Аутор Тема: Стара Србија-Срби и Албанци  (Прочитано 83128 пута)

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Стара Србија-Срби и Албанци
« послато: Септембар 27, 2016, 02:25:24 поподне »
Села у Ругову била су катуни где су Клименти као сточари долазили преко лета па потом остали за стално. Значи била су ненасељена места, за Горње Ругово одакле потиче моја фамилија то могу са сигурношћу да тврдим. Наше досељене је било много пре 1690.

Топонимија у Ругови је у огромном проценту словенског порекла (Барјактаровић у свом делу "Ругова" је набројао сва села и микротопониме у Ругови који су словенског (српског) порекла), као и у другим областима Старе Србије. То речито говори да су све те области у средњем веку биле настањене становништвом српског говорног језика. Не постоје никакви подаци који би потврдили да су у Ругови у неком значајном броју били присутни Албанци током средњег века (док нпр. такви подаци постоје за катун Шпинадију у околини Призрена). Путописци из 16. и 17. века су границу између Срба и Арбанаса у то време увек стављали на реку Дрим (тако један путописац јасно каже како је, прешавши Дрим из правца Арбаније, ушао у Србију), па је чак и касније злогласна Љума још у време Пиколоминијевог похода 1689. била већински српска православна. У 17. веку креће потискивање и исламизација словенског становништва са територије данашње Албаније (из долине Црног Дрима, долине Мати, Алтина, итд.), да би од краја 17. и у 18. веку се тај талас потпуно прелио на подручје Старе Србије, дошавши до половине 19. века све до области Масурице крај Сурдулице (најисточније место докле су допрли Арбанаси), Врања, Лесковца и Ниша (са јасним циљем отоманске Порте да допуштањем често насилног насељавања лојалног муслиманског арбанашког становништва науштрб српског православног које би у будућности могло да диже побуне, прекине контакт између северних и јужних српских крајева). Све је ово лепо објашњено у капиталном делу Димитрија Богдановића "Књига о Косову", и мислим да ту нема места неком историјском ревизионизму, коме су склони албански историчари.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже rugovac

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 972
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #1 послато: Септембар 27, 2016, 06:24:12 поподне »
Књига Бајрактревића је што се тиче топонима површна и малобројна. Он није тачно написао ни број махала (засеока) а камоли микротопонимију. Но да не губимо енегију око нечега што видимо различито.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #2 послато: Септембар 27, 2016, 06:44:16 поподне »
Књига Бајрактревића је што се тиче топонима површна и малобројна. Он није тачно написао ни број махала (засеока) а камоли микротопонимију. Но да не губимо енегију око нечега што видимо различито.

Наравно. We agree to disagree, што би рекли Амери.  ;)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже rugovac

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 972
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #3 послато: Септембар 27, 2016, 06:49:19 поподне »
Топонимија у Ругови је у огромном проценту словенског порекла (Барјактаровић у свом делу "Ругова" је набројао сва села и микротопониме у Ругови који су словенског (српског) порекла), као и у другим областима Старе Србије. То речито говори да су све те области у средњем веку биле настањене становништвом српског говорног језика. Не постоје никакви подаци који би потврдили да су у Ругови у неком значајном броју били присутни Албанци током средњег века (док нпр. такви подаци постоје за катун Шпинадију у околини Призрена). Путописци из 16. и 17. века су границу између Срба и Арбанаса у то време увек стављали на реку Дрим (тако један путописац јасно каже како је, прешавши Дрим из правца Арбаније, ушао у Србију), па је чак и касније злогласна Љума још у време Пиколоминијевог похода 1689. била већински српска православна. У 17. веку креће потискивање и исламизација словенског становништва са територије данашње Албаније (из долине Црног Дрима, долине Мати, Алтина, итд.), да би од краја 17. и у 18. веку се тај талас потпуно прелио на подручје Старе Србије, дошавши до половине 19. века све до области Масурице крај Сурдулице (најисточније место докле су допрли Арбанаси), Врања, Лесковца и Ниша (са јасним циљем отоманске Порте да допуштањем често насилног насељавања лојалног муслиманског арбанашког становништва науштрб српског православног које би у будућности могло да диже побуне, прекине контакт између северних и јужних српских крајева). Све је ово лепо објашњено у капиталном делу Димитрија Богдановића "Књига о Косову", и мислим да ту нема места неком историјском ревизионизму, коме су склони албански историчари.

