Аутор Тема: Средњовековно српско племство  (Прочитано 28617 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Средњовековно српско племство
« послато: Август 28, 2016, 12:57:02 поподне »
                Порекло презимена породице Драгаш

У чувененој властелинској породици Драгаша, најпознатији је био деспот Костадин Драгаш, после чије смрти у бици на Ровинама, крајем 14. века, ова династија почиње да се разилази свуда по свету. Већина их је побегла у Цариград, код рођаке  Јелене Драгаш.
           Са седиштем у Ћустендилу, Костадинова држава је захватала крајеве између Ибра и Јужне Мораве, на исток од државе Мрњавчевића све до Велбужда и Средца, у данашњој Бугарској, а на југ до средњег тока реке Струме и доњег тока Вардара, према Солуну и Серу. Драгаши су од лозе Немањића, чији је директни потомак краљ Милутин. Династија Драгаша. почиње од Иваниша Драгаша, потомка његовог сина из брака са Симонидом Константина Немањића.                  Од Иваниша су Драгаши браковима били повезани са угледним владарским кућама тог времена – Палелозима и Комнинима у Византији, Бранковићима и Хребељановићима у Србији, Балшићима у Зети, али и са бугарским двором цара Асена, турским царем Бајазитом, италијанским  властелинима Дандоло, француском династијом Савој и руским двором.   Нису сви Драгаши били највишег рода, па су многи, као обични људи, у време турске окупацие или заборавили или нису смели да помињу своје порекло. Неки су остали на својим наследним поседима у северној Грчкој, Албанији и шарској жупи Гори у којој је место  Драгаш и данас један од већих центара. Сасвим сигурно је да су се преци нашег читаоца, након пада српских држава, повлачили са својих поседа на север и запад, значи и у Лику, Српску Крајину.                        Нимало случајно, јер их је на овим просторима господарила рођака Јелена Шубић-Зринска, сестра цара Душана, а доцније и код друге рођаке, Катарине Бранковић-Цељске која је у 15. веку имала утврђени град на реци Уни.         За разлику од последњег сина Костадина Драгаша који се потурчио и постао Јусуф, да би остао господар бар неких својих територија, ови други Драгаши су се определили за хришћанску заштиту својих рођака на Западу.               Неки су то, пре или касније, платили унијаћењем и покатоличењем, а неки су по цену губљења друштвеног ранга и племићког статуса остали у вери својих дедова.
 ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.

 



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #1 послато: Август 28, 2016, 12:58:04 поподне »
                       Породица Дејановић

Међу истакнуте велможе који се појављују на врхунцу српске средњевековне државе, под царем Душаном, са високим титулама, великим овлашћењима и поприличном материјалном моћи, свакако спада севастократор, деспод Дејан, господар неуобићајено велике области која је обухватала жупе Жеглигово и Прешево. Порекло деспота Дејана није утвђено. Био је ожењен Душановом рођеном сестром Теодором, потоњом монахињом Евдокијом. Када је севастократор Дејан добио титулу деспота, није тачно утврђено али се са титулом севастократора помиње последњи пут 10. августа 1355. године. У време прерасподеле снага у Српском Царству, поодмакле године су га одвојиле од активног политичког живота, те је више пажње посвећивао својим задужбинама, пре свега манастиру Архиљевици. Успон области деспота Дејана прекинут је или његовим повлачењем у манастир, или смрћу, негде пре децембра 1371. године. Деспота Дејана наследили су малолетни синови Јован и Костантин, који ће после Маричке битке формирати прилично велику државу. Браћа су заједно управљала пространом облашћу у источној Македонији, мада се исправе са потписом старијег Јована Драгаша чешће помињу. Он је и носио знаке деспотског достојанства. Као деспот се први пут помиње 1373. године али је извесно да је титулу добио од цара Уроша. Браћа Дејановићи били су турски вазали, али су задржали широку унутрашњу самоуправу. Константин, млађи брат деспота Јована, није носио ни једну од високих византијских титула као ни већина обласних господара после смрти цара Душана. Једино достојанство које је Константин Драгаш носио било је звање "господина". Када је султан Мурат 1. кренуо на Србију, на Косово поље избио је преко области Константина Драгаша. Судбина господину Константину, као турском вазалу, није била наклоњена па ће при султану Бајазиту и завршити свој живот. 17. маја 1395. године, код места Ровина у Влашкој, као Бајазитов вазал господин Константин је изгубио живот.Треба напоменути да је 90-их година прошлог века откривено неколико комада српског средњевековног новца са натписом - Цар Константин -,тако да је у науци усвојено да се Константин Дејановић, као сестрић цара Душана, прогласио, вероватно самовољно, царем. Најлепши споменик у земљама које су држали браћа Дејановићи, свакако је црква Св. Јована Богослова у Поганову, где се на каменом запису помињу господин Константин и госпођа Јелена, Константинова ћерка. Јелена се овде помиње као госпођа иако је била царица, будући да је била удата за византијског цара Манојла 2. Палеолога. Са њим је родила осам синова од којих су Јован 8. и Константин 11. били византијски цареви. Константин 11. Палеолог, последњи византијски цар, погинуо је на зидинама Цариграда 29. маја 1453. године, када је и Византијско Царство престало да постоји.

