797; међутим, било je и доста уписа са назнаком „Србин из Зете“.
После пада Млетачке републике крајем XVIII века, нови историјски чиниоци утицали су на смањивање и опадање
Грчког братства, опадање које je, с друге стране, подстакло улазак чланова словенског порекла. Коначно, 1863. донета
je одлука да ce Србима уступи и право да буду бирани y Сабор, што je до тада била искључиво повластица Грка
(Mavroidi 1983: 515-519).
Према документима из те епохе, српски чланови су уобичајено скрупулозно поштовали своје економске обавезе према братству (односно плаћали годишњу чланарину, такозвану „луминарију ) иако ce y својим прилозима нису могли надметати са Грцима, који су ce највећим делом бавили трговачким делатностима и чије су економске прилике свакако биле имућније (Mavroidi 1983:525). С обзиром на не тако занемарљиве финансијске прилике Срба који су припадали школи, као и на заједничко порекло, претпоставља ce да су Срби били део малог броја властелинских породица које су ce из политичких разлога иселиле из Србије (или Црне Горе и Херцеговине) y Венецију...
Напослетку, што ce тиче делатности којима су ce бавили Срби, врло je вероватно да ce њихово често одсуствовање из лагуне дугује путовањима везаним за трговачке активности. Према архивским подацима, y XVIII и XIX веку Срби, припадници Грчке школе, били су превасходно трговци и војници, али je било и племића, односно земљопоседника (Mavroidi 1983: 529)
На другом форуму поставише карту са означеним подручјима Далмације на којима су током XIV века у папским изворима забалежени шизматици, те Крајине на којима су забележена досељавања Срба 1530. године.
(http://forum.krstarica.com/attachment.php?attachmentid=402843&d=1473858090)
Извор: Јелена Мргић-Радојчић, Доњи Краји - Крајина средњовековне Босне, Београд, 2002 (http://documents.tips/download/link/donji-kraji-krajina-srednjovjekovne-bosne-jelena-mrgic-radojcic-bez-zatamnjenja)
Дали је ико наишао на податке или има у свом предању, сеобе односно исељавање са подручија Фатнице, Пађена, у Билећким Рудинама? Период 15,16,17 или 18 вијек.
Зар горе наведено није конкретан доказ, да је цијела Далмација од Превлаке до Задра константно насељавана српским живљем и и да данашњи Хрвати нису потомци тих Срба.
Congregatio pro Doctrina Fidei сигурно није четири века седео скрштених руку, а ми после свега немамо скоро ниједног Србина католика, што значи да су се они морали негде уклопити.
Мала исправка, у питању је Sacra Congregatio de Propaganda Fide. ;)
https://en.wikipedia.org/wiki/Congregation_for_the_Evangelization_of_Peoples
Комарно , које је данас у Словачкој, је било најсевернија тачка масовнијег насељавања Срба у петнаестом веку...Слика изнад, је гравира Комарна са шајкашимаКад смо код Коморана, пронашао сам пре неки дан у дигитализованим архивима Чешке несумњиво претка, Јевту Милинова (прабабина страна по очевој мајци, настањени у шајкашком селу Шајкашу), као потпоручника пешадијске регименте из Коморана.
Јел можете послати линк за Шајкашки батаљон на Крамеријусу?Нема потребе за персирањем. :)
Кад смо код Коморана, пронашао сам пре неки дан у дигитализованим архивима Чешке несумњиво претка, Јевту Милинова (прабабина страна по очевој мајци, настањени у шајкашком селу Шајкашу), као потпоручника пешадијске регименте из Коморана.Нисам очекивао да има потомака Коморанаца :) Свака част :)
Пронашао сам још пар предака са презименом Путник (директна бабина линија, али не конкретно у Коморанској регименти већ у Шајкашком батаљону).
