Аутор Тема: Стари занати и занимања  (Прочитано 23205 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #60 послато: Фебруар 11, 2017, 04:04:35 поподне »
                                                                                                                                         ЦРЕВАРИ

                                                                                                                                                                                                         “Не мораш да напуниш увек свако црево”

          Ко ће сада веровати да је и то било занимање ?! А било је!
Обично су црева говеда, оваца и свиња прали и прерађивали не само касапски шегрти, него и сиромашнији сељани, који би од тога приуштили мањи приход за своје многобројне укућане.
А чему су црева служила ? Па, ништа се није бацало!
Касапин је осим меса спремао и продавао и месне прерађевине: виршле, кобасице, мајушке, шваргле, а све се то стављало у добро опраним цревима. За то су били задужени шегрти и они су за чишћење црева користили само хладну воду, крупнију со и црни лук исечен на ребарца.
Мучан и тежак је тај посао, јер се марва клала више зими по смрзутку.
Да би се опрана црева одржала, цревари су их добро осолили и после слагали у стаклене тегле, које су везивали само хартијом да добију и луфта.
Оно што се није продало до пролећа, испрало би се од соли и сушило на благо загрејаним земљаним пећима. Та сува црева продавала су се на метер и са њима су домаћице везивале флаше са куваним парадајзом или оне са миришљавом киселицом од шљива.
Црево се исече на одговарајуће комаде, одмекне у млакој води, умочи у беланце и улепи на грлу вреле флаше. То се осуши и сок боље чува од данашњег шушкавог целофана.
Од усољеног јагњећег желуца спремали су природно сириште за сирење овчијег млека.
И у свињској утроби налазио се део црева звано сириште. И то се сириште спремало природно за сирење млека. Добро се опере и испуни следећом смесом: стругана слуз са црева, доста соли, једна цела љута папричица, мали чен белог лука и млеко. (Веровало се да ако неког изненада лупиш тим по лицу, а тај се јако наљути, сириште ће бити изврсно). То се затим стави у оџак да се суши.
Свињска сува бешика служила је за везивање великих тегли са сиром или усољеним свињсим месом.
Од говеђег бурага домаћице су знале да зготове киселу норбу, а исечен на ситнију парчад могао се наћи у плеку изнад кромпира и лудаје и тако се рскаво пекао у ужареној пећи.
Јагњећа цревца могла су се употребити и у некој врсти паприкаша, којег и сада радо кувају чобани.
Појавом хемијских производа, млеко се сири прашком, флаше се зачепљују или везују целофаном, кобасице и виршле се спремају у цревима од пластике или у фабрички очишћеним, али доста скупим...
          А цревара, нико више не памти, па чак ни ону баба Ану са печканске пијаце, која је била тако поносна на њен занат...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                               Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #61 послато: Фебруар 11, 2017, 04:06:21 поподне »
                                                                                                                    ШТРАНГАРИ

                                                                                                       (ужари, салери, сајлери)

                                                                                                                                                                                                                                 “На крају пукне швигар”

У сваком селу велика већина домаћинстава имала је коње и говеда, те према томе било је потребно да неко израђује штранге за амове, уларe, пајване, штрикове, опуте. Е, такве кудељне предмете израђивао је штрангар. А свако село је имало бар једног таквог мајстора.
Он је сву ту ужад плео од кудеље која је овде добро успевала и радо се гајила.     Квалитетна, дуга влакна већ прерађене кудеље у домаћинству везују се у повесма од којих се израђивао поменути прибор. Али постојала је и кучина, а то су отпаци од повесма, слабијег квалитета, са краћим и мање отпорним влакнима. Од те кучине мајстори су ткали или плели покровце за заштиту коња када су загрејани од рада или хода дуже стајали на једном месту док је напољу мраз, киша ил снег, покровци су штитили и колски сиц на којем је седео кочијаш. Од кучине су деца плела швигаре за бичеве или правила, метке за пушкалице. Иста се користила за заптивање водоводних инсталација и саставних делова цеви, али то никако није радио овај наш мајстор, сајлер!
Штранге су се користиле за везивање говеда и коња, те за коњске амове док су пајвани служили за везивање колског товара сена, сламе, снопља жита или тулузине.
Штрикови су се везивали у авлијама где су домаћице стирале опрани веш да се провене и осуши.
          Синтетичко влакно давно је заменило кудељу, а сајлери су полако ушли у заборав и за себе оставили само одшкринута врата... сећања.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                          Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #62 послато: Фебруар 11, 2017, 04:07:51 поподне »
                                                                                                                    РЕЗАЧИ КУПУСА

                                                                                                                                                                                                          “А ко је(де)ш купуса, бићеш леп!”