Овде се потура теза да су Албанци досељени и насељавани од Турске као лојално муслиманско становништво. То није тачно. По 1690 и 1730 остало је пуно празних села у Косову и Рашкој и људи су се сами насељавали из Малесије и Брда. Сви су долазили као хришћсни и после  две три  су исламизовани.  Значи нетачно је да су некога потисли и нетачно је да су дошли као муслимани.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #4 послато: Септембар 27, 2016, 07:11:10 поподне »
Овде се потура теза да су Албанци досељени и насељавани од Турске као лојално муслиманско становништво. То није тачно. По 1690 и 1730 остало је пуно празних села у Косову и Рашкој и људи су се сами насељавали из Малесије и Брда. Сви су долазили као хришћсни и после  две три  су исламизовани.  Значи нетачно је да су некога потисли и нетачно је да су дошли као муслимани.

Свакако је Турској било пожељније да има лојално муслиманско становништво уместо побуњеничког православног, које је више пута у току 16. и 17. века на простору Старе Србије дизало устанке и прикључивало се аустријској војсци у оном несрећном Пиколоминијевом походу 1689. и касније 1739. Нетачна је теза да се простор Старе Србије етнички потпуно испразнио, јер су антропогеографи, проучавајући предања и арбанашких и српских родова, дошли до једногласног закључка да је колонизација Албанаца најчешће вршена насиљем, и то на овај начин - једна арбанашка породица се насели у одређеном већински српском селу, а потом позове своје братственичке породице из Малесије или из неке од етапних станица миграције (нпр. из околине Ђаковице), и потом константним терором, крађама, пљачкама, убиствима итд. застраши локално становништво и примора га на исељавање (или на исламизацију и накнадну албанизацију). Оваквих је примера, нажалост, било највише, и никаква улепшавања ту нису потребна. Такође, Арбанаси су исламизовани или у самој северној Албанији (што није било толико често), или у некој од етапних станица миграције, или на самом одредишту, а циљ је увек био јасан - добити привилегије које су муслимани имали у Отоманској Империји, да би онда без страха од одмазде могли да раде шта год желе, између осталог, и да плене и отимају туђу, староседелачку имовину. Био је ту још један фактор - ако би неко од Срба одлучио да узврати и убије насилника који покушава да га отера и отме му имање, онда би на себе навукао крвну освету целог његовог фиса, и могао је да очекује само смрт осим ако одмах не напусти своју дедовину и оде што даље где не могу да га пронађу. Цео тај modus operandi је сјајно описан у "Мемоарима Јанићија Поповића" нпр. или у спису "Плач Старе Србије", који описују догађаје из 19. века на простору Косова и Метохије. Не верујем да вам ово није познато. Управо због овог насиља, а посебно после доласка мухаџира огорчених на Србе и све српско, се десило да се за непуна два века етничка ситуација у Старој Србији драматично променила у корист муслиманских Арбанаса (који су били , а и сада су, огромна већина на простору Космета).
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже rugovac

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 972
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #5 послато: Септембар 27, 2016, 11:32:18 поподне »
Puno ovoga sto je napisano je preterano. Slazem se da je bilo nasilja i pritsaka posle 1878 ali te godine je iseljeno skoro svo albansko stanovnistvo iz Juzne Srbije. Do 1878 nije sukoba izmedju Srba i Albanaca. Otpríike 25 procenata danasnje populacije na Kosovu su potomci muhadzira koji su moral da traze prostor za zivot koji im je bio oduzet jer su bili iseljeni iz Srbije. Znaci nije sve crno belo. Sve ima svoje uzroke i posledice.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #6 послато: Септембар 28, 2016, 09:24:58 пре подне »
Puno ovoga sto je napisano je preterano. Slazem se da je bilo nasilja i pritsaka posle 1878 ali te godine je iseljeno skoro svo albansko stanovnistvo iz Juzne Srbije. Do 1878 nije sukoba izmedju Srba i Albanaca. Otpríike 25 procenata danasnje populacije na Kosovu su potomci muhadzira koji su moral da traze prostor za zivot koji im je bio oduzet jer su bili iseljeni iz Srbije. Znaci nije sve crno belo. Sve ima svoje uzroke i posledice.