(http://i.imgur.com/FpgOe7C.png)
(http://i.imgur.com/lskWcSi.png)
Презиме Милинов у ''Речник презимена Шајкашке''
Ш означава Шајкаш
Ч означава Чуруг
Мош означава Мошорин
Гос означава Госпођинце
Ж означава Жабаљ
Ђ означава Ђурђево
БГ означава Бачко Градишке
Г означава Градиште
Бројеви у загради означавају број људи са тим презименом у годинама (нпр од 1795 до 1867 је у Шајкашу живело 119 Милинова).
(http://i.imgur.com/HHCwgCA.png)
Отворио сам ја раније посебну тему о Шајкашком батаљону, где сам и окачио линкове за емисије које су рађене у продукцији РТВ.ok
ok
Уствари, наравно да има, али да ће тако брзо да се јави неко :)Не би се ја јавио можда ни за пет година, а камоли синоћ, да нисам са Петром пре неки дан случајно кренуо да дискутујем о Мајској скупштини и о томе како је слабо обрађена историја Срба у Аустроугарској, поготово у Војводини, и тако дођосмо до тих архива и остало је историја. Предлажем још један сајт, верујем да је већ неко постављао, такође ми га је Петар показао, нема шта, Бечка школа у изгледу и лакоћи коришћења сајта :)
Ово ми је занимљиво. Дакле, имао је око 15.000 Срба војника. Добро, можда нису баш сви били Срби, али барем огромна већина јесте.
На тај број можемо додати још сигурно исто толико војно способних мушкараца који нису били у његовој војсци. То је 30.000 људи. Било је и деце и стараца бар још 20-30.000; то је 50-60 хиљада мушкараца. И још толико жена, и добијемо бројку од преко 100.000 Срба у Угарској.
Било их је можда и дупло, ако можемо веровати проценама обавештајним подацима краља Матије Корвина, које он износи у писму папи 12. јануара 1483. године, и где наводи да је од године 1479. до 1483. населио у Угарској више од 200.000 Срба.То значи да сеоба под Чарнојевићем није била најмасовнија сеоба у Угарску...
То значи да сеоба под Чарнојевићем није била најмасовнија сеоба у Угарску...
Било их је можда и дупло, ако можемо веровати проценама обавештајним подацима краља Матије Корвина, које он износи у писму папи 12. јануара 1483. године, и где наводи да је од године 1479. до 1483. населио у Угарској више од 200.000 Срба.
Ја сеобу Чарнојевића везујем за Сентандреју и градове на северу Мађарске.Срби су на север Мађарске ишли и пре Чарнојевића...На оству Чепел код Будимпеште је српско становништво дочекало Чарнојевића...Шајкаши су ишли до Комарна и Естергома
Са друге стране она је врло битна због привилегија.
Срби су на север Мађарске ишли и пре Чарнојевића...На оству Чепел код Будимпеште је српско становништво дочекало Чарнојевића...Шајкаши су ишли до Комарна и Естергома
Хтео сам да кажем да су у апсолутном броју тамо били најбројнији.У време сеобе под Чарнојевићем да, мада најбројнији су били у данашњој Војводини која је и тада била Угарска...Били су бројни на северу Мађарске и пре Чарнојевића, тј. после самих сеоба, али ова сеоба коју помиње Матија Корвин, је била 200 година пре Чарнојевића, довољно времена да се добар део тих Срба асимилује...Негде сам видео да је Будим у 15.веку имао око становника (50 посто Срба, 40 посто Немаца и 10 посто Мађара)
Хтео сам да кажем да су у апсолутном броју тамо били најбројнији.
Стеван Герлах пише у свом пропутовању 1581. године да у Бачкој жупанији на сто људи 95 је Срба.
Стеван Герлах пише у свом пропутовању 1581. године да у Бачкој жупанији на сто људи 95 је Срба.