У оно давно сиромашно доба, ретко ко је имао онај велики нож постављен попречно на дасци, а за сечење купуса. То је била скупа справа, а имали су је ретки мајстори.
Сећам се да је целом једном сокаку из мог места секао или позајмљивао ножеве чика Фајлер Ханци. Он је за кацу од 100 л наплаћивао 5 леја, а то је била и цена 1 кг шећера.
Кад се у јесен касно купус секао у баштама и када се требао киселити, ови су мајстори ишли на позив и резали купус по кућама. Јер, као и данас кисели купис је био на цени те се могао преко зиме добро продавати: за сарму, ситно резан као салата, али и расол је био тражена роба.
Мајстор је нож постављао преко каце, на једном крају је он седео а половине главице су у резанцима финим и једнаким падале као беле, честе пахуље у каци.
Да не заборавим, деца су чистим, опраним ногицама чекала да газе купус у каци, а за то су добијала као награду лепо очишћену белу срж, корен главице купуса.
Данас се купус реже разним ножевима, а у свакој их кући има исувише...
А деца ? Нико се и не осврће на оне лепе зашиљене беле посластице нашег детињства.
Па ипак - једимо купуса, бар да останемо лепи... вечно.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                     Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #63 послато: Фебруар 11, 2017, 04:09:55 поподне »
                                                                                                                    ШИНТЕРИ

                                                                                                                                                                                                           "Шинтер те деро! (с дететом) ”

Свако село је имало шинера и шинтерију...
Ко то не памти ?!
Није та шинтерија била у селу, него мало даље, километар - два ван села а шинтер би у село долазио колима и коњићем, дувао у некакву плехану трубу и застајао кад би га неко “похтево”.
И шинтера је општина именовала, плаћала али и задуживала. Његова је дужност била да из села покупи и изнесе лешеве животиња и живина, да их у ископаној јами поспе кречом и закопа. Он је исто хватао или преузимао од сељана псе и мачке луталице, ретко их је уклањао јер је то поље за њих било прави рај (или можда ?!).
Рог краве је доносио у село и продавао или даривао сељанима који су га користили као чврст водир за гладалицу. Исто од рога правио је и терзије за тамбураше, за бегеш посебно.
Велике кости од говеда деца су искала и намештала их као корчуље на леду.
Да не заборавимо Бару и Дидовића, који су више од пола века опслуживали Кетфељ. Шинтери, а чисти, уредни, услужни, поштени, а како су само лепо певали и коринђали...
Упокојили су се са преко 80 година, а нису боловали од никакве заразне болести, нису користили ни антибиотике, нису имали ни артерски бунар, него у пољу онај са ђермом... а јели су шта су имали.
Остали су само атарски потеси: Стара шинтерија и Нова шинтерија...
Шинтера је одувао ветар савременог света...и она његова плехана труба...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                               
                                                                                                                                                                                                                                    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #64 послато: Фебруар 11, 2017, 04:11:44 поподне »
                                                                                                                            ГРОБАРИ

                                                                                                                                                                                                                                “Не бој се никога до Бога!”

Свако село има своје гробље, негде ближе селу, а негде баш удаљено (Чанад, Саравола, Сенпетар), а до скоро је на самом улазу сваког гробља била гробарева кућица. Мала, чиста, окречана, на крај кућице шупа, ашов, мотика, метла, корпе, носила...
Гробара је црквени одбор тражио и налазио неког од старих и сиротих сељана, одобравао му је смештај у тој кућици, додељивао парче земље, које ће користити као башту.
Он је био на услузи селу. Ако би неко тражио, гробар је за неку пару ил храну окопавао и сређивао гробове. Он је знао сваки гроб и сваки крст, чувао је да стока не зађе у гробље, да се деца тамо не играју, да се нешто не оскрнави. А кад се неко са њим смелије шалио, он би му онако шеретски одговорио:
- Сви ћете ви доћи у моју авлију, пре ил после!
Не, нису се бојали гробља и његових немих станара... на чкиљавој лампи у дугим зимским вечерима ложили су земљану пећ, пекли парче лудаје, гледали како се месец диже преко крстова и чекали нови дан.
Тако је живео деда Кола са бабом, баба Кумрија (какво лепо име!), Љуба и Терка и... нико више...
Кућице постоје, али гробара је све мање. Нестају дрвени крстови, поравњавају се хумке и настаје ледина на којој тако лепо мирише љубичица и божедрвац. Нестају крстови.
Опет полако... нестајемо...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                     
                                                                                                                                                                                                                        Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #65 послато: Фебруар 11, 2017, 05:59:03 поподне »
Војо имали ту абаџија? Ја сам абаџијски праунук.

Тренутно најбољи оштрач маказа и ножева у Бијељини сам ја!!!!!

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #66 послато: Фебруар 11, 2017, 06:04:37 поподне »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #67 послато: Фебруар 11, 2017, 06:13:13 поподне »
Војо имали ту абаџија? Ја сам абаџијски праунук.

Тренутно најбољи оштрач маказа и ножева у Бијељини сам ја!!!!!

Значи Ацо, код тебе можемо донети ножеве на оштрење?! ;D



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #68 послато: Фебруар 11, 2017, 06:37:49 поподне »
Ацо, мислим да је ово од тебе сасвим неозбиљно.
Ја сам старији човек и са носталгијом се сећам свих тих заната, занимања, начина ондашњег живота. Све ме је то вратило у детињатво. То је Банат. Свеједно што су га поделили на румунски и српски део. Срби су и тамо и овамо исти, истих корена, били граничри. Проблем асимилације и нестајања је нешто друго. Мислим да је ова тема заинтересовала посетиоце форума. Ево, за непуна два дана је до сада било преко 420 прегледа. Па, могу се многи и упитати зашто сам уложио толики труд да са ПДФ-а пребацим на ворд и исправим сијасет грешака, да свако занимање издвојим појединачо, а линка није ни било. Јесте да сам заузео простор, али да је цела књига била и постављена, не би било оволико прегледа. Морамо бити и едукативни, да прикажемо млађима како се некада живело.

