Преставио се у Господу протојереј-ставрофор Дејан Дејановић:
http://www.spc.rs/sr/prestavio_se_u_gospodu_protojerejstavrofor_dejan_dejanovitsh
Бог је дао диван пролећни дан на Топчидерском гробљу, окупило се много клира и народа. Прота Дејан је био један од најдивнијих духовника које сам упознао. Увек насмејан, ведар, благ, увек са правим саветом. Вјечна му памјат.
(поставих овде не само да не отварам нову тему за ову информацију, већ и због сличности између двојице великих духовника - патриарха Павла и проте Дејана)
С обзиром да смо ипак на сајту Порекла, нађох и податак о његовој породици у Бјелајском пољу од Рађеновића.
Петровац
"Дејановић - четири куће. Славе Никољдан. Доселили из Широке Куле у Лици пре 15 година."
Не заборавимо: сјутра је шеста годишњица упокојења нашег дивног патриарха, Божјег угодника Павла.
https://www.youtube.com/v/yr2HuVSk7Ys
https://www.youtube.com/v/IXrR82AGZB4
https://www.youtube.com/v/5z-XwdDj-wE
Верујем да ће се мноштво верног народа стећи у Манастиру Раковица.
Мени је овај у Требињу много љепши.
Једно питање за упућене:
Видим да је данас интервјуисана особа која се представила као унука патријарха Павла. Зар је Павле имао потомства?
У порти црквe у Бајиној Башти јe најлeпши спомeник Патријарху Павлу.
Патриарх Павле (световно Гојко Стојчевић) није се женио нити имао деце. Претпостављам да је та Павлова "унука", заправо унука његовог брата Душана.
Кад су подигнути ови слини споменици...јел то само у задњих пар година?
Да ли су се икада подизали споменици свештеницима и свецима СПЦ? Колико ја знам, нису, за ових 9 векова. Молим вас да ме исправите ако грешим.
Изгледа да се незадовољство ташмајданским спомеником шири:
https://www.facebook.com/AdminSerbia/posts/2046450208744708?__tn__=C-R
"Danas je otkriven spomenik patrijarhu Pavlu. Ja zaista nemam reči na šta ovo liči. Da li je moguće da je ovo slučajnost ili se radi sve namerno, prosudite sami..."
(https://i.postimg.cc/tgfQYNLR/46272894-2046450142078048-242915950033108992-n.jpg)
(https://i.postimg.cc/tJjcxSDb/46408107-2046450192078043-3207376422968492032-n.jpg)
Хвала на одговору, Симо. Сад ми је све јасно, пошто си ствар описао каква је била на терену. Када бих вршио политичку функцију, срушио бих и тај и све друге споменике, да се не брукају Стефан Немања и остали српски свеци.
Баш тако, Гоцо...али баш не знају.
А коме је овај споменик, Гојку Стојчевићу или Павлу?
Бакс, што није пало на памет Карађорђевићима и Обреновићима да граде споменике 'државницима' Немањићима, иако су Доситеј и Вук, секуларисти, кумовали српској државности у 19. веку? Зато што то може да падне на памет само визионарима из 21. века којима треба за нешто да се ухвате...није им довољно што има стотине немањићких храмова, није Студеница довољна, као највећи Немањин споменик, него треба и један за предизборну кампању у Бања Луци, други за дилере у Митровици, трећи за Београд на води (ко не зна, споменик Стефану Немањи биће постављен на дну Немањине улице у Београду, на улаз у фамозни Београд на води)
Говорим са становишта Србина који се пита, а је ли нам то била мањкава држава и народ свих ових 9 векова пошто никада досад нисмо имали споменик Немањи? Јесмо ли мање поштовали Немању?
...
Не разумем овакав аргумент. Јер зашто стати само на споменику Немањи. Много тога ми нисмо имали за претходних 9 векова па се исто тако можемо запитати да ли нам је нешто мањкало. Испада да се више ни једној историјској личности заслужној за наш народ и државу не може подићи споменик ако то нису урадили Обреновићи и Карађорђевићи.