Било је сукоба, тј. углавном насиља повлашћених Арбанаса муслимана над Србима и пре 1878. и доласка мухаџира. О томе речито говори спис "Плач Старе Србије", који се састоји од притужби Срба из пећке казе на насиље Арбанаса над њима, које је на једном месту сакупио игуман Високих Дечана и послао султану (који је, наравно, остао глув на жалбе Срба), а насиља која су наведена у том спису су се дешавала 50-тих и 60-тих година 19. века, дакле пре српско-турских ратова 1876.-78. У том спису су чак наведени поименце зулумћари и из којих су села, али све то није било довољно Порти да уради било шта поводом тога. Такође, Топлица, Косаница, Јабланица, Пуста Река, Пољаница и Масурица, као ни остали делови Старе Србије, нису остали пусти након сеоба из 17. и 18. века, што се види и из једног списка приложника једне цркве близу Куршумлије, из 1740. године. Наведени су приложници поименце и са назначеним селом где су били настањени. Сто година касније, у већини тих села више није било ниједног Србина, већ само Арбанаса муслимана. Треба још рећи да су Арбанаси са целог подручја Старе Србије радо учествовали у нападима на побуњену Србију и за време Првог и за време Другог српског устанка, и то као башибозук (нерегуларне трупе познате по својој недисциплини и злочинима које су чиниле над цивилним становништвом), а то се наставило и у Српско-турским ратовима где су у нападу на Србију масовно учествовали управо Арбанаси из Топлице и осталих крајева који су после Берлинског конгреса припали Србији (заједно са Арбанасима из Малесије, Дренице, Метохије, Косова, итд.). Због своје компромитованости, а не желећи да им "каури и шкије" буду владари, они су се масовно иселили на подручје Косова, а након рата им је било понуђено да се врате (то су, између осталог, тражиле Велике силе и Турска). Међутим, мухаџирски прваци нису хтели да покрену повратак, јер нису имали поверења у краља Милана, али и због тога што је то спречавао косовски валија, јер су му били добродошли новодосељени мухаџири као чифчије и као чиста арбанашка брана према проширеној Србији. Мали број мухаџира је остао на својим огњиштима у крају око Медвеђе, и њихови потомци и дан-данас живе тамо, неузнемиравани од било кога (док су мухаџири вршили невиђен терор и над Србима који су остали у оквиру Турске као и у својим походима на подручје Топлице, где су вршили препаде и убијали српске жандарме и сељаке).
Навео бих и чувени Девички катастих, где су записивани Срби приложници манастира Девич поименце, са означеним селом које су настањивали. Овај катастих је вођен од друге половине 18. до 19. века. Ту такође долази до ситуације да су у 18. веку навођени Срби приложници из разних села у Дреници првенствено, затим у Метохији, на Косову, Косовском Поморављу, итд. да би то данас била чисто арбанашка села, без иједног Србина. То је још један доказ да је исељавања због насиља итекако било пре 1878. Такође, предања сељана забележена у антропогеографским радовима о Косову, Косовском Поморављу, Новобрдској Кривој Реци, Пољаници, Доњем и Горњем Пологу, Кичевији, Прешевском Карадаку итд. јасно говоре да су, пре доласка у село у коме су забележени, њихови преци живели у селима која су у време записивања била чисто арбанашка, и увек је као разлог исељавања навођен терор и насилна исламизација коју су спроводили новодосељени Арбанаси. Обично се дешавало да се врло брзо након досељења првих арбанашких породица Срби иселе, а понегде је био дужи период суживота, али увек са крајњим резултатом да се Срби из речених насеља исељавају, бежећи у хомогена српска села у околини или даље на север, ван граница Старе Србије (и ово се све дешавало далеко пре 1878. године). Још само да додам о исламизацији Арбанаса - у антропогеографским радовима које сам читао, нисам нигде наишао на податак да је неки албански род дуже времена био у католичанству, барем не на Косову, Косовском Поморављу и Новобрдској Кривој Реци. Пошто Албанци памте своје "пасове", они су Урошевићу нпр. тачно набрајали своје претке уназад до човека који се доселио у село и који је први примио ислам (неки од њих су знали и хришћанско име тог претка, док други то нису упамтили или нису хтели да спомену). Дакле, најчешћа је ситуација била да су Арбанаси одмах након досељења примали ислам, како би имали предност над већинским Србима због привилегија и да не би били "раја", или се досељавао већ исламизовани предак за кога се очувало сећање у предању да је прешао у ислам у некој од етапних станица (најчешће околина Пећи и Ђаковице, Хас и Љума). Можда је у Ругови било другачије због њених физичких карактеристика (рељефа), па су ту Албанци могли дуже време да остану у католичанству, али у равници је стање несумњиво било како сам горе навео.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #7 послато: Септембар 28, 2016, 10:25:16 пре подне »