                   
                 Родослов породице Дејановића

Дејан, деспот, умро 1371.+Теодора, монахиња Евдокија, кћерка Стефана Дечанског
= Јован Драгаш, деспот, умро 1378.
= Теодора, монахиња Ксенија, умрла 1402.
= Константин Драгаш, самозвани цар, погинуо на Ровинама 17. маја 1395.

Јован Драгаш+нн супруга
= Дејан,
= Братан,

Теодора+1.Жарко, зетски властелин,2.Ђурађ 1. Балшић,
= Мркша, зетски деспот,

Константин Драгаш+Евдокија Комнина,кћерка трапезунтског цара Алексија 3.
= Јелена Драгаш, монахиња Ипомена, умрла 23. марта 1450.

Јелена Драгаш+Манојло 2. Палеолог, византијски цар,
=Т ома, деспот Монемвасијски,
= Константин Драгаш Палеолог, византијски цар

             
  ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #2 послато: Август 28, 2016, 12:59:46 поподне »
                       Породица Прељубовић

Родоначелник властеоске породице Прељубовић, кесар Прељуб, војсковођа цара Стефана Душана, који се посебно истицао мудрошћу и храброшћу, врхунац каријере достигао је непосредно после освајања Тесалије, у јесен 1348. године. Тада га је цар Душан поставио за намесника ове области, и истовремено му доделио титулу кесара, као награду за постигнуте успехе. Мало се зна о Прељубовом намесниству у Тесалији, иако је он тај положај задржао до смрти. Једино се поуздано зна да је кесар за седиште српске власти одабрао град Трикалу. Иако је кесар Прељуба одбранио Тесалију од напада чета Јована 6. Кантакузина, српска власт у тој земљи кратко је трајала. Изненадна смрт Цара Душана била је непосредан повод почетка распадања територије Српског Царства. Кесар Прељуба умро је непосредно после смрти цара Душана, чиме је и српска власт у Тесалији убрзо престала. Прељубина жена Ирина и малолетни син Тома били су приморани да напусте Тесалију. Тома Прељубовић се, међутим, касније вратио у Тесалију и био пријатељски дочекан. Ту се и, 1366. године, оженио ћерком Душановог полубрата Симеона (Синише) Немањића Палеолога. Успон Томе Прељубовића отпочео је 1366. године, када је са српским трупама свечано ушао у Јањину, где га је као свог зета, послао Симеон Палеолог, рођени брат цара Душана. У јесен 1382. године, Тома Прељубовић је добио деспотско достојанство од василевса Манојла Палеолога. Као јањински господар одржао се на власти од 1367. до 1385. године. Оптуживан је да је тирански владао, и да је, када је почео да губи ослонац, позвао у помоћ Турке. Убили су га његови телохранитељи, 23. децембра 1385. године. Тома Прељубовић и његова супруга Марија били су чести и веома образовани наручиоци уметничких дела о чему сведочи позната икона Неверовања Томиног, са портретом деспотовице Марије, из манастира преображења на Метеорима. У ризницама катедрале у Куенки чува се дводелни византијски реликвијар са иконама Богородице и Христа и Христа самог, и ктиторским фигурама Марије и Томе Прељубовића. Деспот Тома слао је и драгоцености светогорским манастирима: тац Лаври, путир Ватопеду, икону Св. апостола Томе, са портретом непотписаног деспота, Хиландару.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #3 послато: Август 28, 2016, 01:00:39 поподне »
                     Породица Златоносовић

Властеоска породица Златоносовићи имала је своје поседе у Подрињу, на граници босанске и српске државе. Иако су већ у другој половини 14. века имали знатан углед међу босанском властелом, по значају и снази нису се могли мерити са Косачама, Санковицима и Павловицима. О првом Златоносовићу, чије име је остало непознато, зна се само толико да је био ожењен једном од кћери војводе Вучка Хрватинића. Позната су имена двојица његових синова: Стјепан и Влађ, учесници битке на Косову у саставу босанске војске са Влатком Вуковићем Косачом на целу. Након овог датума губи им се сваки траг. Први, именом непознати Златоносовић имао је брата, чије име у непосредним историјским изворима такође није очувано. Овај Златоносовић имао је синове Вукашина и Вукмира. Војвода Вукмир Златоносовић био је сведок, а по свему судећи и уцесник у убиству кнеза Павла Раденовића у Сутјесци, 1415. године. Као удео у подели земље Павла Раденовића Вукмиру је обећано Олово. Почетком 1424. године војвода Вукмир се разболео и највероватније подлегао болести, пошто се његово име више не помиње. Вукашин Златоносовић, кога као војводу документа помињу од марта 1425. године, остао је једини представник ове властелске куће. У првој половини 15. века био је један од најутицајнијих људи босанске Краљевине. Средином новембра 1430. године, између војводе Вукашина и краља Твртка избило је отворено непријатељство. Пошто се краљ спремао да нападне Златоносовића, Дубровчани су, будући од раније пријатељи Златоносовића, изузели свог посланика из овог напада. Из Дубровника је, 22. новембра 1430. године, краљу Твртку стигло писмо у коме се изјављује жаљење због случаја који се догодио Вукашину Златоносовићу. Може се само нагађати какве је природе био овај случај, али није далеко од истине претпоставка да је том приликом заправо дошло до потпуног истребљења целе породице Златоносовић.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #4 послато: Август 28, 2016, 01:01:38 поподне »
                        Породица Белмужевић