На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #69 послато: Фебруар 11, 2017, 07:24:33 поподне »
Значи Ацо, код тебе можемо донети ножеве на оштрење?! ;D

Изненадићеш се шта знам и какав сам мајстор. То значи да уопште нисам био неозбиљан; штавише јако ми интересује абаџијски занат. Абу су обично набављали у Бугарској.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #70 послато: Фебруар 11, 2017, 11:34:28 поподне »
Изненадићеш се шта знам и какав сам мајстор. То значи да уопште нисам био неозбиљан; штавише јако ми интересује абаџијски занат. Абу су обично набављали у Бугарској.

Сећам се ја да си ти говорио да су твоји били вештих руку, а да си те таленте и сам наследио. ;)

Баш недавно бејах код свог кума, који израђује гудачке музичке инструменте, таленат без сумње покупио од оца, који се бавио истим послом... наравно, талентована су и сва деца... и постоји нешто чудесно у томе, јер без сумње гени памте, а преко њих везују преци са потомцима... не каже се узалуд да крв није вода. :)



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #71 послато: Фебруар 13, 2017, 11:29:30 пре подне »
                                                                                                                                   ШЕГРТИ
                                                                                                                                        I

Шегрт је био дечак од 12 - 16 година који је учио занат код мајстора.
Када је неко хтео да изучава занат, мајстор је морао са будућим шегртом, односно његовим родитељима да направи писмени уговор.
Шегртовање је трајало две - три године. За то време шегрт није добијао надницу, али је могао код мајстора добити храну па чак и преноћиште.
Ако је у радионици било мање посла због недостатка материјала или наруџбина, због одсуства мајстора, шегрт је морао помагати у кућним пословима, али и у башти. Он сада слуша мајсторицу и ради по њеном наређењу све домаће послове: храни живину, доноси воду, чува децу, цепа дрва, ради у башти...јер мајсторица се није ни носила као паорке, она се није ни повезивала, већ је носила белу капу...
- Дабоме, не могу ја да натрћим на глави белу - шоркапу као Љубица, мајстор Перина. Она је била мајсторица па јој доличило. А мој Бранко је само паор па ја, тако, вежем мараму и... добро - говорила је Ракила Марков педесетих година прошлог века у Кетфељу.
Шта је то бити шегрт - приметио је духовито сликар и писац Новак Радонић, то сваки зна: воду носити, суде прати, децу шикати и забављати, го и бос по мразу ићи, кукурузе копати, у ладној соби спавати, доцкан легати и рано устајати. Ето то вам је отприлике његово занимање!
У местима где је било бар пет шегрта била је организована шегртска школа, коју су шегрти похађали једном или два пута недељно, обично увече од 18 до 22 часа, а наставници су били сеоски учитељи, па чак и свештеник из села. На тим су часовима стицали допунско знање из: рачуна, земљописа, цртања, природописа, физике и хемије, које ће им користити за будући занат.
Шегрте је мајстор морао научити не само занату већ и моралу и вери.
Сећам се приче мог деде из Кнеза који је говорио како је учио ћурчијски занат (а није изучио!) у Мехали, прве деценије прошлог века, где је газда скоро сваке вечери шегрте преслишавао молитве, песме, формуле обраћања, па чак им је препоручивао и усмеравао их у своја политичка виђења.
Ако је мајстор био задовољан радом шегрта, а шегртска школа га је повољно оценила, он је добијао препоруку да положи шегртски испит.
Полагање тог испита вршило се пред комисијом коју су сачињавали: мајстор, учитељ, сеоски кнез, један калфа и то у присуству родитеља са којима је био написан уговор. Ако је положио испит, шегрт је попео још једну лествицу свог будућег заната, поставши калфа.
(Залазећи у детаље животне и професионалне судбине једне породице воскара за време Првог светског рата и одмах после, разоткривамо детаље стручног оспособљавања младића који жели да што пре стане на сопствене ноге.
Славко Влашчић из Земуна, рођен 1901. године, у седамнаестој години креће на воскарски занат у Темишвар код свог ујака Владимира Јовановића, медоколачара и воскара. И тако, 1917. и 1918. године Славко је овде на занату. Било је проблема због одлучног самосвесног става младића против хијерархије у радионици. Није био спреман за класично старинско шегртовање и традиционалну слепу послушност, већ је желео да брзо напредује. Напустио је мајстора незадовољан јер није ослобођен за калфу у најкраћем року, како је он желео.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                         
                                                                                                                                                                                                               Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #72 послато: Фебруар 13, 2017, 11:31:18 пре подне »
                                                                                                                                КАЛФЕ