Имамо толико историјских владара и других заслужних да можемо целу долину испунити споменицима.
Споменик Цару Николају, јер као он је важан за Србе...стоји на оном јадном постаменту, што личи на квалитетне плоче за купатило, и са оним словима која више приличе посластичарнци Руски Цар.
Не видим шта није у реду са спомеником цару мученику Николају?
Карлов мост у Прагу? Будимпешта, Немачка, Француска?То што је сада 21. век не значи да треба да одустанемо од дизања споменика, ионако смо можда на зачељу по броју споменика историјским личностима...Ако немамо скулпторе који могу да одговоре изазову (а верујем ипак да их имамо, само се можда доносе дискутабилне одлуке ко ће то да ради), онда вреди и ангажовати неке стране скулпторе...Нису ни у поменутим земљама све споменике или грађевине радили само домаћи скулптори и архитекте...То је исто као и код серије "Стефан Немања"...ако немамо код нас квалитетне људе који ће урадити серију, боље да смо узели нека страна и светска имена...Ништа ми није фалило што је Бановић Страхињу глумио Франко Неро...Продукт је оно што је битно
Душане, кад је то рађено? Ко је то радио? Какве везе има Београд 21. века са Прагом из најбољих дана, са најбољим данима Аустро-угарске, Француске где је вајарство досегло свој врхунац и пре модернизма?
Не ради се само о 'неукусу' у смислу начичканости, него о чињеници да ми немамо капацитет, немамо људе који могу да изведу добар споменик. Није ни то време више у коме живимо. Данас може само она Митровићева грађевина за ријалити, и сваки споменик данас је само део митровићевског инстант тренда.
Не видим шта није у реду са спомеником цару мученику Николају?
Сама статута је сјајно изведена, гранитни постамент је сасвим пристојан и сразмеран статуи. И, шта фали словима?
(https://i.postimg.cc/ncc0Kj0K/1.jpg)
(https://i.postimg.cc/pd8ZVDLv/2.jpg)
(слике са foursquare.com)
Постамент са овим 3д словима одише данашњицом...без слова би био дупло бољи, а без црвеног мермерног постамента за 3/4 бољи, а баш гледам сад споменике Николају по Русији...Новосибирск, неупоредиво бољи, иако има слични отужни постамент.
Али, и овај споменик је суштински инстант природе, симулирање добрих односа са Русијом.
Небо, чуди ме да не разумеш разлику између сликарства и вајарства у духовном кључу? Како противљење вајарству може да буде иконоборство? Противљење вајарству је иконофилство.
Ја сматрам да једино дводимензионалне, нереалистиче иконе евоцирају духовну суштину. Велики сам љубитељ и сликарства, реалистичног, секуларног, али знам колико је лакше сликарима, са њиховим поетикама, него ли вајарима од којих се углавном очекује реализам.
Хвала на брзом реаговању за слово ј :)
кад јој се овако "инстант" излази у сусрет
8)
него, ако мислиш на рељеф на немањићким манастирима, то праштам пошто је декоративан
Не чуди ме за приморје.
Па, то и јесте романски утицај. Но, не видим да је то нешто страшно. А и претекло толика столећа...
Ово о чему причамо, ипак, нису споменици у и на храмовима, већ световни израз поштовања према знаменитим Србима и другим православнима, који су, истовремено, и светитељи.
Јер је аргумент за подизање истих,а којег читам и на овој теми: па тако раде у Европи. И ако раде у Европи, то је много паметно и сврсисходно.
Видим да је форумаш(ица) Гоца овде изгледа нека много битна особа, кад јој се овако "инстант" излази у сусрет несувислим захтевима, али поново захтевам да се теми коју сам ја покренуо и насловио врати њен изворни наслов.Поштовани Nebo,
Звање патриарх, грч. πατριάρχης долази од грч. πατήρ - (црквени) отац и ἀρχή - врховна власт, господар. Ја ту нигде не видим знак "Ј", а ни глас при изговору.