Притисака и насиља је било и пре 1878. год., становништво Доње Јабланице је било под сталним опрезом од Албанаца који су у то време живели у Горњој Јабланици и Топлици. Суштина је у томе да су Албанци организовани по принципу јаке племенске организације наступали организовано и по правилима племенске организације, и уз то као муслимани били привилеговани, што им је омогућавало да су се дешавали напади, отимачине стоке и имовине, каткад и отимање девојака. Становништво тог дела јужне Србије није имало ту врсту племенске организације, а као хришћани нису могли очекивати неку реалну заштиту турских власти, па су због тога углавном трпели, повремено подизали мање устанке и буне, или се у случајевима јачих притисака, убистава и сл. склањали и одсељавали. Ескалација правих сукоба је заиста настала након 1878. год. када је већина Албанаца из тог краја напустила и преселила се у област која је тада припадала Турској држави, и када су се у области Топлице, Косаонице и Горње Јабланице населили Црногорци и Херцеговци који су са собом донели све навике и организацију из свог старог краја, што је и био један од главних разлога да тадашња власт Србије насели баш њих, и на тај начин створи бедем према тадашњој српско-турској граници одакле су често упадали мухаџири, пленили стоку и убијали.  Црногорци су одговарали истом мером, упадали преко границе и светили се. Оно што пада у очи је то да понашање потомака тих мухаџира је по истом принципу и током 1. и 2. св. рата. На самом почетку 2. св.рата кренуло је застрашивање Срба, са првим сумраком кренула би пуцњава преко Српских кућа у Подујеву и околини, кренуле су претње комшија и упозорења да им је боље да се селе. За кратко време кренуле су избегличке колоне из Орлана, Шајковца и других села са друге страна границе ка Горњој Јабланици. У нашој кући све време рата била је избегличка породица Булатовић, наши кумови који су до рата живели у Качиколу на Космету, одмах преко границе. Један од оних који није хтео да напусти своју кућу која се налазила недалеко од границе али са друге, косметске стране, био је Рашко Вуксановић (Влаховић), пореклом од Влаховића из Ровачког села Андријево код Трмања. Прве комшије Албанци дошли су код њега током дана, и крај дрвљаника где је он цепао дрва пришли и питали га шта би он радио ако би његову кућу неко напао у току ноћи. Одговорио им је да има оружје и да би се бранио. На томе се разговор завршио. Рашко је знао шта ће се десити и позвао је свог пријатеља Радула Гогића да то вече проведе са њим и његовом породицом у кући. Радуле и Рашко су играли карте сву ноћ, а пред зору су залајали пси и чуло се некакво комешање испред куће. Вођа те албанске дружине која их је опколила позвао је Рашка да изађе испред куће, Рашко је јуначки одговорио изазову, изашао на кућни праг наоружан пушком. У исти мах запуцали су обојица и обојица смртно страдали, и Рашко и вођа тих Албанаца. Након тога креће права борба у којој сам Радуле успева да рани и убије велики број нападача. Жена Рашкова му је пунила пушку и враћала назад кроз прозор бомбе које су нападачи убацивали у кућу. Несрећа нападача је била у томе што је Рашко био врстан стрелац и некадашњи првак државе у стрељаштву. Од стреса и последица експлозије једне бомбе, двоје Рашкове деце је убрзо након овог догађаја умрло. Ујутру када је свануло остали су крвави трагови око Рашкове куће, али нападачи су уз велике губитке, јер је том приликом рањено и погинуло седам нападача, били одбијени. Али Рашковој породици више ту није било места и морали су да се одселе код својих рођака Вуксановића у Туларе у Горњој Јабланици. Након тога Вуксановићи, који иначе важе за одважне људе и сложно братство, прешли су границу, пронашли ону двојицу комшија који су првог дана дошли код Рашка и разговарали са њим крај дрвљаника, и убили их обојицу. Схватања тих горштака у то време су била таква да када дође до тога да падне крв и да се врше таква насиља, једини начин да би се опстало и остало је тај да се узврати истом мером, што су наши Јабланичани и чинили. Зато што су навикли на бојеве са Турцима у Црној Гори, и што су тај борбени дух и братственичку организацију пренели на своје синове и унуке, успели су да опстану. Знам да Албанци мухаџири и њихови потомци имају своју верзију тих догађаја и своје разлоге због којих су налазили изговоре за такво понашање, али чињеница је која се не може оспорити да су у већини случајева први напади кретали са њихове стране. Вуксановићи су сматрали да су казнили главне кривце, и да су тиме осветили Рашка и осветлали свој образ. Било је и случајева као када су страдали недужни, као нпр. када су једном приликом Албанци прешли границу, опљачкали стоку и убили једног Радовића. Његови рођаци одговорили су тако што су прешли границу, наишли на неке Албанце који су радили на пољу, побили њих неколико, опљачкали им стоку и вратили се назад. Испоставило се да су страдали недужни људи који немају везе са убиством њиховог рођака. Неретко су страдали недужни људи, али ако ћемо заиста реално на ову тему, заиста је већина напада и сукоба било иницирано од стране Албанаца. Горело је Туларе три пута у разним ратовима, а Качаци су неретко нападали и то заједно и у садејству са бугарском војском у 1. и 2. рату. Било је наравно и светлих примера као нпр. што је Есат-паша и његове јединице које су помагале српској војсци, затим понашање Албанаца у Горњојабланичким селима од којих су неки чак били у саставу и под командом четничке команде у 2. св. рату. Иначе, Албанци који су насељени у шест села општине Медвеђа важе за веома добре и коректне комшије. Осим појединачних неких случајева који се дешавају и у свим другим мешовитим и немешовитим срединама, углавном је однос једних према другима увек био коректан, чак и изнад очекивања.