                                                                                                                                     II

Калфа је већ био занатлијски помоћник, а постао је од шегрта, који је положио испит за калфу.
Калфа слуша само мајстора и ради само у верштату, он сада усавршава занат и покушава да од мајстора научи све тајне заната, краде занат. Али...али ипак сам на своју руку не сме да ради, не преузима наруџбине, не одлучује сам, него у сагласности са мајстором.
Он ради са осталим калфама и мајстором још 2-3 године, али сада добија, осим хране и надницу у новцу. А када прикупи нешто средстава и више умећа, калфа тежи да постане мајстор и свој газда.
А да постане прави мајстор морао је да иде у вандровање од мајстора до мајстора бар 2-3 године. Ишао је обично ван места ради стицања искуства и праксе код нових мајстора.
Већина њих су полазили на пут празна џепа, али са најосновнијим алатом из своје струке. Он је ишао од мајстора до мајстора где се старао да задовољи муштерије, да се никоме не замери, да научи бар један страни језик а и да сачува што више зарађеног новца.
Нови мај стор је калфу држао док је имао посла, а то су били послови у сезони затим би му плаћао и отпуштао га, али му је обавезно у књижици записивао период рада, владање, умеће и способност у раду.
Чим је престао са радом код једног мајстора, калфа се дао у потрагу за новим мајстором и тако идући од једног до другог он је увек нешто ново научио.
Прописи понашања за време вандровања углавном су исти, али су негде исписани у шест тачака, а негде је то и до 12 тачака.
Та књижица, вандровка служи као легитимација, пасош и сведочанство успеха у струци. Једна од првих страница садржи лични опис власника.
После треће године вандровања мора да се врати кући, а дужан је да се јави и војној власти ради обављања војних обавеза. После овога може тражити дозволу за нолагање мајсторског испита.
Тај пут у вандровку по белом свету био је испит зрелости и сналажљивости.
           Као дете, са великим чуђењем слушала сам приче о вандровању у кући комшије, деда Милана Павлова, рођ.1891. Он је као берберин више година пекао занат по Сомбору, Пешти и Трсту. И заиста он је био врхунски мајстор, имао је чак и варошку клијентелу, говорио је три страна језика, био је уредан, учтив, сналажљив.
Реч вандровати остала је да живи до данас, али мало измењена, са пејоративним значењем у изразима: Цели дан вандрује, Изгледа ко вандрокаш, Све је у вандре оптшло.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                         
                                                                                                                                                                                                                           Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #73 послато: Фебруар 13, 2017, 11:32:59 пре подне »
                                                                                                                                  МАЈСТОРИ
                                                                                                                                         III

                                                                                                                                                                                                          “Мајсторска рука злата вреди”

После три године рада, калфа полаже мајсторски испит и постаје мајстор. Ако би задовољио, добијао би изучену или пословну књигу, мајсторско писмо. Он сада треба да докаже пословном књижицом да је по успешно положеном помоћничком испиту био упослен три године у дотичном занату. Ако је испит положио имао је право на регистрацију и уписивање своје личне фирме.
Целог XIX а и у XX веку било је уобичајено да мајстор мора израдити узоран рад из своје струке (ремек - дело, мајстерштик) и оставити га своме цеху.
У поратним годинама причало се како су предратни мајстори били заиста мајстори свог заната. А били су зато што су показивали велику строгост у раду као и у постизању квалитета и правовремености услуга.
Не треба да се заборави да мајстори нису били само даваоци услуга, него и учитељи нових генерација занатлија. Сваки добар и способан занатлија је у свом веку обучио и више од десет шегрта да постану калфе, а од калфе да постану врсни мајстори.
И када су постали млади мајстори, врата њихових старих мајстора остајала су за њих отворена. Долазили су по савете, било да се о струци или уопште људском питању ради.
А када им мајстори дођу у старије доба, долазили су им у посету да им коју лепу реч кажу, да их подсете на лепе тренутке из заједничког рада.
Од тих старих мајстора они су учили да Сваки посо на свог газду личи и знали су да је добро бити Мали газда, ал штимован.
Средином XIX века дошло је до значајних промена у занатству. У то доба јавља се у производњи, поред ручног рада и употреба машина, почиње фабричка радиност.
Нестају раније занатлије које су проводиле дуги низ година на раду не само у своме крају него и по свету учећи свој занат, стране језике и просвећујући се. То је био почетак периода нестајања ранијих старих мајстора и старих заната.
Нове генерације одлазиле су на занат, али са жељом да га брзо изуче, ако је могуће у свом селу или у неком ближем месту и да се што пре осамостале. То је убрзо занатлије претварало у фабричке раднике који нису израђивали цели предмет већ само делове (др. Душан Ј.Поповић - Срби у Војводини).


ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                         
                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #74 послато: Фебруар 23, 2017, 10:06:47 пре подне »
                                                                                                                          ДОБОШАР