Присуство властелске породице Белмужевић и учествовање њених чланова у историјским збивањима у Србији и Угарској може се пратити од тридесетих година па до краја 15. века. Период њиховог деловања у Србији био је везан за личност и време деспота Ђурђа Бранковића. Године 1443. браћа Вук и Ђурађ Белмужевић, у време после првог пада Деспотовине, присутни су у још неосвојеним крајевима Зетског приморја, одакле је Ђурађ одлазио у Угарску где се припремао велики хришћански поход против Турака. У обновљаној Деспотовини, Вук и Ђурађ обављали су управне функције у Зети, па се зна да је 1450. године Вук Белмужевић био управник области Луштице на јужној страни которског залива, коју је тада држао деспот Ђурађ. Године 1454. Белмужевићи су стекли право грађанства града Дубровника. У рату деспота Ђурђа са Венецијом, посебно се истакао Вуков син Милош Белмужевић, последњи војвода Србије у Зети. У време наследника Ђурђевог, деспота Лазара Бранковића, Милош је имао поседе у Сбији, па је познато да је 1457. године био заповедник Сребренице. После покушаја да помогне једном од намесника да, после смрти деспота Ђурђа, дође на власт, Милош је пао под турску власт. Године 1464. Дубровчани су му дозволили да се склони на њихову територију, у Стон, одакле је прешао у Угарску. Убрзо је постао заповедник једног дела коњице краља Матије. За ратне заслуге, Милош је од краља Матије добио многобројне поседе и спахилуке, међу којима и град Шашвар. По овом властелинству носио је племићки предикат "од Шашвара". После смрти краља Матије, Милош Белмужевић је пришао краљу Владиславу 2. Јагелонцу. Као признање за ратне заслуге, 1496. године добио је потврду права на сва имања примљена од краља Матије. Милош Белмужевић је са женом Оливером имао двоје деце - сина Вука и ћерку Милицу. Вук је погинуо млад, највероватније 1495. године. Убијен је приликом упада турских коњаника из Смедерева у једном манастиру негде у Потисју, на поседима Белмужевића. Тада је рањен и сам Милош. Умро је 1501. године. После смрти сина, Милош је издејствовао да његови поседи пређу на ћерку Милицу која се, негде после 1501. године, удала за Стефана Јакшића, чиме су поседи Белмужевића припали Јакшићима.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #5 послато: Август 28, 2016, 01:02:32 поподне »
                            Породица Цреповић

(Поморавски)

Први помен ове породице је кроз лик властелина Црепа Вуковића, у једном спору око власниства над манастиром Богородице Петрушке, који се налазио у Петрушу, баштини породице Цреповић. Петруш је у моменту уступања жупану Вукославу, првом познатом представнику Цреповића, био пустош која је убрзо прерасла у властелинство. По доласку на власт, цар Урош је жупану Вукославу и његовој деци потврдио овај баштински посед на коме је у селу Летисју саграђена црква. У повељи цара Уроша из 1360. године стоји да жупан Вукосав и његова два сина, Дрзман и Цреп, цркву у Летисју дарују манастиру Хиландару, а у повељи из 1371. године, ова црква се враћа у власништво браћи Вукославић, Дрзману (у међувремену замонашеног под именом Дионисије) и Црепу. Дионисије је око цркве основао манастир. Из периода око 1375. године датира и повеља кнеза Лазара, која каже да су браћа Дионисије и Цреп даривали неколико поседа манастиру Лаври на Светој Гори. Постоји и податак о познатом Цреповом боју на Божић 1380. године, када су, приликом првог упада Турака у земље под управом кнеза Лазара, један њихов одред сузбили на Дубравици код Параћина Цреп Вукославић и Витомир, властелини кнеза Лазара.
У јуну 1411. године, помиње се јеромонах Венедикт Цреповић, ктитор манастира Богородице Лијешанске, син Црепа Вукославића. Између 1425. и 1426. године, Венедикт Цреповић превео је један део Шестоднева Јована Златоустог, са грчког језика на сербски.