Ван мреже Селаковић

  • Члан Друштва
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2350
  • I-Z17855>>>FT173833
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #8 послато: Септембар 28, 2016, 10:57:41 пре подне »
Притисака и насиља је било и пре 1878. год., становништво Доње Јабланице је било под сталним опрезом од Албанаца који су у то време живели у Горњој Јабланици и Топлици. Суштина је у томе да су Албанци организовани по принципу јаке племенске организације наступали организовано и по правилима племенске организације, и уз то као муслимани били привилеговани, што им је омогућавало да су се дешавали напади, отимачине стоке и имовине, каткад и отимање девојака. Становништво тог дела јужне Србије није имало ту врсту племенске организације, а као хришћани нису могли очекивати неку реалну заштиту турских власти, па су због тога углавном трпели, повремено подизали мање устанке и буне, или се у случајевима јачих притисака, убистава и сл. склањали и одсељавали. Ескалација правих сукоба је заиста настала након 1878. год. када је већина Албанаца из тог краја напустила и преселила се у област која је тада припадала Турској држави, и када су се у области Топлице, Косаонице и Горње Јабланице населили Црногорци и Херцеговци који су са собом донели све навике и организацију из свог старог краја, што је и био један од главних разлога да тадашња власт Србије насели баш њих, и на тај начин створи бедем према тадашњој српско-турској граници одакле су често упадали мухаџири, пленили стоку и убијали.  Црногорци су одговарали истом мером, упадали преко границе и светили се. Оно што пада у очи је то да понашање потомака тих мухаџира је по истом принципу и током 1. и 2. св. рата. На самом почетку 2. св.рата кренуло је застрашивање Срба, са првим сумраком кренула би пуцњава преко Српских кућа у Подујеву и околини, кренуле су претње комшија и упозорења да им је боље да се селе.

Ево још један мучан пример, али мало светлији, било је и добрих људи. Прадеда моје девојке, Лазар Антов Крстовић (од Куча Мрњавчевића) живео је у време 2. светског рата у Васиљевцу код Подујева. Одмах на почетку рата, дођоше Албанци и изведоше га из куће. Да га убије јави се његов комшија. Комшија Албанац одведе га у шуму, водио га, водио и онда му рекао - Кад ја запуцам, а ти онда бежи и не враћај се неко време. И тако је Лазар спасао живу главу. Нажалост, у рату је изгубио жену, коју су неки Бугари уболи ножем, па је преминула од ране. Срећом, Лазар је дочекао дубоку старост и много праунучића.

НиколаВуче, по твојој процени, у ком тренутку су на Косову и Метохији Срби престали бити, а Албанци постали већина?   

Ван мреже Милош

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5481
  • Y134591 Тарски Никшићи
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #9 послато: Септембар 28, 2016, 11:41:33 пре подне »
Ево још један мучан пример, али мало светлији, било је и добрих људи. Прадеда моје девојке, Лазар Антов Крстовић (од Куча Мрњавчевића) живео је у време 2. светског рата у Васиљевцу код Подујева. Одмах на почетку рата, дођоше Албанци и изведоше га из куће. Да га убије јави се његов комшија. Комшија Албанац одведе га у шуму, водио га, водио и онда му рекао - Кад ја запуцам, а ти онда бежи и не враћај се неко време. И тако је Лазар спасао живу главу. Нажалост, у рату је изгубио жену, коју су неки Бугари уболи ножем, па је преминула од ране. Срећом, Лазар је дочекао дубоку старост и много праунучића.

НиколаВуче, по твојој процени, у ком тренутку су на Косову и Метохији Срби престали бити, а Албанци постали већина?

