Вјера и култура Срба > Народна предања

Клетве, митови, легенде...

(1/6) > >>

vojislav.ananic:
Сад ћеш ми, Синиша, опет замерити што у оквиру нове теме износим текстове, али линка нема. И други то чине. Уосталом, зашто је и отворена ова подрубрика, ако не да би се проговорило о нечему што што већ подлеже духу заборава. Не инатим се. Ако није у реду, нека се брише. Можда и мене трајно избришеш са форума, због већ неколико опомена. Твоје право. Мислим да није форум само за генетику у коју се многи не разумеју, него и за већ постављене рубрике и подрубрике.

 КЛЕТВЕ, МИТОВИ, ЛЕГЕНДЕ…         
Клетве и јесу формуле, засноване на веровању да се и обистињују. Клетва се изриче с негативном намером: да се коме зло деси. Највиши ступањ клетве је проклетство... Изричу се непосредно и посредно. Да се клетва не обистини, ублажава се са "не" или се условно изриче. Клетве су доста истраживане у народној, усменој књижевности. Имамо и неколико антологија клетви у народној књижевности, али она постоји и у писаној књижевности од њених најстаријих записа. У Епу о Гuлгамешу који је настао 1700. године пре нове ере, Гилгамеш је проклет од богиње Иштар због одбацивања њене љубави. Грчки митови препуни су проклетстава, а најпознатија су она која прате највеће јунаке: Едипа, Сизифа, Прометеја. На њиховим судбинама заснива се цела западна књижевност. Грци су имали и божицу Хекату или Хекабу која је задужена за култно, мистично. Из старих цивилизација и нмогобожачке религија клетва прелази у монотеизам.                      
Клетве су пратиле људе од почетка цивилизације све до данас. Можемо рећи да првим библијским проклеством наведеним у уводу почиње историја цивилизације.

vojislav.ananic:
                                 Српске клетве чије дејство траје вековима

Да би се остварила, клетва мора да буде набијена емоцијама и да има јаку енергију. Бачена клетва може да траје пуних шест генерација и тек седмо колено неће осећати последице "отровних" речи.
“Проклет ти био род и пород”, “Семе ти се затрло”, “Сунце те никад не огрејало”, “Не имао мушкога рода”, “Да бог да те стигла божја казна”, само су неке од клетви које су вековима у назад у највећим емотивним набојима Срби изрицали једни другима. До дана данашњег, тврде познаваоци овог поља ништа се није променило. Кунемо и даље и то са подједнаким жаром.
Традиција клетви постоји вероватно у свим културама света. Време настанка овог израза закључује се на основу њене садржине: пошто је основни подстицај за настанак клевете проклињање некога са жељом да му се нешто непријатно деси, јасно је да је настала у давна времена када се веровало у магичну моћ речи.
Према тумачењу Предрага Петковића, астролога и езотеричара, који се већ дуги низ година бави овим питањем клетва је увек везана за неку освету. Она мора да буде набијена емоцијама и да има јаку енергију да би се остварила.
Бачена клетва може да има потенцијал одређени период. Традиционално, важи до шестог колена и тек седмо колено не осећа последице, прича Петковић.
Он наглашава да се клетве испуњавају нарочито уколико имају велики енергетски потенцијал и уколико је особа која је изриче јако испровоцирана, а при том невина.
Често се дешава, објашњава наш саговорник, да клетве буду “породичне” и да се целој породици у истом временском периоду дешавају исте ствари – нпр. да ни једна жена из породице не рађа мушку децу, или да се неко “порклетство” понавља генерацијама.
Најтеже клетве су оне које “баци” родитељ, а у народној поезији као “опсане” клетве помињу се и оне које баца девојка, или сестра.
Клетва цара Лазара спада међу најстарије српске клетве. Многи верују да још увек нисмо “скнули” проклетство које нам је бачено пре скоро седам векова. Петковић сматра да су се многи догађаји у историји српског народа догодили управо на Видовдан захваљујући речима изреченим 27.06. 1389:
“Ко је Србин и српскога рода
и од српске крви и колена,
а не дош’о на бој на Косово
не имао од рода порода,
ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило
рујно вино, ни пшеница бела,
Рђом капо док му је колена!
Бројни су они који верују да је клетва изговорена уочи Видовдана обележила кретање и судбину српског народа. Као пример често се наводи да је Гаврило Принцип извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фрединанда управо на овај дан, а као пример из модерне историје наводи се изручење Слободана Милошевића Хашком трибуналу.
Кунемо и данас
Ништа се није променило ни седам векова након клетве цара Лазара. Према речима Петковића Срби су и даље склони томе да у набоју емоција бацају клетве.
– Људска природа се није променила, нити су се променили базични принципи. Исти је принцип и човек није променио свој склоп, те људи и данас куну – прича Петковић.
У модерном добу, једино што се можда променило јесте што је велики број људи престао да верује у магијска дејства, те су клетве добиле и шаљив карактер. На друштвеној мрежи Фејсбук постоји и страница “Све српске клетве”.
У модерне клетве, које на жалост важе већ неколико деценија спадју и “Дабогда своју правду тражили и остварили је у српским судовима”, “Дабогда живели од просечне српске плате и пензије”, “Дабогда Вам остало још 5 година стажа до пензије у Србији” .