(Херцеговачки)

"Поштени витез" Прибислав Вукотић коморник херцега Стефана Вукчића Косаце, спадао је у најужи круг поверљивих херцегових дворјана. Поред презимена Вукотић, без сумње добијених по оцу, нисио је и презиме Цреповић, како је у неколико махова забележен у Дубровнику. Прибислав је, према томе, вероватно припадао породици Цреповића за коју се зна да је у то време живела у Фочи. Из ове породице позната су и браца Радивој, Раде (Радета) и Радијенко Цреповић, трговци, а Радета је више година био и кнез Фоче. Ови чланови породице Цреповић су припадали претходној генерацији, у којој се не помиње име Прибислављевог оца Вукоте. Прибислав Вукотић - Цреповић такође се бавио трговином, непосредно послујући са италијанском градовима. На неком од европских дворова Прибислав Вукотић произведен је у витеза, а такође је био носилац високог ордена Змајевог реда.

(Ердељски)

Међу угледним српским властелским породицама средином 16. века у Угарској, били су и Цреповићи, са најистакнутијим представником, Николом Цреповићем. Године 1550. био је заповедник у војсци Петра Петровића, рођака Запољиног, који је ратовао против фратра фра Јурја Утјешеновића - Мартинушевића, далматинског монаха. Годину дана касније, забележен је међу војводама који су од краља Фердинанда примили најамничку плату. Приликом заузимања Темиђвара, Никола Цреповић је заробљен, али је касније ослобођен из ропства. Године 1556. ушао је међу шеснаест одабраних великаша у Државни савет и убрзо постао северински бан. Катарина, млађа кћи Николе Цреповића, била је удата за властелина Валентина Терека млађег, а старија Јелена за влашког војводу Петра Басарабу. Краљ Јован Сигисмунд, који је Јелену адоптирао за сестру, сам је присуствовао венчању. Јелена се касније развела од Петра и удала за Владимира Московљанина.

                         Лоза Вукославића/Цреповића

нн, војвода цара Душана + нн супруга,
=Вукослав,
=Вукота, родоначелник Вукотића,

Вукослав + нн рођака кнеза Лазара,
=Дрзман, монах Дионисије,
=Цреп, победник над Турцима код Плочника,

Цреп + нн супруга,
=нн син, монах Венедикт,

Вукота + нн супруга,
=Прибислав, коморник херцега Стефана, витез реда змаја,

Прибислав +нн мађарска племкиња,
=Никола, северински бан,

Никола + нн мађарска племкиња,
=Јелена, адоптирана за сестру од стране краља Јована Сигисмунда,
=Катарина,

Јелена + 1.Петар Басараба, влашки војвода, + 2. Владимир, московски кнез,
=нн син,
=нн син,
=нн кћерка,

Катарина + Валентин Терек, господар Суботице, мађарски племић, праунук султана Мурата 1, унук одбеглог турског принца Сауџи беја,
=нн син,
=нн кћерка

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #6 послато: Август 28, 2016, 01:04:22 поподне »
                        Породица Љубибратић

Најугледније влестелинско племе у области Требиња и Конавла у 14. и 15. веку било је братство Љубибратића, које је временом издељено на многе гране. У време рата са Радославом Љубибратићем, Дубровчани су упорни у најстојањима да ово братство иселе из Босне, или бар до зетске границе, а уколико то није могуће, да се из сусетсва иселе макар Љубишићи, један њихов огранак. Временом, односи између Дубровника и Љубибратића се поправљају. Љубибратићи су се делили на две основне гране: Куделиновиће, којима су припадали огранци Радоњића, Мрђеновића и Миокусовића, и Богданчића, са огранцима Љубишића и Медведовића. Могуће је да је родоначелник најстаријих Љубибратића, Куделиновића, онај Куделин који се помиње тридесетих година 14. века, али је, свакако, Радоња Куделиновић био њихов главни представник. Радоња се помиње као водећа личност Требиња, а пред крај 14. века појављује се са титулом војводе. Када је на власт у Требињу дошао Павле Раденовић, забележени су његови сукоби са Радоњом. Радоња Куделиновић оставио је за собом два сина: Шумину, који је био без потомства и Добрушка Радоњића, кога Дубровчани посебно уважавају у време покушаја да се домогну дела Конавла који је припадао Павловићима. По смрти, Добрушка је наследио најстарији син Паоко Добрушковић, који је свој утицај задржао и у време када је Требиње прешло под власт Косача. Огранак Мрђеновића води порекло од Радоњиног брата Мрђе, који за собом оставља синове Јунка, Остоју и Рохана, а од осталих потомака помињу се само Остојини син Дауцо и Роханов, Иваниш. Родоначелник трећег огранка Куделиновића био је Мрђин и Радоњин брат Милкус, по коме се његови наследници зову Милкусовићи или Миокусовићи. Од Миокусиних синова најдуже се помиње Прибил Миокусовић кога срећемо до педесетих година 14. века. Следећу генерацију Миокусовића чине Вукосав Прибиловић и Богета и Вукац Ђурђевић. Богета Ђурђевић и Вукосав били су господари села Бијела, а Вукосав је још 1471. године био помињан као човек херцега Влатка. Јунко, трећи брат Радоње Куделиновића само се једном помиње, а подаци о његовом потомству су непознати. Љубиша Богданчић је први који се помиње из ове породице, а позната су и његова два млађа брата Рајко и Медвед. Радоје Љубишић, најстарији Љубишин син, био је једна од најутицајнијих личности Требиња. Радоје је постао запажен још за живота свог оца када постаје војвода, а са својим људима се помиње још 1420. године. Радоје је имао четири брата: Радича, Радосава, Љубенка и Мрђу, али о њима није остало неких битнијих података. Медведовићи, други огранак Богданчића, добили су име по Љубишином брату Медведу. Помињу се 1459. године као једна од пет властелинских кућа на Требињу, али Медвед Богданчић није имао у првим деценијама 15. века ни улогу ни углед брата Љубише. Од његова три сина, Радоје се помиње 1428. године, о Добросаву са зна да је 1414. године имао људе у Ораховом Долу, а о Рајку Медведовићу последњи помен потиче из 1436. године.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #7 послато: Август 28, 2016, 01:05:28 поподне »
                     Породица Властимировић

За родоначелника савремене српске династије сматра се онај кнез који је Србе довео на Балканско полуострво. После извесног броја година роди се од њега Вишеслав и од њега Радослав и од њега Просигој и од њега Властимир. О времену и околностима владавине прве тројице жупана готово да нема никаквих ближих података. За време владавине кнеза Властимира, око 850. године дошло је до сукоба између Срба и Бугара који су мирно живели као блиски суседи. Ништа даље се не може рећи о његовој владавини као ни о околностима под којим су га наследили синови Мутимир, Стројимир и Гојник. Мутимир је постао наследник владарског права али је територија подељена међу браћом. И у периоду ове генерације српских кнежева дошло је до новог спрско-бугарског сукоба у коме је бугарски кан Борис приморан да склопи мир са Србима. Непосредно после овог рата наступила је неслога међу Властимировим синовима. Будући најстарији, а вероватно и најмоћнији, као победник је изашао кнез Мутимир. Своју браћу протерао је кану Борису, задржавши само Петра, Гојниковог сина. Петар је, међутим, убрзо побегао у Хрватску. У ово време, негде око 870. године Срби су коначно примили хришћанство. Стројимир је у Бугарској остао до краја живота. Његов син Клонимир имао је сина Часлава, будућег и, уједно, последњег познатог владара династије Властимировића. Кнез Мутимир је умро 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав. Прибислав се на престолу задржао једва годину дана. Са власти га је збацио брат од стрица Петар Гојниковић, који се 893. године вратио из Хрватске. Три године касније Петра је напао Бран, други Мутимиров син, али је био поражен и при томе ослепљен како би заувек био одстрањен из даљих борби за српски престо. Већ две године касније као нови претендент на престо у Србију је из Бугарске стигао Клонимир, Стројимиров син, који је успео да заузме Достинку, али на крају бива побеђен и убијен. После овога Петар Гојниковић се на престолу одржао даљих двадесет година. Негде око 917. године бугарска војска, на челу са Павлом Брановићем, креће на Србију. У тим борбама Петар би заробљен и одведен у Бугарску, где је у затвору и умро. На власт дође Павле Брановић, крајем 917. године. Кнез Павле је владао три године ослањајући се на Бугарску. Због каснијег преласка Павла Брановића на страну Византије, бугарски цар Симеон пружио је Захарији, сину Прибислављевом, подршку и овај је, прогнавши кнеза Павла, ступио на српски престо 921. године. Пошто је и Захарије убрзо постао противник Бугара, цар Симеон је на Србију, негде 922. године послао војску која је била потучена. Овакав пораз нагнао је Симеона да 924. године пошаље нову војску, под новим заповедницима. Међу њима је био и Часлав, син Клонимиров. Пошто је Захарије побегао у Хрватску, српски жупани су морали признати за новог владара Клономировог сина. Том приликом жупани су похватани и са једним бројем становника одведени су у Бугарску. Део живља је побегао у Хрватску, а други део је уточиште нашао на територији под византијском управом. Србија је, после готово једног века отпора дошла под бугарску власт. Обрт прилика у Бугарској охрабрио је Часлава и он се после седам година вратио у Србију. Часлав је признао врховну власт византијског цара и у њему нашао свог заштитника, тако да му је цар Константин 7. Порфирогенит помогао да обнови власт. Када је у Босну, као саставни део Часлављеве државе ушао угарски кнез Киш, Часлав му се супротстави. У овим борбама угарски кнез би убијен, а као одмазда уследи нов напад. У том нападу Часлав би заробљен и са својим сродницима бачен у Саву. Кнез Властимир је, поред синова имао и једну кћер, којој даде за мужа Крајину, сина Белоја, жупана Травуније, области у залеђу Дубровника и Боке Которске. Властимир је Крајини доделио титулу кнеза, коју су касније носили и његови наследници Хвалимир и Цуцимир.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #8 послато: Август 28, 2016, 01:06:46 поподне »
                        Породица Мрњавчевић