И ти мислиш да је пролиферација споменика великим Србима независна од пролиферације споменика разним идолима (поп-културе, поп-политике, итд) која се одиграва ових година? Па како може бити?
Да овде додам за овај други коменара...кад су рађени ти споменици Николају, Светом Сави и друге које помињеш?
Кога брига шта раде по Европи.Па из Европе је и дошла та идеја о подизању споменика. Сво вријеме покушавам да представим да ми као православни Срби припадамо једној другој цивилизацији ( или смо бар припадали) у односу на западну Европу. Све те западноевропске измишљотине нам се упорно подмећу као некакав дио нашег наслеђа. Слично сам писао и скоро кад је била ријеч о хералдици.
Наш народ у прошлости није имао могућности да подиже споменике, јер се борио за голи живот и народни опстанак. Мислим да је то јак разлог што немамо споменика пре 19. века.
Помињеш народно сећање. Све је то тачно у једном делу, али народно сећање је варљива ствар, а и лако га је преусмерити. Примера ради, а причали смо више пута, о изопаченој народној успомени на Вука Бранковића, доследног борца против османске најезде и родоначелника једне светородне лозе, који у народном сећању (п)остаде - издајник.
Моје мишљење је да ова расправа нема везе са насловом теме и да би уредник требао преименовати тему и дио расправе издвојити у засебну тему.
Небо, наш народ се и данас бори за голи живот и опстанак. Задња ствар која му пада на памет су споменици.
Онда тему треба преименовати у "Споменик Патри(ј)арху Павлу и осталим историјским/верским личностима".
Поштовани Nebo,
Нисам ни помислила да је нешто лично.
Уосталом, ако смо обоје платили чланарину, Ви ипак имате 2000 више порука од мене,дуже сте члан,
више тема које сте покренули...па самим тим сте битнији за друштво него ја.
Зато и не разумем Ваше реаговање на такав начин. Без мене друштво може. а без Вас тешко...
:) :) :)главно је да смо се разумели. Све најбоље
Морам ипак признати да ми се свиђа споменик Светом Сави испред Храма. Има нешто духовно у њему.
Да се не лажемо, кад бисмо мало дубље размислили, веома брзо бисмо увидјели да је подизање споменика људима једна прилично бесмислена ствар. Значајне људе може да сачува само народно сјећање, а не некаква гомила камења или жељеза. Свети Сава је жив у народном сјећању зато што су мајке својој дјеци причале приче о Светом Сави, што су га молитвама призивали у невољи, што су о њему гуслали, што је био дио изрека, а не зато што су му правили споменике. Ко преживи у народном сјећању тај има најтрајнији споменик.
А сви ови други споменици су, по мени, само једно безсадржајно сентименталисање, или (зло)употреба, да не кажем помодарство. Јер је аргумент за подизање истих,а којег читам и на овој теми: па тако раде у Европи. И ако раде у Европи, то је много паметно и сврсисходно.
Недавно сам у Хамбургу видио монументални споменик Бизмарку, човјеку који је ујединио Њемачку. Значи веома значајан човјек за Нијемце. Стање споменика је катастрофално (слика коју сам усликао доле испод). Нијемци га толико урнишу и шврљају, да су морали ставити неке плоче, како би ограничили приступ. Толико о Европи и споменицима.
(https://i.postimg.cc/7ZFK8xyf/20180916-141131.jpg)
Па из Европе је и дошла та идеја о подизању споменика. Сво вријеме покушавам да представим да ми као православни Срби припадамо једној другој цивилизацији ( или смо бар припадали) у односу на западну Европу. Све те западноевропске измишљотине нам се упорно подмећу као некакав дио нашег наслеђа. Слично сам писао и скоро кад је била ријеч о хералдици.