vojislav.ananic:
Птица по којој је КОСОВО добило име. Симболише пролаз између овог и оног света!

Кос најчешће пева у зору и предвече, баш онда када се ноћ претвара у дан, односно дан у ноћ.
Због те своје карактеристике и мистичне црне боје, кос је птица која се симболично повезује са пролазом између видљивог и невидљивог света, између Неба и Земље, због чега и јесте света птица у фолклорима многих народа.
Зато и јесте необично што се Косово поље зове управо по њој, имајући у виду да се управо на том месту одиграла битка која се у српској митологији развила у концепт Небеске Србије; по легенди, кнез Лазар је између земаљског и небеског царства изабрао ово друго.
Да ли је ово веровање настало због тога што је обичан свет знао симболичну вредност коса, или је то случајност, или случајности не постоје?
Углавном, птица кос је живо отеловљење два фундаментална концепта  алхемије и  магије: транзиције и трансформације. Кос симболише живот на Небесима у смислу узвишеније интелигенције, узвишенијих идеала и мисли, и шире спознаје, док је њена црна боја симбол чистог потенцијала.
Комбинација свега тога брише границу људских способности и могућности.
Шведска ју је прогласила националном птицом.
Зар не би било много логичније да ми то учинимо?

vojislav.ananic:
                                               Легенда о Танталу
Према грчкој митологији, Тантал је био богат и моћан краљ града Сипила у Лидији, на малоазијској обали Егејског мора. Његов отац врховни бог Зевс га је од свих својих овоземаљских синова највише волео, окружио га је богатством и благостањем, отклонио од њега све несреће и бриге.
Тантал је често уживао са бесмртним боговима у најлепшим гозбама на Олимпу, али почео је себе да сматра надчовеком, а затим и равним свом оцу Зевсу. Одавао је тајне богова и делио пријатељима амброзију и нектар, божанску храну и пиће који чине смртнике бесмртнима. Тантал није озбиљно схватао очеве опомене и претње. Једна његова лудост је ипак прелила анфору. Наиме, Тантал је убио свог сина Пелопоса и месо послужио боговима, не би ли проверио да ли ће богови открити да је за трпезом послужено људско месо. Богови су Пелопоса поново оживели, али је Зевс Тантала сурово казнио.
Зевс је Тантала осудио на троструке муке - да вечно буде у самртном страху, вечно гладан и вечно жедан. Бацио га је у Хад, подземни свет, и осудио га да стоји у бистрој води до врата која би се повлачила када би покушао да је пије, а да му над главом висе гране пуне најлепших плодова воћа које би се подизале када би он покушао да их убере. Осим жеђи и глади, Тантала ће мучити и вечити страх. Изнад њега ће бити обешен огроман камен који сваког часа може да падне, што ће увећати Танталове муке, којих се никада неће ослободити.
И то је све! Прича је тиме завршена, али - нажалост - не и савремена стварност. У савременом друштву, наиме, човек још увек живи попут Тантала. И неће га спасити никакав бог, ако он неће себе да спаси. Савремени човек је некако у тежем положају од Тантала. Чак бисмо старог кривца Тантала могли утешити да је он за казну добио оно исто што је човек себи доделио као награду.
Иако су Зевсове речи већ одавно разнели ветрови, Танталова мука је до данас остала симбол најтежих патњи које могу снаћи човека. Као и Тантал и савремени човек је осуђен да тражи задовољење жеља које се не могу испунити, да следи циљеве који се не могу постићи, да трпи муке којих не може да се ослободи. Зато је Тантал симбол егзистенцијалне фрустрације савременог човека. Он се посматра и кроз људски понос без основа, али и као зачетник бескрајне породичне клетве.