Eвo aкo ja мoгу дa дaм мoje мишљeњe... Mojи cу ce у дaнaшњe ceлo Гpaбoвaц (Звeчaн) cпуcтили ca Бajгope, нaкoн дoлacкa Maлиcopa из фиc Шaљa, бpaтcтвa Пeци/Пeцaj (имa иx тecтиpaниx, пpиaдajу XГ R1b). Oни cу ту дoшли cpeдинoм XVIII вeкa. У пoпиcу бocaнcкиx cпaxиja из 1711. ce нe cпoмињe Гpaбoвaц, вeћ Бaнo Пoљe, кoje ce cпoмињe joш у Бaњcкoj xpиcoвуљи. Кoнтинуитeт имeнa мoжe гoвopити и o кoнтинуитeту cтaнoвништвa или њeнoг jeднoг дeлa. Дaклe cтaнoвништвo je oпcтaлo и нaкoн пpвe ceoбe. Пoштo ce Бaнo Пoљe вишe нe cпoмињe, cмaтpaм дa je пpecуднa билa дpугa ceoбa 1739. Нaкoн пap гoдинa пoчињe нaceљaвaњe мaлиcopcкиx плeмeнa. To je биo cлучaj кaкo ca jужним Кoпaoникoм, тaкo и ca Кocoвoм, Лaбoм, Toплицoм...У нapeднoм пepиoду je  Meтoxиja, Дpeницa и пoтeз oд  Мaлoг Кocoвa дo Toплицe, билo вeћинcки нaceљeнo Aлбaнцимa. Дoлинe peкa Ибpa, Cитницe и Mopaвe ocтaлa cу вeћинcки cpпcкa, уз пpиcуcтвo вeликoг бpoja Aлбaнaцa, Цигaнa, Чepкeзa (ceлo Aзизи, дaнaшњe Милoшeвo кoд Пpиштинe)... Teк cтo гoдинa кacниje, нaкoн cpпcкo-туpcкoг paтa и дoлacкa муxaџиpa, дoлaзи дo пpoмeнe eтничкe cликe Кocoвa (у гeoгpaфcкoм cмиcлу). Знaчи двa кључнa дoгaђaja зa eтничку cлику aдминиcтpaтивнe цeлинe КиM cу дpугa ceoбa пoд Шaкaбeнтoм 1739. и Бepлинcки кoнгpec 1878.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #10 послато: Септембар 28, 2016, 11:49:09 пре подне »
Ево још један мучан пример, али мало светлији, било је и добрих људи. Прадеда моје девојке, Лазар Антов Крстовић (од Куча Мрњавчевића) живео је у време 2. светског рата у Васиљевцу код Подујева. Одмах на почетку рата, дођоше Албанци и изведоше га из куће. Да га убије јави се његов комшија. Комшија Албанац одведе га у шуму, водио га, водио и онда му рекао - Кад ја запуцам, а ти онда бежи и не враћај се неко време. И тако је Лазар спасао живу главу. Нажалост, у рату је изгубио жену, коју су неки Бугари уболи ножем, па је преминула од ране. Срећом, Лазар је дочекао дубоку старост и много праунучића.

НиколаВуче, по твојој процени, у ком тренутку су на Косову и Метохији Срби престали бити, а Албанци постали већина?

Селаковићу, колико сам ишчитао у литератури, превага на простору Космета је највероватније дошла управо после 1878. и насељавања мухаџира, јер је велики број српских породица из свих крајева Космета тада прешао у Србију, или због терора мухаџира и осталих Албанаца који је у то послератно време био нарочито свиреп, или због саме близине проширене српске државе која је нудила сигурност и живот достојан човека, док су с друге стране мухаџири повећали број Арбанаса у већ арбанашким насељима, изградили нова или се уселили у напуштена черкеска насеља, или су се усељавали у чисто српска или мешовита српско-арбанашка села (и то најчешће на утринама, чиме су Србе приморавали да престају да се баве сточарством). Велики број чисто српских села пре 1878. (нпр. Бадовац код Грачанице) се након доласка мухаџира потпуно иселио, а слична ситуација је била и са мешовитим селима (мада су се у Бадовац Срби вратили 1912. године, када су његови мухаџирски становници побегли за Турску, и то је данас српско село). Пре 1878. Срби из Косовске котлине су говорили како њих има више у самој котлини него Албанаца, док су Албанци углавном запоседали ободе котлина који су били више надморске висине (због навикнутости на брђански начин живота у Малесији). Након 1878. се овај образац мења и Албанци почињу масовније да насељавају и насеља у котлини. Занимљиво је да је арбанашки етнички зид на Голаку и у долини Лаба спречио српско становништво Горње Мораве и Изморника да се исељава у већем броју, јер је било опасно по живот у то време покушавати бекство у Србију (мислим на период када се рат завршио, дакле од 80-тих година 19. века па све до 1912.). Тиме су Арбанаси несвесно помогли задржавању веће масе српског становништва у тим крајевима.  :)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #11 послато: Септембар 28, 2016, 12:02:47 поподне »
У сваком случају, Арбанаси су пре 1878. чинили већину у Дреници, Лабу, Качаничкој клисури, Бајгорској Шаљи на Копаонику, Опољу и околини Ђаковице, а у тим областима су већину постигли вероватно још у 18. или најкасније почетком 19. века (ово не значи да су то биле етнички чисте албанске области тада, само да су ту били у већини у односу на Србе). Примећује се да су те области биле стратешки важне (нпр. Качаничка клисура, долина Лаба и Дреница), јер су ту пролазили важни путеви, и оне су представљале комуникацију између севернијих и јужнијих области Старе Србије. Такође, исте важности су биле и Топлица, Јабланица и Косаница (где су Арбанаси такође били већина). По томе се види да се они нису насељавали стихијски, већ да су пратили одређени образац, тј. да су на неки начин усмеравани од стране турских власти, како би окружили и разбили српске етничке области, и тиме држали рају у покорности.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #12 послато: Септембар 28, 2016, 12:33:53 поподне »
У сваком случају, Арбанаси су пре 1878. чинили већину у Дреници, Лабу, Качаничкој клисури, Бајгорској Шаљи на Копаонику, Опољу и околини Ђаковице, а у тим областима су већину постигли вероватно још у 18. или најкасније почетком 19. века (ово не значи да су то биле етнички чисте албанске области тада, само да су ту били у већини у односу на Србе). Примећује се да су те области биле стратешки важне (нпр. Качаничка клисура, долина Лаба и Дреница), јер су ту пролазили важни путеви, и оне су представљале комуникацију између севернијих и јужнијих области Старе Србије. Такође, исте важности су биле и Топлица, Јабланица и Косаница (где су Арбанаси такође били већина). По томе се види да се они нису насељавали стихијски, већ да су пратили одређени образац, тј. да су на неки начин усмеравани од стране турских власти, како би окружили и разбили српске етничке области, и тиме држали рају у покорности.