   Тихо банатско село. Док су вредни паори изашли на своје њиве, код њихових кућа остали само старији људи и немирна деца. Они старији, по обичају, а и из досаде, изашли на сокак и свако сео испред своје куће на клупу. Понеко, ко им се придружио понео са собом шамлицу и сеоски аброви су могли да почну. А ко ће о њима више и знати и причати, него беспослене жене. Али, ни оне нису увек знале о свему шта се у селу дешава. И оно о чему су чуле, често су надовезивале својим причама, тако да им није било увек ни веровати. Старци су остављали те диване и своје време препуштали картању. Играли су обично мађарице, тронфе, а и таблић. Знали, богами да се посвађају и једни и други. Жене вечито тврдиле како су оне у праву и да је све истина о чему говоре, а међу старцима се често нашао и неко ко је у картама варао. И, куд ћеш већих разлога за међусобне препирке. Тек тамо у сумрак чуло се све више клопарање точкова на сеоским вучним колима. А то је био знак и да се старији повуку у куће, да сачекају уморне раднике и да окупе ко зна откуда разбежану дечурлију.                              
       У то време у селу још није било електричног осветљења, а тиме ни радија и телевизије. О интернету и да не говоримо. Уствари, у селу је тек понеко од богатијих имао велики радио са десетак батерија. Само ту су се могле чути оне светске вести, поготово у зимском периоду када се у дотичној кући окупљало више људи. Наравно да није било ни штампе, а и да је ње било, мало ко је знао да чита. Поготово да тумачи та велика збивања. Зато су се сви и задовољавали оним ситнијим догађајима у селу који су их највише и интересовали. Е, о њима су из прве руке могли чути све од сеоских „Радио-Милева“, односно од добошара, који су за то и били плаћени од стране месне канцеларије. Чак су имали и неку посебну врсту униформи и као општински „службеници“, правили се чак и важни. У многим, војвођанским селима добоше су већ тада окачили о клин, али, у мом селу је још постојао. Био је то неки мало повиши човек широких рамена у четрдесетим годинама, са чкиљатим очима и са увек зачешљаном косом на леву страну. Осмех му је био увек на уснама. Прави неки шерет.
       Дакле, та важна саопштења о повећању пореза, о пелцовању керова, живине или стоке, о разним прогласима, венчавањима и крштењима, одржавању сточног вашара, локалним обавештењима, у који је бирцуз стигла нова музика с певаљком, и малим огласима – продаји механизације, кукуруза, ракије, добијали су од њих. Ти људи су колико - толико морали бити писмени, требало је да имају јак глас, да буду брзи на језику, да имају обдареност у говору, а и да буду спремни на шаљиве коментаре, поготово при завршетку. Ишли су они тако широм читавог села, пролазили кроз све шорове од ћошка до ћошка, којих је било педесетак. Понекад затрубили у рог да се чују да су ту и лупали у добош. Позивали су народ да се  сакупи, вадили написано парче папира и почињали оним својим чувеним почетком:
        „Даје се на знање“!
   Чим би добошар стао на одређени ћошак у кварту села да саопшти новости, народ се брзо окупљао. Обично су то била радознала деца или старији људи и жене.
Читање су завршавали једноставном речју:
       „Јављено“!
        На крају су уследиле и оне шаљиве речи:
       „Ко је чуо, чуо, ко није, јеб..  га у уво“.
       Они који су закаснили, одмах би по доласку питали о чему се добовало и тако су се вести од уста до уста брзо шириле селом. Дешавало се да га понекад ако им мужеви нису кући, позове нека снаша на кафу „Дивку“ јер је праву кафу мало ко имао у то време, или на ракију, а он онда после „чашћавања“, весело продужи даље.
       И тако сваког радног дана, а по потреби и суботом и недељом, по свим временским приликама и неприликама, кад год има нешто важно да се народу саопшти.
Често се посредством добошара народ упућивао и на пристојно понашање, што би могло бити актуелно и данас:
       „Опомиње се народ да се забрањива довикивање брезобразни'  речи преко сокака, да се деца не учиду пцовати. Ко има коме шта да опсује, нек оде код дотичног у авлију, а ако се деси да по тим питању бидне бивен – власт се неће мешати, јербо је то што је казато приватна ствар сваког појединца“.
        На прелазу из 19. у 20. век, добошари су били институција од које су се добијале најсигурније информације. Кажу да су добош још у средњем веку у Европу донели Сарацени, па га одмах усвојили Шпанци, Немци, Италијани и Фрнцузи, за војне потребе. Не може се баш сигурно рећи када је и како доспео на север Баната, али се, ето ту задржао све до скорашњих дана. У Босни су за те сврхе постојали телали као јавни објављивачи.
   То је обавештавање грађанства било далеко ефикасније него да каче обавештења по излозима продавница у центру села или на огласну таблу. Старији како рекох, обично нису ни знали да читају, а и ко је знао, није увек са собом носио наочаре да би могао да прочита шта тамо пише. Тих добошара је било по војвођанским селима тамо све до неких педесетих година прошлога века, када је стигла струја, а са њом и звучници окачени на бандере. Не задуго, појавиће се и радио - апарати, телевизори, а данас и интернет.
   Остаје само носталгично сећање на добошаре и понека прича о њима. Што би данас рекли, они су били својеврсни портпароли локалних управа, главни информатори а и агитатори ако је затребало. То су била та нека давна, па и романтична времена.
 
                                                                                                                                                                                                                                Аутор: Војислав Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #75 послато: Фебруар 23, 2017, 10:53:26 пре подне »
                                                                                                                                   ЛИЦИДЕР