Манастир Грабовац (мађ. Grábóc) је један од два постојећа манастира Српске православне цркве на подручју данашње Мађарске. Манастир се налази у жупанији Толна, јужно од Будимпеште. До манастира се долази асфалтним путем из два правца, идући од Баје (мађ. Baja) преко Батасека (мађ. Bátászék) и идући од Сексарда (мађ. Szekszárd) преко Боњхада (мађ. Bonyhád). Манастир Грабовац је некада био једно од верских и културних средишта Срба у Панонији, а данас једно од главних места окупљања српске заједнице у Мађарској.
На месту манастира Грабовац раније је постојао Бенедиктински католички манастир из 14. века, а чији се остаци и данас могу видети код постојећег манастирског гробља. Садашњи манастир Грабовац су основали 1587. године монаси манастира Драговића у Далмацији, игуман Пајсеј, са братијом, Евстатијем, Серафимом, Герасимом и Дионисијем. Разлог њиховог доласка у “унгарску земљу” описао је отац Пајсеј у Грабовачком летопису - рукописаној књизи, овим речима: “ В Далмацији бист тагда при реченом нашем монастиру Драговиче глад крепка, да опште не хотели би, нужда нам бист изити в сију земљу глада ради прекормити се ”. Било је то у доба Турске владавине Уграском, када је ова област припадала Будимском ејалату, а Сексардском санџаку. Испрва су драговићки монаси сматрали да је њихов боравак у овом крају привремен, међутим грабовачки Срби су драговићке монахе задржали због свештених потреба. [1] Они су већ 1587. године подигли дрвену црквицу, а касније и скромне конаке. Овај скромни манастир страдао је два пута крајем 17. века.
Оно, што ипак спречи увођење византиске јерархије и грчке културе на Дунаву, беше пропагандистички рад простих српских калуђера, који у начелу беху противници епископског ауторитета, као што то није ниакда постојало на Атосу. Један од ових "попова", Никодим, чији отац беше из Македоније, а по изгледу румунске крви, беше приморан у пуном јеку свог успешног рада због турске навале, да напусти земљу свога заштитника кнеза Лазара и да тражи уточиште код "Мађара" са леве стране Дунава. Он оснива овде прво Водицу изнад Ђердапа, па Тисману у планинама Жија, најзад Прислоп с оне стране Карпата; један низ монашких аутономних манастира, у којима беху настањени словенски калуђери. [...]
Али овај покрет се не заустави пред слабо осигураним и привредним границама ове кнежевине. Никодимови ученици почеше свој рад у Молдавији већ за време владавине Петра I., који је вероватно сахрањен у манастиру Њамц, основан од својих вредних и предузимљивих гостију. [...]
Навала грчке јерархије наиђе, дакле, у Молдавији на манастирске епископе, као претставнике словенске струје, али најзад, ипак победише ови "Срби". Без даље борбе ова "српска" струја прошири се на штету византијске јерархије. [...]
Шта знамо о српским најамницима у војсци влашког кнеза Леона Томше (https://en.wikipedia.org/wiki/Leon_Tomșa), који се 1631. године бори са незадовољним бојарима из Трансилваније у околини Букурешта?Meni je ovdje zapelo za oko da se upotrebljava termin boljari. Zamoliobih bolje poznavaoce da malo bace više svetlosti na ovaj termin u srpskom jeziku. Meni neznalici izaziva asocijaciju na Ruski termin....
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1f/Wallachian_revolt_of_Aslan_and_Aga_Matei%2C_1630–1632.svg/430px-Wallachian_revolt_of_Aslan_and_Aga_Matei%2C_1630–1632.svg.png)
Тај податак помиње Радослав Перовић у сепарату под насловом Вести о Србима у румунским летописима (Београд, 1941, стр. 12).
Поред тога, он каже да је у бици недалеко од бедема самог Букурешта, рањен Војчина, капетан српских најамника. Осим Војниче, као капетане српских најамника у исто време помиње још и јузбашу Ивана Вукмира, те нешто доцније Димитрија Србина.
Иначе, у поменутом сепарату пописана је и сва значајнија позната (преведена и непреведена) румунска литература која се дотиче Срба. Од овога што ми тренутно имамо, нпр. овог догађаја нема нигде забележеног.