Да се не лажемо, кад бисмо мало дубље размислили, веома брзо бисмо увидјели да је подизање споменика људима једна прилично бесмислена ствар. Значајне људе може да сачува само народно сјећање, а не некаква гомила камења или жељеза. Свети Сава је жив у народном сјећању зато што су мајке својој дјеци причале приче о Светом Сави, што су га молитвама призивали у невољи, што су о њему гуслали, што је био дио изрека, а не зато што су му правили споменике. Ко преживи у народном сјећању тај има најтрајнији споменик.
Не знам шта значи реч "пролиферација"
Па, у 20. веку. Не знам зашто је то битно. Само сам радио једну ретроспективу који све светитељски споменици код нас постоје.
Симо, да ли се слажеш, ако су споменици бесмислени - да су онда свакако бесмислене и слике, иконе, фреске? Јер шта је суштинска разлика између истих?
Поштујем став да је све то непотребно, као и став да је све то потребно и лепо, али само ако се једнако примењује на све видове комеморативног израза.
Извини Селаковићу и Симо што ускачем у питање, али основна разлика између слика, икона и споменика је што Срби негују традицију иконописања, и имају солидну сликарску традицију док то не можемо рећи за вајарску.
Укључи се, наравно. Иначе делим твоје мишљење, да су споменици Светом Сави и Светом Цару Николају испод нивоа. У смислу естетике.
Елем, традиција, наслеђе, стил - све то постоји, нема сумње. Али која је суштинска разлика?
По мени је ок подизати споменик у знак захвалности некој личности које се сећају они који су живи, али подизање споменика људима који су живели пре 500, 800 или 2500 година ми је безвезе, не знам зашто
Симо, да ли се слажеш, ако су споменици бесмислени - да су онда свакако бесмислене и слике, иконе, фреске? Јер шта је суштинска разлика између истих?
Поштујем став да је све то непотребно, као и став да је све то потребно и лепо, али само ако се једнако примењује на све видове комеморативног израза.
Јао, ја сам ти традиционалиста плус естетски чистунац. Традиција, наслеђе, стил...куд ћеш већу суштину!?
Значи твоје мишљење је да су сви појединци и народи који су одбацили своје богове и пошли за Христом уједно одбацили суштину? Само питам.
Али икона, фреска, бар у православљу није комеморативни израз. Она има своју сакралну функцију. Исто тако, уколико скулптура има своју сакралну функцију ( у неким вјерама има,а и у православљу се јавља) онда се и таква скулптура суштински не разликује од иконе, фреске.
Извини Селаковићу и Симо што ускачем у питање, али основна разлика између слика, икона и споменика је што Срби негују традицију иконописања, и имају солидну сликарску традицију док то не можемо рећи за вајарску.
Жао ми је што опет морам да ти противречима али не разумем поставку да немамо вајарску традицију те да зато не треба дизати споменике. Шта уопште значи вајарска традиција? Стари Грци су ударили темеље европске културе, са њом и вајарства, а ваљда и ми баштинимо нешто од те културе као европљани. Или не морамо ићи толико далеко. Да узмемо нешто заиста наше: зар нисмо радили стећке који су данас под заштитом УНЕСКА као део светске културне баштине? То је ваљда наше скулпторство које су нам оставили наши преци. На крају, није ваљда вајарство нешто што се посиса са мајчиним млеком па да не може да се научи. Нити нам треба хиљаде вајара да се повремено уради неколико споменика.
Иначе, слажем се потпуно да влада време багателисања свих вредности али не видим да то треба да буде разлог да се одустаје од покушаја да се постигну неке вредне ствари у уметности. Неко начелно може бити против споменика као таквих, као што ја могу бити против фудбала или пецања, али не видим да то нешто мења на ствари. Вајарство и скулпторство је део европске цивилизације којој и ми припадамо и ту се ништа променити неће.