Властелска династија Мрњавчевића помиње се тек средином 14. века. Животни пут и политичка делатност браће Мрњавчевића чврсто су повезани од самих почетака њиховог ступања у врх тадашњих збивања, па све до Маричке битке, када су трагично изгубили животе. Зна се да су били утицајни властелини за време цара Душана. Угљеша је око 1346. године кратко управљао у околини Дубровника, као намесник Требиња, док се Вукашин марта 1350. године помиње као жупан Прилепа. Успон браће Мрњавчевића био је везан за Македонију. Угљеша Мрњавчевић је био ожењен Јеленом, ћерком кесара Војихне, са којим Угљеша загосподари читавим крајем на граници Романије. Од царице Јелене Јелисавете, у септембру 1365. године, с деспотском титулом, преузео је власт у Серу, великој и већ осамостаљеној области. У саставу Серске области налазило се и цело полуострво Халкидик, са Светом Гором. У својој области деспот Угљеша је успоставио изразито чврсту власт, на основу чега његов брат Вукашин, српски краљ, покушава да му онемогући право савладара.  Вукашина Мрњавчевића је цар Урош уздигао знацима краљевског достојанства 1365. године, оне исте када је деспот Угљеша преузео Среску област. Сасвим је могуће да је и Марко, најстарији син краља Вукашина, већ тада крунисан за младог краља. У сваком случају, ову титулу је добио још за живота краља Вукашина. Избор Вукашина Мрњавчевића за краља био је најбољи медју тадашњим српским великашима. Одбојност према Мрњавчевићима нарочито је појачана чином проглашења младог краља Марка, чиме је угрожена неприкосновена светородна династија Немањића, а самим тим инаугурисана нова династија - Мрњавчевића. Будући да цар Урош није имао деце и да су историјске околности захтевале легалну и колико - толико снажну власт, абициозни и далековиди потези Мрњавчевића налазе своје оправдање и објашњење. Иако се Вукашин потписивао као краљ Срба и Грка, он је ипак остао само обласни господар.  Вукашин је своју престоницу преместио и Приштину, па је убрзо дошло до спора између српске властеле и Вукашина по питању Косова. Године 1369. дошло је до сукоба Вукашина са Николом Алтамановићем и Лазаром Хребељановићем, из кога су Мрњавчевићи изашли као победници.  Учестали напади Турака претили су свим балканским државама, али је земља деспота Угљеше била најугроженија. Уз деспота Угљешу нашао се само његов брат Вукашин. Вукашин и Угљеша кренули су на турску територију у намери да протерају Османллије са Балкана. До битке је дошло 26. септембра 1371. године, на Марици код Черномена. Исход битке је био изненадан и потпуни слом смелог подухвата серског деспота и српског краља, погибија и једног и другог, две најјаче личности на тадашњем Балкану и пропаст њихове војске. У новонасталој ситуацији, када је формално - правно краљ Марко остао једина крунисана глава, Србија је поново постала краљевина. Нико није ни помишљао да за врховног господара призна овог наследника "несветородне династије", па је Мрако морао да призна власт турског султана. Пространу територију Мрњавчевића поделили су међу собом српски обласни господари, а самом Марку је остала стешњена област у западној Македонији, са градом Прилепом. Погинуо је 17. маја 1395. године, а његове земље запосео је Бајазит, у чијем походу је нашао смрт.  Поред Марка, Вукашин је имао синове Андрејаша, Иваниша и Дмитра. Андрејаш се помиње као обласни господар у западној Македонији, а познато је да је ковао и свој новац. Браћа Андрејаш и Дмитар напустили су свој посед у Македонији, и прешли Угарима. Дмитар је у периоду од 1404. до 1407. године био велики жупан Жарандски и краљев кастелан у граду Вилагошу. Најмање се зна о Иванишу. Познато је само да је погинуо у бици на Саурском пољу, 1385. године. Деспотица - монахиња Јелена Јефимија, жена деспота Угљеше, остала је запамћена као прва српска књижевница. Дала је српској књижевности три песничка дела високих уметничких квалетета.

                                Родослов Мрњавчевића

Мрња, жупан у Ливну + нн супруга
=Вукашин, жупан, деспот, краљ, погинуо 26.9.1371.
=Угљеша, серски деспот, погинуо 26.9.1371.
=Јелена, умрла између 1358-64.