vojislav.ananic:
                                      Легенда о Сизифу - човек апсурда
По грчкој митологији, Сизиф је био оснивач града Коринта и његов први краљ. Ако је веровати Хомеру, Сизиф је био најлукавији и најмудрији човек на свету, док друга веровања кажу да је био склон превари и похлепи. Постоје различита мишљења и о томе зашто је он постао узалудан радник.
Легенда каже да је краљ Сизиф видео како је Зевс, претворен у орла, уграбио кћер речног бога Асопа. Асоп се жали Сизифу који нуди да му каже где му је кћер у замену за воду. Сазнавши за издајство Зевс се страховито наљутио и решио је да Сизифа казни пославши по њега Танатоса, бога смрти, да га одведе у Хад. Међутим, лукави Сизиф га је оковао, стрпао у гвоздено буре и бацио у најдубљи подрум своје палате. Људи су престали да умиру и да приносе боговима жртве. На тај начин био је уздрман поредак на којем је почивала постојаност богова и Зевс је послао Ареса, бога рата, да ослободи Танатоса, који је чим се ослободио однео Сизифову душу у подземно царство. Међутим, пошто је знао шта му се спрема, Сизиф је наложио својој жени да у случају његове смрти не приноси жртве боговима. Тако су Хад и његова жена Персефона, владари подземног царства, узалуд ишчекивали дарове. Сизиф им, правећи се да је веома тужан и несрећан, рече да је његова жена постала безбожна и богохулна, и да би било најбоље да га врате на Земљу како би је опоменуо. Сизифова речитост је постигла циљ, и он се вратио кући и наставио да ужива у животу. Бесан због таквог понашања, Хад је поново послао Танатоса бога смрти који је причекао да Сизифу вино ослаби моћ расуђивања после једне пијанке, па му је уграбио душу.
Пошто је постојала опасност да би људи угледајући се на Сизифа могли да извлаче корист из сумње у свезнање и ауторитет богова, богови су казнили Сизифа да непрекидно ваља огромни камен на врх једне планине, али тако да тај задатак никада не може испунити - сваки пут када би камен догурао до врха, он би се откотрљао низ другу страну планине, па Сизиф стално изнова започиње свој мукотрпни и узалудни посао.
Када се данас каже за нешто да је Сизифов посао, мисли се на неки тежак, узалудан и често бесмислен посао. Сизифова казна се обично види као суштина апсурда. Зато се може сматрати да апсурдно значи нешто што нема никакву логику, или нешто што се дешава упкос свакој логици и очекивању.
Ако је овај мит трагичан, то је зато што је његов херој Сизиф мудар. Савремени радник сваки дан ради исте послове, а његова вера није ништа мање апсурдна. Али, његова вера је трагична само у ретким моментима када он постане мудри Сизиф.
Разматрајући савремену индивидуу, укључену у бирократизовану структуру друштва, анализирајући духовни живот интелектуалца лишеног свих илузија о смислу сопственог постојања, чувени француски писац Албер Ками долази до закључка да је постојање човека апсурдно. Бесмисленост човековог живота у Камијевим текстовима оличава митолошки мит Сизифа. О човеку апсурда Албер Ками каже: "... он више воли своју храброст и логику. Прва га учи да живи без жалбе и да настави са оним што има, а друга га обавештава о његовим границама." А на крају он закључује: "Остављам Сизифа у подножју планине!... Сама борба да се стигне до врха довољна је да испуни људско срце. Сизифа треба да замислимо као срећног."
У животу свако гура мањи или већи камен. Сваки човек је бар мало Сизиф и гура даље. Али, човек је заиста слободан ако своје способности и могућности искористи да креира свој сопствени осећај и разлог постојања.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна