Према изворима и потоњој историјској литератури уврежено је мишљење да је Свети првомученик и архиђакон Стефан био крсна слава династије Немањића. На западу је, још од времена Меровинга и Каролинга (5-10, век), Свети Стефан сматран за Светитеља заштитника хришћанских владара. Између 12. и 14. века Немањићи су у званичним исправама двоструко користили име Стефан: као лично име (Стефан Првовенчани) и као титуларно име (Стефан Немања, Стефан Радослав, Стефан Владислав, Стефан Драгутин, Стефан Душан). То што су и Немањина браћа имала име Стефан (Стефан Мирослав, Стефан Тихомир и Стефан Страцимир), као и њихови синови, а да су друга два Немањина сина, Вукан и Растко не наводе с двоструким именом, намеће претпоставку да је можда још Велики жупан Стефан Немања увео обичај да једино владар има права на име Стефан као титуларно име. Код неких владара из дома Немањића пуно име је проширивано и именом Урош (Стефан Урош I, Стефан Урош II Милутин, Стефан Урош III Дечански) које ће такође постати династичко име Немањића, с титуларним одликама.
Др Смиља Марјановић-Душанић (Владарска идеологија Немањића и Владарске инсигније и државна симболика у Србији од 12. до 15. века) подред Св. Стефана помињу и Св. Ђорђа као заштитника Стефана Немање, а Светог Димитрија као уаштитника краља Драгутина. Међутим, многи сајтови СПЦ-а доносе податак да је крсна слава династије Немањића био Св. Арханђел Михаило ( празник Сабора Светог Архангела Михаила-Аранђеловдан). На реверсу неких ковања краља Радослава налази се приказ Св. Архангела Михаила. Податак о томе, да је Св. Архангел Михаил крсна слава Немањића можемо пронаћи у српској народној епској поезији ("Свеца слави српски царСтепане, свеца слави, Светог Аранђела") али и код бокељског историчара Васка Костића: "Једна од најзначајнијих и најдуготрајнијих друштвених, политичких, војних и правних средњовековних институција на нашим просторима је Михољски збор. Назив му је определила немањићка царска ларва на Превлаци Архангела Михаила и крсна слава династије Немањића". У монографији "Свети Сава, принц и просветитељ", објављеној 2010. године, са благословом архијепископа Цетињског и митрополита Црногорско-приморског Анфилохија, стоји податак да су и Свети Архангел Михаило и Свети Архангел Гаврило били "крсно име Немањића". Ово поштовање Архангела и светаца-ратника било је, по свему судећи, повезано са личношћу владара као војсковође и ратника, с ратничким атрибутима поменутих светитеља, с њиховим инвеститурним посредништвом између Бога и владара, као и са владарским "imitatio Christi" (опраштање Христа од стране средњовековних хришћанских владара).
Препис: ревија "Историја", бр 58/новембар 2014, стр 11,; аутор Никола Гиљен