Meni je ovdje zapelo za oko da se upotrebljava termin boljari. Zamoliobih bolje poznavaoce da malo bace više svetlosti na ovaj termin u srpskom jeziku. Meni neznalici izaziva asocijaciju na Ruski termin....
Српски допринос изградњи Самарканда (XV век)
Ово је делимичан списак српских заробљеника који су одведени у Самарканд након пораза турских снага код Ангоре (Анкаре) 1402. У питању су ратници и мајстори Стефана Лазаревића који је у Ангори ратовао као вазал турског султана против Тимурленка (Тамерлана).
Списак имена је објавио 1928. Коста Мандић у југословенско-муслиманском листу Нови Бехар. Мандић је путујући по СССР дошао до документа посредством хоџе самаркандске медресе. По преводу хоџе је 1402. пало Тимурленку у руке 10.000 Грка (Тесалаца и Трачана), 15.000 Арапа, 20.000 Татара и 8.000 Срба. Одушевљен храброшћу српских ратника, пушта их на слободу док је само сачувао групу мајстора, архитекта и сличних занатлија које одводи у Самарканд.
Ово је мали узорак из Ономатолошких прилога
Балдовин Ручица из Скадра
Рађен Беривојић
Станоје Бјелогуњ из Гостиња
Богдан Кркоје из Бориковца на Ибру
Ниноје Богдул из Новог Брда
Добромир Бојић из Скопља
Брајко Велеглав из Топлице
Продан Братановић из Плава
Скориша Видрарјевић из Лимског Граца
Миљетин/Милетин Видрарјевић из Лимског Граца
Владе Лазаревић из Лесковца
Вукош Златокоњић из Призрена
Драгосин Грубишић
Дедоје Мађеровић
Пелегрин Десинић из Скадра
Добрешко Предиловић из Скопља
Драгосин Грубишић из Гостивара
Срамко Драгосинић из Зетског Граца
Ђурађ Крагуљевић из Крушевца
Славоје Зоричић из Бобовца
Рутош Мрњавчевић из Прилепа
Стефан Њежиловић/Нежиловић из Слатине
Обрад Станковић из Голубика
Радота Павелић из Србања
Вукосав Прејиславић
Мартин Шљемано(в)
По анализи имена и презимена Милице Грковић
76% словенских
14% календарских
4% германских
2% грчких
4% нејасних или непознатих
Ceo dokument je objavljen u časopisu Novi Behar,pod nazivom''iz doline Kaška -darje u Samarkand''.
''Nakon mnogo godina(839.po hidžri),otpuštaše domovima Srbe,koliko ih je još bilo u životu.Nije hteo pustiti Đedoja Mađerovića bojeći se da ga na putu ne uhvate ljudi gospodara Azerbejdžana,zavidnog Emiru na veličanstvenoj džamiji''(Iz doline Kaška-darje u Samarkand).
Većina zarobljenih Srba,primila je islam''oženivši se kćerima samarkandskim.Najmilijeg neimara Rađena Berivojevića,koji htijaše poginuti a ne primiti islama,oženiše robinjom,kćeri ruskog kneza Kalote.I još ne pusti Ninoja Bogdula i Martina Šljemano majstore za opremu konjsku''
Сведочење је препис хронике династије Тимур Ленка,и превод са персијског.Пронађен је у библиотеци у Самарканду.
О поменутом Рутошу Мрњавчевићу има неких разматрања у литератури, али његова личност, као ни могућа веза са властеоском кућом Мрњавчевића није утврђена. Ипак, чињеница да је из Прилепа указује на њу.