   Лицидерски занат је још један од већ скоро заборавних, па и несталих занимања на нашим просторима. До пре двадесетак година, и у Сенти је постојао мајстор за ручно прављење колача и осталих слаткиша. Заносан мирис печених лицидера ширио се читавом околином радње, која се налазила у Лењиновој улици.
   Многи сад и не знају шта су лицидерски колачи. А некада су момци своју љубав према девојкама, изражавали купујући и поклањајући им лицидерско срце са огледалцетом и натписом „Волим те“, „Од срца“, Само реци да“ и сличним. То су они њима даривали и очекивали од њих да им узврате својом љубављу.
       А за децу су правили лицидерске колаче у облику коњића или аутића. Све је то било природно, од меда, брашна, шећера и воде. Што је можда најбитније, све се то правило ручно а не машински и серијски. Ручно се месило тесто, које су развлачили уз помоћ оклагија, а онда старим модлама и мустрама, из тог теста обликовали разнолике колачиће које су пекли у старим пећима. После печења су их фарбали и шарали природним бојама, које нису шкодљиве за било чији организам. На крају се све то сушило, паковало и припремало за продају. Знање у овом прављењу колача, преносило се с колена на колено и обично постајало породично занимање. У породици сенћанског лицидера, та традиција живи већ преко стотину година. Ти добро просушени колачи, могу дуго да се употребљавају, чак и месецима.
       Праве они и оне свилене бомбоне, све ручно. Од слатких примеса мешењем чине тестасту масу, па кад постигне одређену густину, онда је врте у круг да би сe виделе разнобојне кривудаве шаре. Данас у околини, у Чуругу, постоји још само један бомбонџија који ручно прави баш те свилене бомбоне.
       На крају, треба то све неко да плати. Износи се на вашаре и по разним сајмовима, широм земље. Е, данас је лако све то понети. Потрпа се у ауто или комби и крене се рано, како би се већ у зору поставиле шатре и неки примитивни столови. Онда се на њих поређа све што су имали од слаткиша за продају. Поред већ реченог, било је ту и кретоша, кромпир – шећера, разних лизалица, орасница. А, некада, добро се сећа тога и сенћански лицидер, носило се све запрежним колима, па и бициклом ако је било ближе. Мука је била ако се успут негде навуку тмасти црни облаци који би наговештавали кишу. Углавном, од тога се могло некад лепо живети и породица издржавати.
   Негде тамо, од деведесетих година прошлог века, лицидере је полако почео да покрива вео заборва. Тек тамо за Дан заљубљених или пре, кад се још прослављао, за 8. март, код неких су лицидери постајали опет занимљиви. Многи их се са носталгијом сећају и оних времена када су момци даривали својим симпатијама лицидерско срце, што је значило да им дају и своје срце. Онда су онако из потаје, само посматрали како ће им девојке реаговати, хоће ли им бар упутити неки поглед, као знак да и оне чезну да узврате љубав. Па, ако до тога и дође, онда се дуго заљубљено шетају држећи се за мали прст, а понекад се и загрле.
       Тако је било некад. А данас? Нема више те предљубави и све се рано своди на нешто друго. Запљуснули нас таласи  неких нових времена.

                                                                                                                                                                                                                                              Аутор: Војислав Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #76 послато: Фебруар 23, 2017, 10:56:31 пре подне »
                                                                                                  САЈЏИЈА И ПРЕПАРАТОР СТАРОГ НАМЕШТАЈА

   У приватној часовничарској радњи Петера К. у Сенти, мир је апсолутан и тишина. Чују се само откуцаји и мелодични гонгови зидних часовника. Над упаљеном стоном лампом, са лупом на оку, мајстор је стрпљиво поправљао неки стари сат. Пажљиво је и рутински вадио и чистио ситне, једва видљиве делове и подмазивао их коштаним уљем. Само је на трен подигао главу, поздравио нас, а онда, кад је завршио део посла, почео разговор о свом позиву.
   Дошао је у Сенту 1982. године и својим радом се брзо доказао. Посао му је веома прецизан и пипав. Захтева изузетну концентрацију и стрпљење. За овај занат треба имати и талента, а не само воље.
   „У овом сам локалу две и по године и плаћам солидну кирију сваког месеца. Ми радимо за ситне паре и морамо радити пуно више да би нам нешто остало“, каже мајстор Петер.
   Часовничарски занат ради већ више од тридесет година и није задовољан како су приватници опорезовани. Каже да се у Војводини разлике у порезима крећу и до 30 одсто, зависно од општине.
       „На тржишту је права поплава кварцних сатова, као јефтинијих. Међутим, механизми сатова имају своју будућност. Дуготрајнији су, могу да се поправе, нису за једнократну употребу. Данас, када сви морамо да штедимо, људи доносе на поправку и старе, већ одбачене сатове. За резервне делове, сналазим се. Неке сам правим, јер не могу да их набавим. Као занатлија, могу да идем у иностранство, нешто набавим од трговачких путника. Муштерији се мора увек изаћи у сусрет“, наглашава Петер.
        Помало са сетом говори да је мало младих заинтересованих за овај посао. Због тога занат и одумире. Сам посао је господски, није тежак. Али, читавог живота треба седети, бити смирен и расположен, једноставно, волети тај посао.
   Мајстор Петер сем свих врста сатова, поправља и уклопне струјомере, писаће и рачунарске машине. Али, са овом надошлом компјутеризацијом, и њих је све мање. Сарађује и са приватним и друштвеним фирмама. Често излази и на терен, на позив радних организација. Но, тада је, у међувремену, радња затворена, па би због тога више волео да му се уређаји донесу у радњу.
   „Људи су ме овде већ одавно прихватили. Настојим да буде што мање рекламација, а највеће ми је признање кад поправим оно што неки други нису могли“, наглашава мајстор Петер.
   У радњи има преко четрдесет старих зидних сатова. А то је данас вредност. То је права колекција антиквитета из старих времена. Већ одавно је схватио да се поред часовничарског заната мора бавити и још неким додатним занимањем.                                 
        Поред старинских сатова има и делова старог намештаја из ко зна којег периода, рамове и огледала, висеће лампе и слике. Не зна се шта је на свим тим предметима лепше, дуборези или хармонични гонгови сатних механизама за слушање. Све је то сакупио са разних тавана, што је тамо већ лежало као непотребно. Неке од тих предмета купује, а неке размењује. Кад их набави, нису сви овако лепи. Зуб времена је учинио своје, па је приморан да их рестаурира како би синули свом својом лепотом.
    Ово је доста скуп хоби. Али, и исплатив. Понекад је потребно прећи и стотине километара, издвојити позамашну своту новца да би се нешто набавило или „дотерало“. Зато Петер штеди на другим стварима не би ли задовољио своју страст. Колекционари се већ међусобно познају и јављају једни другима ако се негде нешто појави, а њих то у том тренутку не занима.
   „Имао сам и више антиквитета, али и са овим бих могао да отворим музеј. Нормално, од свега тога, за себе сам издвојио старе сатове. Само, од таквог музеја не бих могао да живим. Овако, мало у радњи поправљам старе „доксе“, „омеге“, „шафхаузене“..., али, више зарадим од ових старудија. Живи се ипак некако и породица издржава“, каже на крају Петер.