Жао ми је што опет морам да ти противречима али не разумем поставку да немамо вајарску традицију те да зато не треба дизати споменике. Шта уопште значи вајарска традиција? Стари Грци су ударили темеље европске културе, са њом и вајарства, а ваљда и ми баштинимо нешто од те културе као европљани. Или не морамо ићи толико далеко. Да узмемо нешто заиста наше: зар нисмо радили стећке који су данас под заштитом УНЕСКА као део светске културне баштине? То је ваљда наше скулпторство које су нам оставили наши преци. На крају, није ваљда вајарство нешто што се посиса са мајчиним млеком па да не може да се научи. Нити нам треба хиљаде вајара да се повремено уради неколико споменика.
Иначе, слажем се потпуно да влада време багателисања свих вредности али не видим да то треба да буде разлог да се одустаје од покушаја да се постигну неке вредне ствари у уметности. Неко начелно може бити против споменика као таквих, као што ја могу бити против фудбала или пецања, али не видим да то нешто мења на ствари. Вајарство и скулпторство је део европске цивилизације којој и ми припадамо и ту се ништа променити неће.
По мени, ми не припадамо европској традицији, то јест не овој старих Грка, зато што је то западноевропска идеја; идеја некакве европске традиције којој припадају дражаве-нације, некада, а данас је тај вредносни узор проширен на целу планету, па је сваки мигрант Француз, итд.
...
...
Да будем потпуно јасан, сматрам да је реалистични, тродимензионални приказа свеца - обесмишљавање таквог једног животног избора, који је тежио трансцендирању материјалног.
...
...
Што се секуларног, комеморативног вајарства тиче, заиста мислим да се нешто сиса и са мајчиним млеком, то јест да су нам сликари бољи од вајара.
Овде стално скакућемо са теме на тему: од сумњиве естетике споменика патријарху, преко подизања споменика светитељима, па до подизања споменика државницима. И тако у круг...Најбоље можда да се отвори нова тема "споменици", јер је занимљива и широка...Немогуће је расправу водити само у контексту споменика Патриарху Павлу, иако је из ње проистекла :) Мада и овде има одређену драж :) Сигурно се не греши више ако се скрене са теме, него што је погрешио вајар
Па не знам... Волимо често да нагласимо како смо ми прави наследници Византијске традиције и културе, а није ни Византија пала са неба.
Ово уопште не спорим јер се не сматрам меродавним за питања православне традиције и вере. Али причали смо о подизању споменика заслужним историјским личностима.
Овде стално скакућемо са теме на тему: од сумњиве естетике споменика патријарху, преко подизања споменика светитељима, па до подизања споменика државницима. И тако у круг...
Веома дискутабилно. Рекао бих да нам је однос ваљаних сликара и вајара приближно као и код других народа. Помисли колико знаш светских сликара а колико вајара? Или за колико познатих слика знаш а за колико скулптура? Сликарство је уопштено признатија и популарнија ликовна форма. Мислим да се однос не разликује много ни када су у питању наши ликовни уметници.
А што се тиче мајчиног млека, ја у то уопште не верујем. Све се да научити. Да банализујем ствар па да узмем за пример нашу одбојку. Нас нигде у том спорту пре двадесет година није било. По принципу "то није наша традиција" и "шта нам је до сада фалило без одбојке" могли смо да у одбојци ништа не радимо и да се држимо спортова где смо традиционално били добри. Срећом, није било тако па смо данас једна од велесила у том спорту.
Ја мислим, да је Патриарх Павле жив, Бог да му душу прости, и да види ову скулптуру, да не би баш изгрдио вајара, него би му рекао: "добро синко, али могао си макар неку столицу да ми ставиш" ...Иамо је смисла за хумор, и никада није директно хтео да покуди неког , него на блажи начин, да онај други то схвати а да не буде увређен...Има анегота са неког празника у Враћевшници чини ми се, кад му је пришао један сељак , мало припит и рекао му: "Части Оче, јел тако да смо Ви и ја најбољи људи на свету?" А Павле му каже:" Па јесте, само не ваља кад попијемо" :D Иначе, посебна част ми је што сам рођен на исти дан кад и он :)
Душане, то кад би му примарни циљ био да не повреди вајара који је већ завршио посао.Слажем се
А прво што би урадио кад би чуо да желе да му подигну споменик?
