О поријеклу Албанаца постоји безброј теорија и колико видим ниједна није прихваћена у потпуности, јер не постоје јасни докази да је једино она исправна. За тезу Каплана Буровића, у генетичким резултатима кроз хаплогрупу R1b CTS 9219 (хаплотип 11-11) ја видим одређену егзактну потврду. При томе Буровић не побија сасвим трачку и друге теорије, већ даје објашњење за исте. Наравно да је логично ако Албанци у свом генетском материјалу имају 70% романских хаплогрупа, имају јаку везу са румунским језиком. Питање овдје и није о савременим Албанцима након свих претапања и стапања које су имали већ о прото Албанцима, првобитним носиоцима албанског језика и њиховом поријеклу. Ево неких Буровићевих теза, која објашњавају и везу са трачким и румунским.
"2.- Albanski jezik ima tako mnogo baltičko-slovenskih (u prvom redu litvanskih!) reči, da je svetski poznati austrijski albanolog, akademik, prof. dr Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) izjavio da je albanski jezik brat litvanskog jezika. Sa njime su se složili ne samo mnogi poznati svetski albanolozi, već i albanski, pa i najveći albanolog Albanije svih vremena, akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980).
Nema sumnje da su se Albanci (koji se tada sigurno nisu zvali ovako!), možda u prvom veku stare ere, stavili u pokret iz koljevke čovečanstva, Indije, zajedno sa slovenskim plemenima, moguće baš sa Litvancima, pa – prelazeći preko Kavkaza – moguće i pored tamošnjih Albana, stigli su na obale Baltičkog mora, gde su dugo živeli u simbiozi sa Litvancima i spasili se asimiliranja njihovim novim pokretom prema srednjoj Evropi i obalama Dunava, kuda su išla i mnoga druga slovenska plemena, ali ne i Litvanci.
3.- Albanski jezik ima tako mnogo rumunskih reči i drugih rumunskih karakteristika, u gramatici i folkloru, da se zamalo rumunizirao. Pomenuti Akademik Čabej, izjavljuje i dokazuje da se albanski jezik formirao u VI veku nove ere upravo u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi. Po njemu i ova dva toponima su albanske reči.
Da ih mongolski Bugari khana Asparuha nisu prebacili 679. godine naše ere preko Dunava, u današnjoj Bugarskoj, u Trakiji, danas Albanci ne bi postojali.
4.- Albanski jezik nema mnogo tračkih reči, ali ih ima. Povodeći se za njima, austrijski akademik, prof. dr Gustav Vajgand (Weigand, 1860-1930), poznat kao najveći albanolog svog vremena, pomislio je da su ovi Albanci tračkog porekla. Ja sam mu se suprotstavio i dokazao da tračke reči albanskog jezika ne dokazuju njihovo tračko poreklo, već njihov itinerar kuda su prošli na putu od Indije do današnje Albanije.
Živeći sa svojim kozama po planinama Trakije preko jednog veka, oni ne samo što su se spasili asimilacije od slovenskih Bugara, već su i sami asimilirali porodice Tračana, koje su našli po tim vrletima, a koje su tim planinskim životom izbegli ne samo romaniziranje, već i prelaz sa Balkana u današnju Rumuniju, što se desilo sa pradedovima današnjih Rumuna i Vlaha u III veku naše ere. Preko ovih asimiliranih porodica Albanci su bezsumnje asimilirali, usvojili, i koju tračku reč, kao što su neke od onih, koje nam spominje pomenuti Akademik Vajgand.
5.- Albanski jezik ima i bugarskih reči, pa i gramatičkih karakteristika, što nam dokazuje da su ovi Albanci dugo živeli pod bugarskom vlašću. Naime, oni su živeli pod bugarskom vlašću ne samo u Bugarskoj, već i u Albaniji.
Kako se zna, bugarski Car Boris (852-889), na čelu svoje vojske krenuo je u pohod prema srednjem Balkanu, pa i prema obalama mora Jonskog i Jadranskog. Stigao je i do današnje Crne Gore. On je poveo sa sobom ove Albance kao komoru te vojske i smestio ih u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije, iznad Tirane, odakle su ga snabdeli ne samo mesom, sirom i drugim mlečnim proizvodima, već i tadanjom strateškom sirovinom – kožom, jako potrebna za vojsku. To se desilo negde sredinom IX veka naše ere.
Jezik ovih Albanaca nam svedoči ovaj itinerar. Da su došli morsim putem, sa Sicilije, kako nam to pretendira Doktor Deretić, sve što spomenusmo u tačkama 2, 3, 4, 5 ne bi postojalo u jeziku ovih Albanaca. Njihovo postojanje je značajna činjenica, koja se ne može poreći. Naprotiv, ona poriče da su ovi Albanci stigli u Albaniju bilo kojim drugim putem."
Друга такође занимљива Буровићева теза је:
"Svetski su naučnisi konstatirali da Albanci nemaju ni ribarsku terminologiju, kamoli i pomorsku, a ja sam tome dodao da dan-danas ovi Albanci ne znaju ni da gotove ribu, pa je i ne jedu, sem onih koji su to posle turske okupacije sišli na obali mora i naučili to od Turaka. Pored srpskih reči oni imaju i italijanske, ali severne, venecijanske, koje su delimično poprimili preko srpskog jezika."
Овоме свему додајем и вјероватно први детаљан опис Албанаца из 14. вијека, који сам и раније постављао:
Албанци
Наиме, ова Албанија је доста широка и велика област и у њој су људи веома ратоборни – наиме, одлични су стрелци и копљаници.
њој нема градова, утврда, градића, тврђава и села, него људи живе у шаторима и увек се селе с једног места на друго по племенима и родовима. Наиме, ова провинција зове се Албанија јер се људи у овом крају рађају беле косе.Имају шарене очи са плавом зеницом и стога ноћу боље виде него дању. И зато су успешни лопови јер ноћу трче као по дану. Она има две провинције: Клисуру и Тумурист. Наиме, горе поменути Албанци имају језик који је различит од језика Латина, Грка и Словена тако да се уопште не разумеју са другим народима."
На другом мјесту се каже да албанско племство конторлише становништво у Кунавију, Стефанатум,Пилот и Дебар које им плаћа данак , али етнички није албанско. Албанци живе само у Клисури и Тумуристу (област централне Албаније)
Опис је из "Опис источне Европе"Descriptio Europae Orientalis (DEO) од непознатог аутора-доминиканског монаха са почетка 14. вијека.Издавач Историјски Институт у Београду