                                                                                                                                                                                                                                              Аутор:  Војислав  Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #77 послато: Фебруар 23, 2017, 11:01:57 пре подне »
                                                                                                      ИЗРАЂИВАЧ  ЖИЧАНИХ  ИНСТРУМЕНАТА

        Наш некадашњи суграђанин Лајош Боцан је годинама израђивао квалитетне виолине и тамбуре, а највеће задовољство му је било када се његов инструмент нађе у рукама музичког виртуоза. Био је препознатљив по фурниру с десне стране, а прим му је имао доста широки врат. Боцан се препознавао и по гласном и дубоком звуку његових инструмената.
Био сам код њега у радионици тачно пре тридесет година. Он је онда имао седамдесет три године. Био је сувоњав и мршав. Одавно се бавио израдом музичких инструмената. Љубав према овом занату наследио је од оца. Од своје дванаесте године правио је виолине, тамбуре и гитаре, а много тих инструмената је поклонио.
       „Код нас нема предузећа за израду виолина. У Југославији су постојала само још двојица врсних мајстора који су израђивали виолине, у Суботици и у Загребу. Квалитетне тамбуре је радио још једино мајстор Кудлик из Суботице“, говорио ми је тада Лајош-бачи. Мајсторска виолина је онда коштала педесет хиљада тадашњих динара, а тамбура се код мајстора продавала од петнаест хиљада па навише. Прим-тамбуре су биле нешто више од пет хиљада динара.
        Већ тада, Лајош Боцан није више примао поруџбине за израду тих музичких инструмената. Осећао је да све више оболева, а притисле га и године. Није имао ко да га наследи у занату којем је претило изумирање. Као и сваки мајстор, није желео да открива тајну свог заната, где набавља дрво и какво, како прави лак и колико пута премазује своје инструменте.
„Радио сам око шездесет година, али раније није било пензијског осигурања за приватнике, а нисам ни код оца у радњи био све време пријављен. Тако ми је признато само двадесет година рада и за то добијам 4.800 динара пензије месечно“, снебидљиво је говорио Лајош Боцан.
       Радио је неко време и у београдској „Скали“, а десетак година имао је своју радњу на Славији у Београду.
       Са поносом је истицао да је прим-тамбурицу Јанике Балажа правио још његов отац пре седамдесет година (сада пре сто десет година). Иначе, тадашњи популарни састав „Тамбурица 5“ и оркестар Радио-Осијека свирали су на инструментима које је направио мајстор Боцан. Док је имао обртницу, израдио је доста инструмената за поручиоце из САД и Аустралије.
„У Београду сам 1952. за јасан звук мог инструнента освојио друго место, а за квалитетну израду прво. Добијао сам признања и у Загребу, Новом Саду, Суботици, мојој Сенти“, завршавао би овим речима Лајош Боцан.
       Већ одавно нема више међу нама доброг човека и великог мајстора жичаних музичких онструмената Лајоша Боцана. Заслужио је да га се присетимо макар и овим краћим записом о њему. Вероватно има још људи који поседују инструменте које је мајстор Боцан израдио својом руком и који сада вреде право мало богатство. Сенти остаје сећање на њега и заслуга да ју је овековечио и на овај начин. Почасно место му је међу осталим сенћанским великанима. Али, многи су на њега већ заборавили.
                                                                                 
                                                                                                                                                                                                                                                    Аутор: Војислав  Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #78 послато: Фебруар 23, 2017, 11:05:48 пре подне »
                                                                                                                   ЈОШ  МИРИШЕ  КОВАЧКИ  УГАЉ

