Ако те то занима, ево из једног мог рада одељка о традиционалној мушкој одећи у мом завичају (Горње Полимље):
Старија ношња Брђана, Херцеговаца, Старовлашана, Малесора била је углавном слична. Мушкарци су носили гаће / чакшире (панталоне) од белог сукна, од појаса до колена широке, ради лакшег кретања по планинском терену, а од колена на доле уске, да би се преко њих могле навући чарапе доколенице или гете. Чарапе су се притезале узицом, а у новије време копчама. Богатији су носили мекше и удобније платнене димије (обично црне) купљене на пазару, које су исто притезане испод колена, а од друге половине 19. века, димије су, под утицајем староцрногорске ношње, преовладале. Кошуље, обично беле, су ткане од лана или конопље, свечане су биле украшене везом. Од белог сукна ткани су и струка (или џамадан, лакши огртач без рукава), талаган (краћи огртач од дебелог тешког сукна који се носио по већој хладноћи, најчешће са капуљачом). Сукнена одећа је по ивицама опшивана финијом црном вуницом (ти опшиви називају се ошвице). Кожуси, прслуци средње дужине без рукава, који су се носили по већој хладноћи, прављени су од необрађене овнујске коже са руном. Јапунџе су такође били кожуси, дуги до земље и са капуљачом, за хладне зимске дане. Обавезан део одела био је и појас (пâс) ткан од вуне разних боја у водоравним или вертикалним пругама, и преко њега ужи кожни силав (или колан) у који се затицао нож или јатаган, а у новије време левор (револвер). На глави се носила плитка бела (касније и црна или мрка) капа од сукна или пустине ("пустењача") налик малесорском ћулафу, а само су најимућнији носили купљену црвену капу (фес) од фине чоје (свите) са кићанком. У ранија времена имућнији су зими носили фино обрађене кожне капе са крзном – калпаке, а обичан свет за време великих хладноћа шубаре са руном. Опанци су прављени од говеђе коже са опутом од овчје коже све до периода између светских ратова, кад је и у забаченије крајеве почела да продире савремена индустријски прављена обућа.
Већ при овом краћем опису, може се закључити да се сточарски живаљ целе ове "зелене" динарске зоне облачио слично. Упада у очи и сличност са ношњом албанских Малесора, због чега су некад Србијанци црногорске сточаре који су по потреби изјављивали велика стада на зимовање чак до Шумадије, звали "Арнаути". Али, ова пастирска ношња је традиција на Балкану старија и од српске и од албанске нације, и она је традиционално влашки (старобалкански) начин одевања. У 18. и 19. веку сукно се почело фарбати, па су се одрасли мушкарци углавном одевали у црну или мрку одјећу. Раније је оваква одјећа тамних боја сматрана ружном. У 19. веку, са успостављањем веза са Црном Гором, и у Полимље почињу продирати елементи ношње карстне динарске зоне, нарочито се ово односи на црногорску црвену свитену капу укруг покривену црном свилом. Она је нарочито радо прихваћена, и није било одрасле мушке главе која себи није набавила једну, па су их куповали и за мушку децу.