Занимљиво је како се у већини историјских ситуација Албанци приклањају јачој сили и на основу тога шире на рачун својих сусједа, при чему се припадност одређеној вјери схвата прилично опуштено, да не кажем да се вјера мијења сходно датим околностима.

Веома је интересантна студија под насловом  Regnum Albaniae, the Papal Curia, and the Western Visions of a Borderline Nobility која се може у цјелини прочитати на сљедећем линку:

http://www.etd.ceu.hu/2009/mphlae01.pdf

Моја стара дилема, како се уопште католицизам укоријенио међу Албанцима, овом студијом је прилично добро разјашњена. Јужнотиалијански Анжувинци и папа су Албанце видјели као погодну популацију за ширење латинског и католичког царства на Балкану. Занимљиво да је ово усмјерење на Албанце дошло тек након што су бројни покушаји ( кроз св. Јелену Анжујску, и то је доста добро описано у студији) да се Срби учине католицима пропали.

Слично томе, кад су 1690. године Срби окренули леђа Турцима и стали уз Аустријанце, Турци се окрећу Албанцима и осветнички поход против Срба води управо Албанац Ћуприлић. При томе Албанци масовно прелазе на ислам. Постају главни турски ослонац на Балкану.

За вријеме комунизма, Албанци прелазе пут од Тита, Стаљина, Совјета до Кине. Од свих тих држава добијају кредите. Оног тренутка кад је требало да врате кредите Титу, окрећу се Совјетима, кад је требало да врате кредите Совјетима, окрећу се Кини. При томе Албанци постају масовно атеисти, а религија ни у једној комунистичкој земљи није тако својски затирана.

Долазе, 90-те и Албанци опет знају са које стране вјетар дува. Свакако нема више американизованије нације у Европи од Албанаца. Амерички стил живота постаје албански идеал. Уз помоћ америчке војне силе отимају Косово и Метохију. Атлантизам и либерални капитализам постају нова албанска религија.

Шта је сљедеће?

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #13 послато: Септембар 28, 2016, 01:26:51 поподне »
Ако Бог да, постаће велики русофили  ;)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #14 послато: Септембар 28, 2016, 02:08:11 поподне »
Веома је интересантна студија под насловом  Regnum Albaniae, the Papal Curia, and the Western Visions of a Borderline Nobility која се може у цјелини прочитати на сљедећем линку:

http://www.etd.ceu.hu/2009/mphlae01.pdf

Летимично сам погледао текст (221. стр.), прочитао комплетан закључак и слажем  да ова студија је прилично добро објашњава укоријењивање католоцизма код Албанаца.

Међутим, примијетио сам посебну захвалност аутора према веома контраверзном историчару Ноелу Малколму ;Bosnia: A Short History, Kosovo: A Short History (стр.4). За њега Милорад Екмечић наводи у књизи  Историји Срба у новом веку 14092-1992. (стр.212):
"Очигледан примјер смишљено финансираних пројеката. Кратка историја Косова заснована је  не на научном него моралном питању. Само у време након распадања југословенске државе 1991, Косово је постало проблем научног истраживања у западним земљама."

На истој страни Regnum Albaniae ....... (str. 4) аутор Etleva Lala, захваљује и Роберу Еслију. Један коментар г. Руговца сам јуче запазио, али нисам коментерисао јер ми тај аутор, за разлику од Малколма, није познат. Нема шта објективно! Ево га:


Тај Елси је написао ту књигу и у њој је набројао 180 фисова, што није тачно и није могуће.
То је довољно за оцену те књиге, мада има занимљивих информација итд.

Ово пишем зато што сам објективан а не националиста.