"...На крају ћемо скренути пажњу на још један спис у којем се помиње презиме Мрњавчевић — хронику династије Тамерлана. У поглављу које је посвећено бици код Ангоре 1402. године пише да су Монголи заробили осам хиљада Срба, који су се под командом кнеза Стефана Лазаревића борили на страни турског султана Бајазида 1. Како је Тамерлан био задивљен храброшћу Срба, наредио је да се одмах пусте да иду у свој крај, а задржао је само њих седамдесет, вештих у градњи камених мостова, кула и богомоља, које је одвео у Самарканд. У хроници су потом дати и опширнији подаци о судбинама неких од њих, а забележена су и њихова имена и места из којих су потицали. Међу њима се спомиње и извесни Рутош Мрњавчевић из Прилепа, који је по Милици Грковић, свакако био сродник краља Вукашина. Рутош је, када су Турци после смрти Марка Краљевића покорили све поседе Мрњавчевића, отишао кнезу Стефану Лазаревићу, а податак да је био писар говори да је био школован и учен и да је пратио кнеза у ратним походима...
Уколико прихватимо мишљење да је Рутош био члан властеоске породице Мрњавчевић доводи се у питање теорија по којој је она презиме добила по Угљешином и Вукашиновом оцу Мрњави, сем у случају да је Рутош био њихов брат или потомак, за шта немамо потврду у изворима. Да подсетимо да поједини старији писци, попут, рецимо, Мавра Орбина и народна поезија и традиција као брата Угљеше и Вукашина помињу Гојка – личност коју савремени извори не познају".
(Срђан Рудић, "O првом помену презимена Мрњавчевић", 2002)
Можда је Рутош у ствари Гојко?
Imena Mrnjavčevića podjećaju na imena iz srpsko-albanske oblasti jezičkog kontakta Vukašin, Uglješa, Rutoš podsjećaju na Repoš, Đeljoš, Maraš, Kolašin, Đuraš. Možda nije slučajno što ih narodna pjesma vezuje za Skadar iako postoje teorije da su iz Hercegovine. Predanje nekih Kuča o porijeklu od Mrnjavčevićima. Na jednoj mapi Klimenata primijetio sam i naziv Mrnjačaj. Možda su samo slučajnosti.
Можда ћу мало скренути са теме, али мени је пала напамет једна теза, да се у вези назива Колашин, заправо ради о антропониму, можда на индиректан начин везаног за Shinkolla, презиме које постоји у околини Елбасана, а који је у вези са Светим Николом Shin-Kolla, или извесније, као што Видак каже, од имена Кола и словенског суфикса -шин (Вукашин, Милашин, Добрашин...).
У сваком случају, Колашиновићи, који се спомињу у Добриловинском катастху, а који су селу Колашину дали тај назив, који се под тим именом први пут спомињу у султановом берату 1565. године, где се на место умрлог кнеза Милоша поставља његов син Тодор (BAI, AD 2775, 252.). На том месту су територијализовани и током 17. века се и спомињу као Колашиновићи и то Томаш и Симон ( Ж. Шћепановић сматра да су вероватно родоначелници Томашевића и Симоновића из Колашина). Ти исти Колашиновићи се спомињу и у Девичком катастиху из 1766. у селу Зупче у И. Колашину, па је јасно ко је тај топоним раширио. Питање је о коме се ту ради. По мом мишљењу и у једном и у другом случају, реч је о Бјелопавлићима (знајући и неке резултате тестираних). Остаје питање у ком су то историјском моменту они населили тај крај.
Дакле и поред разних мишљења о имену Колашина, највероватније се ради о личном имену Колашин. Моје питање је: где се тај антропоним може наћи, односно да ли постоји у неком документу?
Лично име Колаш / Колашин, може доћи од кованице Кољ - албанска верзија имена Никола и словенског наставка -аш, или од турцизма kolagazi, у нашој рецепцији - колаш, официрски чин (заповедник чете), али и од словенске речи - коло = круг.