Вукасин + Алена (монахиња Јелисавета, монахиња Јевросима)
=Марко, краљ, погинуо 17.5.1395.
=Андријаш, умро 1399. кастелан Вилагоша, предак породице Андрашy,
=Иваниш, погинуо 1385.
=Дмитар, кастелан Дебрецина, жив још 1407. године
=Оливера,
=Рушна,
=Милица,

Угљеша + Јелена кћерка кесара Воихне (монахиња Јефимија)
=Угљеша деспотовић умро 1370-71

Јелена + Никола Радоња Бранковић
=нн кћерка умрла између 1358-64.
=нн кћерка умрла између 1358-64.

Марко + 1.Јелена, кћерка Радослава Хлапена,
+2.Теодора, жена Гргура Бранковића
+3.поново Јелена Хлапенова,
=нн син

Јелена + Ђурађ 1. Балшић

Рушна + цар Матија Кантакузен, син противцара Јована Кантакузена
=Тома
=Ирина
_________________________________________________________

Данас у Будимпести зиве потомци породице Мрњавчевић, директни по мушкој линији, (Мернанy и Андрашy), који не желе ни да чују за своје српско порекло и прошлост (славну), већ се задовољавају с' тим што се сматрају остацима старог мађарског племства.


ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #9 послато: Август 28, 2016, 01:07:45 поподне »
           Породица Влатковић (Херцеговачки)

Више од два и по века били су присутни на историјској позорници чланови ове значајне херцеговачке породице, као господари пространих области у доњем току Неретве. Најстарији познати предак ове породице звао се Богавац и живео је почетком 14. века. Богавац је имао синове Мрдешу и Радивоја. О њима се мало зна, једино да је Радивој имао два сина, Ђурђа и Вукића. Ђурађ Радивојевић се пви пут помиње на челу ове куће око 1390. године. Због немира у Босни Ђурађ је од Дубровчана затражио "слободни лист" како би, у случају опасности, могао да се склони на њихову територију. Тада је вероватно добио и право грађанства Дубровника. Када је на власт у Босни дошао Стефан Остоја, Ђурађ је са породицом пребегао у Дубровник, али се већ следеће године помиње као господар Дријева, важног трговачког града на Неретви. Након 1409. године више нема вести о браћи Ђурдју и Вукићу. Вукић је имао сина Вука, а Ђурађ синове Павла, Николу и Влатка. Војвода Павле Ђурђевиц први пут се помиње 1415. године у вези са запленом једне млетачке лађе од стране његових људи. У сукобу са извесним Војином Срациновићем била су ухапшена браћа Павлова, Никола и Влатко. Помогли су им Дубровчани, али су овом приликом Ђурдјевићи изгубили део својих области. Током 1434. године браћа Ђурђевић и Вук Влатковић су добили градове Вратар, Нови и Крушевац, а такође им је враћена баштина коју је одузео Сандаљ Хранић. Вук, син Вукића Радивојевића није имао уских потомака. Браћа Ђурђевић живели су отприлике до 1444. године, а војвода Петар, син Павлов, умро је почетком 1452. године. Међу члановима ове породице који су са Дубровачком Републиком склопили уговор против херцега Стефана Вукчића Косаче, помињу се: војвода Иваниш, кнезеви Марко, Андрија, Зарко, Радивоје, Бартол и Тадија, синови кнеза Влатка, затим кнез Томаш, син кнеза Николе, и Павле, син војводе Петра. Чланове ове породице Дубровчани су примили у ред своје властеле и дали им у баштину једну кућу у Дубровнику. Пошто су учествовали у породичним сукобима Косача, војвода Иваниш Јурјевић и његова браћа играли су значајну улогу у подели земље која је уследила. Пошто је опет пао под херцеговачку власт, војвода Иваниш је морао да се обрати за помоћ Дубровнику, што је довело до тога да им краљ Томаш додели нове поседе али није познато где су се они налазили. Јако је тешко сазнати детаље о другим члановима ове породице као и о годинама њихове смрти. Зна се поуздано да је војвода Иваниш умро између 1482. и 1483. године. Андрија, син кнеза Влатка, закалуђерио се 1458. године и добио име Августин. Пошто је напустио манастир, 1476. године прикључио се борби која се водила у последњим остацима земље херцега Стефана. Последњих година живота је прешао на страну Турака, а помиње се да је и узео муслиманску веру. Почетком 1488. године заробљен је и заточен у угарску тврђаву Кос, где је највероватније и погубљен. Све негде до 1492. године неке од области држали су потомци породице Влатковић, ослањајући се на Угарску. То су највероватније били Зарко, Тадија и Ђурађ, њихов нећак. "Ђурађ хумски" се помиње и у једном писму из 1498. године, а претпоставља се да је он био син Андрије (Августина). Обавезе Дубровачке Републике према овој породици престале су после смрти војводе Зарка, 24. марта 1498. године. После његове смрти помињу се наследници овога војводе, али они нису имали неку значајну улогу у јавном животу.