   Још у ондашње време, људи су све ређе навраћали код Марка Рашете, бившег јединог ковача и поткивача у данашњем Александрову, да би потковали коње. Увек има оних који без ајгира не могу. Уместо за вучу, сад су то више парадни коњи и статус некаквог престижа.
        У ковачници осамдесетогодишњег Марка, осећа се јак мирис угља. То он мехом распирује ватру и загрева гвожђе да би га ковао и обликовао по потреби, а касније калио. Ковање је најстарији начин обраде гвожђа, ковач је занатлија који је специјализован за обраду гвожђа. У процесу обраде, гвожђе се загрева до одређене температуре, кад постане довољно мекано и тада се уз помоћ чекића обликују жељени алати. Гвожђе се загрева уз помоћ угља, кокса или ћумура. За ковачке послове је потребан здрав и снажан човек у доброј физичкој кондицији. Тањио је гвожђе и до дебљине жице ако је требало, мотао га у кругове, осмице и пужеве, исецао га у разне облике, спајао за делове и правио од њих ланце и украсе за ограде или окове за запрежна возила.
   Мајстор Марко с поносом истиче да се овим послом бавио већ преко шездесет година и да и данас, иако га већ издају и руке и очи, израђује својим суграђанима понешто или од алата или неки други предмет, али каже да коње више не поткива он него то чини један од двојице његових синова. Иако се сада радови у пољопривреди обављају савременим машинама, још увек има и оних који без коња не могу. У својој поткивачкој радионици, Марко и данас чува наковањ тежак шездесет килограма, купљен ко зна када у Мађарској. Уз бројни ситни алат, била су ту и ситна помагала, фолц, штемезне, фрезне, сецомери и велики кожни мех који се дизао и спуштао потезањем подуже пречке. Е, он је служио за распиривање ватре.
   Ковачи су тада израђивали и плугове, дрљаче, бране и остала сеоска радила, окивали су нова запрежна кола, прекивали стара, израђивали кламфе за куће, окове за врата и прозоре, кључанице, резе и једноставније браве, металну ограду по кућним двориштима или на гробовима имућнијих људи, секире, мотике, ашове. Челик мајстор Марка, каљен у води или у уљу, био је на далеко познат. Јека са наковња се ралегала улицом од раног јутра до касне вечери.
        За овај посао је потребно и искуство и стрпљење. Неки коњ је немиран и хоће да се ритне, но, за њега то никад није био проблем. Ово је опасан и напоран посао. Као што је човеку потребна ципела, тако су и коњу потребне добре потковице. А и њих има различитих, лакших и тежих, мањих и већих, зависно од величине коња. На њему је увек било да одлучи којем коњу каква потковица треба. Потковица се помоћу посебих ексера причврсти коњу за копита. При поткивању се мора пазити да се не повреди копито  приликом закивања ексера. Исто тако, ти ексери касније, не смеју да жуљају животињу. Поред израђивања потковица и подрезивања копита, били су оспособљени и за лечење једноставнијих озледа.
   Било је дана кад је на ред за поткивање коња чекало и по двадесетак домаћинстава. То је опасан и напоран посао, јер се ради на крупним животињама које могу и да повреде поткивача. Ово занимање је раније било веома распростањено, а данас се тек ту и тамо сусреће. Нова технологија избрисала је и стари занат где су се некада давно ковали и откивали чувени мачеви и сабље за борбе српских јунака против завојевача. За такав мач је требало имати и руку, и снагу, а богами и вољу да се око себе припаше. Све у животу прође, па тако и јунаштва за слободу своје земље и народа. Сви се уклопе на крају, у судбину коју су му други сковали и одредили. Данас ковачи кују само потковице среће. Закачињу их на своје аутомобиле они који верују да ће им донети срећу.

                                                                                                                                                                                                                                                   Аутор: Војислав  Ананић




   


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #79 послато: Фебруар 23, 2017, 11:11:48 пре подне »
                                                                                                               КО  ТО  БЕХУ  КАНТАРЏИЈЕ

        Кантар је стара справа за мерење тежине, којом се од памтивека мерило жито у џаковима у воденици, кукуруз, као и сено које се продавало на тежину. У Кини су пронашли старински кантар, који је направљен негде у првом веку пре Христа. Исто тако, не може се ни једна пијаца замислити без кантара. Оног са тацном и тегом. А на вашару се на оним већим, дрвеним или чак и металним, мерила тежина стоке и пољопривредних производа.
        Данас, у ери савремене технике, све више одумиру некадашњи занати. О њима сведоче још једино стари мајстори. Један међу њима је био и мајстор за прављење свих врста кантара, К. Феликс из Сенте. Морао је тачно знати које величине треба да буде свака полуга, које тежине постоље на које се стављао терет за мерење. Све је то утицало на тачност мерења. Оне тегове од 10, 20, 50 dkg до килограма, два, пет или десет набављао је у заводу за баждарење. Тада је имао осамдесет и шест година, али га оне никада нису плашиле. Докле год је имао и трунке снаге у својим већ остарелим рукама, није се предавао. Напротив, увек је критиковао ове млађе што се толико плаше рада.
   Још је ходао као младић и био у вечитом покрету. Иако је био у пензији, стално је нашао нешто да направи, поправи, учини некоме услугу. Радио је четрдесет седам година, а ипак је имао само минималну пензију. Мало, за њега и бабу, казивао је. Нешто је зарађивао и кад некоме нешто откује, или направи оков за већ истрошена вучна кола.
   Његов занат данас се потпуно угасио. Некада су кантарџије имале пуне руке посла, а дошло неко време да се кантари све мање траже. Није веровао да је и у ближој а и даљој оклини био још по који од таквих мајстора. Уствари, постоји и данас један мајстор кантарџија у Темерину. Док је био млађи, имао је и две вршалице, које је сам и поправљао и одржавао. Утихла су одјековања чекића о наковањ, а алат мајстор Феликса је већ тада могао у музеј.
   Нова времена донела су и нова занимања, али се нажалост и стара угасила. Истина, и млади данас више воле да раде лакше и чистије послове. А, што се кантара тиче, сад су у моди оне електронске, дигиталне ваге. Чак се њима мере и утоваривачи са свом тежином.
   Кантарџије, вагаре или царинике су некад називали и оне људе који су још у време Турака били запослени у државној служби, на некој речној или копненој царини.

                                                                                                                                                                                                                                                          Аутор: Војислав  Ананић