Обратите пажњу на ово тумачење:
"Golašin, Golazine 1219/48, 'villa Slavorum', ident. sa poljskim Golaszyn, od imena Golasz (11: 60). Šlimpert ima: M. Kolasch 1381. Razlika je samo u izgovoru G-K. Kolaš je hipokor. od Nikola, Mikula, Konstantin, kao Kolja (Bosanac 1984: 296) -. Kolašin. Kolašinovići, Danilovgrad. Pleme sa nasljednim knezom u vrijeme kada su "Ilirci podigli utvrđenje 'na Kolašinoviću'. Prema tome, ime naselja nije nastalo od turske titule kolagasi, kako je mislio Škaljić (1985: 412). Treba obratiti pažnju i na mogućnost od : kolaš = začinjavac u kolu".
(Радослав Ротковић, "Одакле су дошли преци Црногораца", 2000)
Нисам љубитељ Ротковића, али ово тумачење не звучи лоше.
Vukašin je karakteristično srpsko ime, nema ga baš kod ostalih Slovena. Gradje imena mi djeluje kao kombinacija slovenskih i balkanskih elemenata. Varijanta Vukaš, Dragaš, Glavaš, Miraš uz nastavak in koji zvuči kao na veličinu Nikoletina, budaletina a ne kao prisvojno in kao u Nedin, Marin. Slično može biti za Kolašin ali nisam lingvista pa možda lupam. Kao što vlaško Radul ušlo kod nas pa postoji ime Radule. Neki smatraju da je Vukašin ustvari Vuka sin. Kod albanaca postoji prezime Vikšinaj sto izgleda kao srpski uticaj imena koji je svakako prisutan posebno u srednjem vijeku.
Нисам ни ја компетентан да са те лингвистичке стране објасним, али овако се, лајички гледано, заиста чини да је у тој српско-арбанашкој прелазној зони настао тај суфикс "шин", односно "син", где је под арбанашким утицајем "с" прешло у "ш". За имена која си навео Вукаш, Драгаш, Мираш, рекао бих да су скраћене верзије од Вукашин, Драгашин, Мирашин, односно Вука син, Драга син, Мира син.
Помињано је раније на овој теми досељавање Срба из Цетинске крајине крајем 16. вијека и оснивање манастира Грабовца од стране драговићких монаха. Колико видим у оригиналном љетопису манастира помиње се досељавања Срба из Далмације током 16. вијека на подручје Барање, прије доласка самих монаха.
"и напунише до самог Јанока (Ђура) вароши и села и насеља своја створише, цркве и домове себи подигоше: тако и Копањском пољу и покрај Капуша и у самом Капушвару хришћани наши из Далмације дођоше и населише се, тамо и овде становати највише су волели. Од њих неки вратише се да виде отачаство своје, и известише нас који смо још били у манастиру Драговићу који је у Далмацији, да ова земља мађарска је прекрасна и лепа, житородна и плодоносна, испуњена сваким обиљем потребним за исхрану телесну, а у Далмацији би тада код реченог нашег манастира Драговића глад крепак, да и ако не би хтели, нужде нам би отићи у ову земљу због глади да би се прехранили код оних хришћана који су од нас отишли и који су живели у Копањском и Таботском пољу."
Да ли би се могла идентификовати конкретна насеља која су населили ови Далматинци?
Постоји Михалџићева карта на којој су приказана српска насеља према турском попису из 1581. године.
(https://i.postimg.cc/7ZT1dMNN/Srpske-op-tine-po-popisu-turskom-od-1581-godine.jpg)
У време Ракоцијеве буне и мађарске и аустријске војсковође овај простор називају Рацком земљом (Rácz ország, Ratzenland), што значи да се српско становништво ту одржало све до почетка 18. века.
Скоро смо на другој теми (тестирање становништва Барање) имали резултат једног Барањца из српског Гарчина који је припадао роду I2-PH908 Тепчана. Била је чудна та веза Дробњак-Барања, међутим у случају овог тестираног могло би веома лако да се ради и о вези Дробњак-Далмација-Барања, тј. тестирани би потенцијално могао бити поријеклом од цетинских Срба који су у 16. вијеку доселили на шире подручје Барање и Мађарске. У прилог томе ишао би резултат Калинића из Косора/Врлика.А могла би миграција бити и Далмација Барања Дробњак.