Знаш и сам шта би рекао...
Има анегота са неког празника у Враћевшници чини ми се, кад му је пришао један сељак , мало припит и рекао му: "Части Оче, јел тако да смо Ви и ја најбољи људи на свету?" А Павле му каже:" Па јесте, само не ваља кад попијемо" :D Иначе, посебна част ми је што сам рођен истог датума кад и он :)
Ево и Селаковић ми је поставио питање које може да се парафразира са: стари Грци или Византија? Али, свакако то није исто. Уз то, ми нисмо ни Византија у цивилзацијском смислу...него духовном. То данас осећамо и ми и Руси, после неких немилих догађаја, о којима нећемо овде, а осећамо да нисмо европска цивилизација, исто после неких немилих догаћаја у Паризу, о којима исто нећемо овде. Ја једино могу да кажем да смо индо-европска култура, а захваљујући генетици имамо потврду и за пред-индоевропску, палеолитску културу из које потичемо...а ово за одбојку што си рекао је опет нешто слично Селаковићевом питању о суштини...а како није мајчино млеко, кад имамо висину за одбојку, што ће рећи традиција нам је лежала у кошарци :)
Занимљиво је како се анегдоте брзо мењају. Није прошло ни 10 година од његове смрти.Ја верујем у веризију из Враћевшнице ;D Пошто сам ту ближе :) Шалим се, онда је стварно невероватно да се за само десет година помену два места везана за исту анегдоту...Онда би то могао да буде доказ колико се могу за важне људе за народ, као и анегдоте везане за њих, у причи брзо модификовати ствари, а камоли за вишевековне приче и предања...
Тако, један боем, који је време проводио у кафани „Знак питања“, надомак Патријаршије, кад год би видео да патријарх пролази поред Патријаршије или Саборне цркве, претрчао би улицу и од Нјегове светости затражио благослов. А једном, замуцкујући, рече:
- Ваша светости, нас двојица смо најбољи људи у овом Београду!
Патријарх, видевши да није баш довољно стабилан на ногама, на то му одговори:
- Јес’, Бог га видео, ал’ кад попијемо, онда ништа не ваљамо!
Наравно, патријарх никада није пио. Али, на тај начин, он преузима део греха овог човека и на један леп начин, кроз шалу, да га не повреди, указује му на његову слабост, на порок који има.
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:257268-Nemojte-nam-odmoci--time-cete-pomoci
Онда би то могао да буде доказ колико се може за важне људе за народ, као и анегдоте везане за њих, у причи брзо модификовати ствари, а камоли за вишевековне приче и предања...
Ја управо почех да пишем о овоме. Поготово када се ради о усменим предањима, а релативно касно смо се описменили па су нам историју писали други.Да, баш је и Симо поменуо о "Казивању старих Требјешана" о предању које је можда могло бити и наручено од стране Војводе Гавриловића из 17. века...То што је нешто записано пре више векова, не значи да мора бити апсолутно тачно...Друга ствар су документи са датумима, то је конкретан податак...Испада да се критички и са опрезом мора приступати записима без обзира од када датирају
Узимајући у обзир како се генерално пишу историје, и у писане документе је тешко вјеровати. ::)
Нијемци га толико урнишу и шврљају...
(https://i.postimg.cc/R0FpWqgG/IMG-20181120-183639.jpg)
Кад већ званични медији заобилазе овакве теме и поруке, и графити су добар начин да се прочита лепа мисао, као што је ова.У дворишту једне школе
Азот, где је ово снимљено?
Митрополит Порфирије новоизабрани Патријарх српски
https://banija.rs/novosti/drustvo/21288-mitropolit-porfirije-izabran-za-patrijarha-srpskog.html
Нови патриарх треба да иде у Патриаршију, а не на овај форум. Јербо, ако кренемо на ту тему, неће бити добро...