Извињавам се што сам из цитата "истргнуо опасног Николу" :)

Ван мреже rugovac

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 972
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #15 послато: Септембар 28, 2016, 02:34:10 поподне »
1. Od svih forumasa po mom misljenju najobjektiviji je Milos. Delim njegovo misljenje.
2. U Tursko vreme nasilja je bilo i izmedju familija bez obzira na veru. Znaci otimali su zemlju i Albanci od Albanca i Srbi od Srba. Vazilo je pravo jacega u tirskom vrmenu bezakonja.To su bili sukobi izmedju familija i nema nikakve veze sa nacijom.
Tek 1878 dolazi do nacionalon sudara Srba i Albanca oko teritorije na koju Srbi polazu istorijsko pravo (kolekvka kulure i drzave) a mi etnicko. Dolazi do organizovanja Albanca oko odbrane svooga opstanka na teritorijama na kojima zive (to je nas pogled).
3.U potunosti odobravam postupak Vuksanovica i Radovica oko osvete, a osudjujem te kukavicne postupke tih Labljana.
4.Politika je ostvarenje moguceg u datim okolnostima. Tu se nerazmislja o etici i jeli to ispravno ili ne. Pogotovo ne mali narod kao sto su Albanci.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #16 послато: Септембар 28, 2016, 02:39:37 поподне »
Летимично сам погледао текст (221. стр.), прочитао комплетан закључак и слажем  да ова студија је прилично добро објашњава укоријењивање католоцизма код Албанаца.


Управо је то и био процес који мени до краја није био најјаснији тј. како се десио, а ова студија обрађује управо ту тематику. Примјећујем да су кориштени и необјављени извори из ватиканских архива, па вјерујем да ту има доста вриједног да се прочита.

Прелазак Албанаца са православне на римокатоличку вјеру одвијао се дакле у периоду од 13-15. вијека и био је постепен. Чак су у једном периоду у Драчу истовремено постојали и православни епископ и римокатолички бискуп са истом територијом.

Не треба заборавити да се подручје данашње Албаније у то вријеме налазило на познатом путу Драч-Солун-Цариград (Via Egnatia) и да је то била најкраћа веза између Рима и Цариграда, самим тим је то геополитички био веома важан простор и за Ватикан и за Византију.

До слома Византије 1204. године, подручје данашње Албаније било је под јаком византијском управом и искључиво православно.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #17 послато: Септембар 28, 2016, 02:54:10 поподне »
Можда најбољи примјер таквог двојног православно-католичког идентитета албанског племства представља Карло Топија, по мајци Анжувинац, а по оцу из породице Топија, која је прешла на римокатоличку вјеру и посљедњи владар анжувинске Regnum Albaniae до турског освајања.

Карло је ктитор православног манастира Светог Јована Владимира у Елбасану из 1381. године, у којем је и осликан на фресци.

Ван мреже Милош

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5481
  • Y134591 Тарски Никшићи
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #18 послато: Септембар 28, 2016, 03:37:36 поподне »
Можда најбољи примјер таквог двојног православно-католичког идентитета албанског племства представља Карло Топија, по мајци Анжувинац, а по оцу из породице Топија, која је прешла на римокатоличку вјеру и посљедњи владар анжувинске Regnum Albaniae до турског освајања.

Карло је ктитор православног манастира Светог Јована Владимира у Елбасану из 1381. године, у којем је и осликан на фресци.

Kapлo Toпиja cвojу титулу и имe пиcao нa тpи jeзикa: гpчки, лaтинcки и cpпcки. Нa cpпcкoм je зaбeлeжeнo "paбaнcки гocпoдин".

Ван мреже Милош

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5481
  • Y134591 Тарски Никшићи
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #19 послато: Септембар 28, 2016, 03:52:11 поподне »

Не треба заборавити да се подручје данашње Албаније у то вријеме налазило на познатом путу Драч-Солун-Цариград (Via Egnatia) и да је то била најкраћа веза између Рима и Цариграда, самим тим је то геополитички био веома важан простор и за Ватикан и за Византију.

До слома Византије 1204. године, подручје данашње Албаније било је под јаком византијском управом и искључиво православно.


Штo ce Дpaчa тичe, зa њeгa Гeopгиje Пaxимep кaжe дa je нaceљeн Apбaнacимa нaкoн oпcaдe Бepaтa 1280, a у вeзи jaкoг
 зeљoтpeca, кojи je paзopиo и oпуcтoшиo гpaд, нeкoликo гoдинa paниje.

Миcлим дa peлигиja ни дaнac, кao ни тaдa, ниje билa oд пpecуднoг знaчaja кoд Aлбaнaцa. Нajвeћи зaгoвopник вeликe, тзв. пpиpoднe, Aлбaниje je дaнac Кoчo Дoнaj, дeклapиcaни пpaвocлaвaц.