Наравно, веза је само хипотетичка, али могућа.
Било би добро провјерити да ли има још таквих потенцијалних генетичких веза које би могле бити траг сеобе из Далмације у Мађарску у 16. вијеку.
А могла би миграција бити и Далмација Барања Дробњак.
А могла би миграција бити и Далмација Барања Дробњак.
Не вјерујем, ко се једном домогне равнице, не враћа се више у Дробњак.Нису их Турци могли повести са собом кад су се после краха почели повлачити на исток?
Нису их Турци могли повести са собом кад су се после краха почели повлачити на исток?
Не знам на који конкретно период мислиш?После бечког рата
После бечког рата
Како послије Бечког рата, када је тад и сав Дробњак устао против Турака, а Аустријанци дошли до Скопља. Ко би се тад са Турцима повлачио из Мађарске у Дробњак?Повлачили би се турски поданици. Нису Анадолци били под Бечом него Срби турски поданици.
Хоћеш рећи да су Тепчани у тој миграцији на путу срели сљедећу групу Срба, само што су ишли у супротном правцу?
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sh/6/6c/Seoba_Srba.jpg)
Не чини ли ти се одвећ невјероватна таква теза?
Повлачили би се турски поданици. Нису Анадолци били под Бечом него Срби турски поданици.
Ако је сав српски народ на челу са патријархом прешао на страну Аустријанаца, и у самом Дробњаку, и на Косову и Полимљу, која је вјероватноћа да је неки српски род на подручју Мађарске остао на турској страни и кренуо да се повлачи са Турцима? Друго питање је гдје се повукао? У Македонију? Па се послије са Турцима опет вратио на сјевер? У Дробњак? Поред све слободне плодне земље која је остала иза Срба одсељених са Чарнојевићем?Да ли је неки српски род држао и сматрао себе турким родом или и то умишљам?
Цијеним твоју интуицију, али овај пут се баш размахала.
Да ли је неки српски род држао и сматрао себе турким родом или и то умишљам?
Овдје коментаришемо српске православне родове, у Далмацији, Барањи и Дробњаку. О сеобама Срба муслимана овдје није ријеч.Изађи из кутије мало, погледај свијет око себе другим очима😊
Повлачили би се турски поданици. Нису Анадолци били под Бечом него Срби турски поданици.
Ово је баш смела теза, с обзиром да је под Бечом билакако турска војска из Европе (Румелије), а још више из Анадолије. Најмање четвртину османлијске војске су чинили Кримски Татари. Румелијске јединице биле су задужене пре свега за нападе на бечке равелине (истурени део утврђења), а нападе на главна утврђења вршила је анадолска војска.А ови наши су сиђели испред дућана и кахвенисали😊
Евоо баш јуче сам налетио на занимљивости око сеоба. Тражећи нешто о Скочићима иЗдунама нађем у књизи Споменици хрватске крајине од Лопашића о неким миграцијама крајишких родова у Славонију,Срем итд 1715. Занимљива се презимена помињу, можда би се и неке хг могле подударити,ко воли нек изволи од стране 322 па пет шест следећих. Нема много али не и неважно.
Овде би било корисно доћи до поменутог пописа из 1581. године. Ради се о попису Џемаета влаха у Копањском Санџаку. Михалџић се позива на књигу Magyarországi török kincstári defterek, која је доступна на интернету (http://real-eod.mtak.hu/6545/), а коју би вредело уврстити и у дигиталну библиотеку. На крају одељка који се односи на поменути попис (налази се у књизи 1) стоји сигнатура Bécsi cs. kvtár. Mxt. 591. Према сигнатури, грађа се налази у некадашњој Бечкој царској библиотеци, тј. данашњој Аустријској националној библиотеци.Сећам се да је неко писао на форуму да посећује ту библиотеку али трика нема да се сетим ко је.