Детаљ из романа "Омер Паша Латас" о сусрету попа Богдана Зимоњића и Омер Паше Латаса, потурченог личког Србина.
"Све је то трајало колико траје трен ока, а кад се последњим напором ослободио тога падања, прибрао и осетио ноге под собом, сада опет на шареном ћилиму сераскерове собе, пред њим је остајао Омер-паша, још једнако са рукама на грудима, и гласно га (ваљда већ по други пут) питао:– Је ли вјера, Богдане?– Јесте… вјера – успео је најзад да одговори одсутно и механички, као узетим језиком.- Е онда, знај да пред тобом не стоји Омер паша, него Мићо Латас из Јање Горе. И кад не вјерујеш мојим ријечима, вјеруј овом…Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес са модром кићанком и бацио га театрално на бели диван, а затим је саставио три прста десне и – прекрстио се, без речи, оборених очију, скромним, кратким и навиклим покретима.
За четрдесет година свога живота. Зимоњић је видео доста чуда и од Турака и од својих, а у породици, која је главарска, наслушао се шта је све бивало и шта све може бити. Знао је добро да се од човека може човек свачем надати, и да може дочекати и видети и оно што је мислио да се никад видети не може, али ово је било исувише невероватно и неочекивано.
Видећи великог и гласовитог сераскера Омер пашу како се гологлав (а то што је без феса, као да је напола го), мало рашчупане проседе косе, крстом крсти као какав црквењак, Зимоњић устукну и први пут у овом дугом и необичном разговору отвори природно и широко очи које су досад само светлуцале кроз стиснуте дуге трепавице. Указаше се крупне мрке дужице са зеницама од тамномодрих пламичака и простране, као у детета чисте беоњаче. Поглед тих очију није био само зачуђен него и убојит и гневан, уплашен и жаловит, и презрив и тужан; из њега је избијало све оно што се за време разговора накупило у Зимоњићу, што се ни збором ни покретом није рекло ни могло рећи. а тај поглед је био брз, као кратка муња, није трајао него само севнуо, а одмах затим угасио се и изгубио под спуштеним очним капцима, међу лукаво насмејаним, састављеним трепавицама. И кад је Омер, пошто се споро и свечано прекрстио, подигао очи, могао је да види како га онај увек исти Зимоњић гледа, мало збуњено, мало насмејано, са учтивим хладним љубопитством, као да први пут у животу види тај знак крста и човека који се крсти.
Ту се тргнуо и одједном потпуно изменио и Омер. Са Зимоњићем је опет разговарао царски сераскер, љубазно и народски, али хладно и са висока."