Питање за Драјвера:
Услед османских освајања становништво се једним делом измицало пред Турцима и повлачило у друге регије. Тако би требало да је и становништво Доњих краја се повуко ка Западној Босни (овде зона 5). Е сад питање које се мени намеће је да ли су ови Срби који ту стижу из Доњих краја староседеоци те регије или ту већ преовлађује грана новодосељених из Херцеговине и Старог Влаха тј. да ли је могуће да су под притиском новодосељених староседеоци већ почели да се повлаче и иду ка зони 5?
Даље, Босна ипак у односу на Србију током Османских освајања није имала толика разарања. Мој је неки утисак да је ту више шансе било да се задржи староседелачко становништво него у Србији која је више пута опустела (знамо да су избеглице после пада Смедерева стигле до Пеште, Босне, Италије, итд.), па Шумадије која носи име по томе што је била практично на све стране шуме без живе душе после ратова и куге. За Босну знам да је била велика глад ако се не варам током 17ог (или почетком 18ог века) и да је становништво тада масовно прелазило у Аустрију (углавном Славонију). Имамо ли ту нека сазнања или размишљања која узимају у обзир и наведене факторе?
Ово су свакако кључна питања. Што се Доњих краја тиче, а то је простор долине Врбаса, јужно од Бања Луке, али у које су улазили и сливови Врбање, Пливе, Јања, као и горњи слив Сане, битна је ствар да је у другој половини 15. вијека ту била формирана граница. Турци су у свом првом налету 1463. године, допрли до Кључа (гдје су и погубили посљедњег босанског краља), заузели све Доње краје, али је слиједио угарски контраудар који је највећи дио Доњих краја вратио под угарску власт. Под Турцима су остали само крајеви у најгорњем току Врбаса (дио око Бугојна и Горњег Вакуфа) што се добро види и у попису из 1468/69. Иначе су ова догађања, добро описана у мемоарима потурченог Србина Константина Михаиловића из Островице. Он је као турски војни заповједник држао тврђаву Звечај код Бањалуке и у контранападу су га заробили Мађари.
Без обзира што Турци нису све до 1518. године односно до 1528. године успјели освојити кључне тврђаве Доњих Краја (Соко и Језеро до 1518. и Јајце до 1528. године), до почетка 1500. године су на својеврсан начин Мађарима зашли иза леђа, продирући у долину Сане све до Каменграда ( од Турака заузет 1499). Управо је формирање овог клина кључно за насељавање ијекаваца и њихову даљу експанзију ка западу. Историчар Милан Васић који је себи постављао исто питање, да ли су власи на Змијању босански старинци или досељени ијекавци, извео је посредан закључак да због стабилности насеља на Змијању 1540. године, могуће да да се ради и о предтурском становништву.
Оно што не иде у прилог оваквом закључку јесте доминација ијекавског источно херцеговачког дијалекта међу православнима ове области. Наравно, вјерујем да је било домицилног икавског становништва које се утопило и у православне, један дио се свакако исламизовао,а онај који је пред турско освајање прешао на католицизам, остао је у њему. Постоје неки подаци из пописа који говоре да је раја (дакле не досељени власи) у Доњим крајима, да би задржала земље које је обрађивала, а које су у међувремену дате спахијама у тимар, могла да пређе у влашки статус и да на тај начин ријеши питање задржавања земље. На тај начин је и неко икавско стариначко становништво могло да се уклопи у православни корпус.
Што се исељавања тог икавског становништва тиче, свакако да се и оно исељавало ка западу, али све говори да то није био исти процес потпуног исељавања какав је био случај са оближњим чакавским крајевима ( примјер оближњег Бјелајског поља, гдје се чакавско становништво сасвим иселило). Ипак је Босна "шаптом пала" и Турци су више преговорима успјели да становништво преведу на своју страну, да их уклапају у свој систем. На сличан начин су у влашки систем уклопили и штокавске икавце западне Херцеговине, који су се такође селили према западу, у Далмацију (примјер Крмпотића).
Код досељених ијекаваца је такође било неколико фаза досељавања. 1550. године видимо да у Доњим крајима има оних који станују у већ стабилним џематима (фактички катунима),али и оних који тек тад појединачно досељавају у напуштена села (мезре). То што је Васић закључио да су влашка насеља на Змијању 1540. године већ прилично стабилна, може бити посљедица тога што су они већ деценијама прије тога почели да насељавају то подручје, чак и кад угарске тврђаве нису биле освојене од Турака. Срби у влашком статусу су били управо господари тих недефинисаних простора, ничије земље. То је био њихов најприроднији хабитат. Курипешић их је на том простору (источно од Сане) забиљежио и 1530. године у великом броју као сточаре мартологе.