                       Родослов Паскачића-Влатковића

Паскац, кнез + Озра,
=Влатко, севастократор 1365-1371.
=нн кћерка,

Влатко + Владислава, кћерка краља Владислава 2. и Констанце Морозини,
=Стефан,
=Угљеша, цесар,(1359-1423) господар Врања и Прешева,
=нн син,

Угљеша + Ана
=Стефан, умро око 1400.
=нн син,
=нн кћерка


ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #10 послато: Август 28, 2016, 01:08:38 поподне »
                           Породица Санковић

Властеоска породица средњевековне босанске државе, Санковици, били су господари Хумске земље. Санко Милтеновић, родоначелник породице, син је Милтена Држивојевића, који је доскора сматран за најстаријег члана ове породице. Међутим, сачувани су документи о оцу жупана Милтена, Дражену Богоперцу. Поред Дражена, за кога се зна да је из Невесиња, зна се још за неке чланове ове породице, Видомира, Хапца, његовог сина Бранислава, али није познато у ком су сродству били са Драженом. Милтен Драживојевиц први пут се помиње 1332. године, као присталица босанског бана Стјепана 2. Котроманића. Последњи податак о њему датира из 1343. године, али о смрти и последњим годинама живота Милтена Драживојевића нема никаквих података. Зна се само да је био из Загорја, одакле су се Санковићи постепено спуштали на мора и тек у следећој генерацији постали господари Поповог Поља, Босанског Приморја и Сланог. Жупан Милтен имао је два сина и једну кћер: Санка, по коме је породица добила име, Градоја и Радачу. Санко Милтеновић први пут се помиње 1335. године, а 22. октобра 1348. године Дубровник га је примио за свог грађанина као племића босанског бана. Од 11. августа 1366. године Санко Милтеновић се помиње као казнац. Када је Никола Алтомановић напао Дубровник, Санко је предводио босанску војску која је била на страни Дубровника. У овим борбама Санко је погинуо, али се тачан датум тог догађаја не зна. О Градију Милтеновићу, Санковом брату, и Радачи, Санковој сестри, не постоји довољно докумената. Казнаца Санка Милтеновића наследили су синови Бељак и Радич. Жупан Бељак Санковић преузео је после очеве смрти управљање породичним поседима. Непосредно после смрти Твртка 1, браћа Бељак и Радич одлучују да продају жупу Конавле Дубровчанима. Због тога, војвода Влатко Вуковић и кнез Павле Раденовић упали су у Конавле децембра 1391. године, запосели целу жупу и поделили је између себе. Војвода Радич је том приликом заробљен, а о жупану Бељаку нема никаквих вести. Пошто се пре тог напада разболео, вероватно га није ни доживео. Војвода Радич пуштен је из заточеништва тек крајем 1398. године. 1399. године примљен је за члана Великог Већа Дубровачке Републике, што значи да је био уведен у ред дубровачких племића. У ратовањима краља Остоје са Дубровником, војвода Радич је међутим био на краљевој страни. Када је маја 1404. године дошло до преврата против краља Остоје, војвода Радич је заробљен. Не зна се када је умро, али се може сматрати да је 1404. године породица Санковића завршила своју историју.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #11 послато: Август 28, 2016, 01:09:45 поподне »
                           Породица Балшић

Први познати Балшић био је Балша 1. за кога се каже да је за време цара Душана држао само један град у Горњој Зети. У време рата кнеза Војиновића са Дубровником, 1361. године, синови Балше 1. Страцимир, Ђурађ 1. и Балша 2. стали су на страну Дубровника, а ратовали су и против албанског властелина Карла Тапије. Две године након постизања мира између ових великаша, 1368. године, град Улцињ је припао Ђурђу 1. Балшићу. Ово је довело до већег осамостаљивања Балшића, па они формално више нису признавали врховну власт цара Уроша. Поразом Николе Алтамановића, крајем 1371. године, Ђурађ је запосео неке територије овог великаша и тиме проширио своје поседе. И поред формалног прихватања католичанства, Ђурађ је остао везан за православну цркву, те је био један од сазивача црквеног Сабора 1375. године, јер се на његовој територији налазила Пећка Патријаршија. Последњи поход Ђурђа 1. Балшића био је уперен против босанског бана односно краља Твртка. Почетком 1377. године племство и утицајни становници три жупе под влашћу Ђурђа 1. побунили су се и збацили власт Ђурђа И Балшића и ставили се под власт бана Твртка. Умро је 13. јануара 1378. године, а наследио га је најмлађи син Балша 2. Он је такође наставио непријатељство са Твртком, али је опасност отклоњена када је Тврткова војска потучена. Балша 2. је убрзо затим погинуо у борби са Турцима на Саурском Пољу 18. септембра 1385. године. Други син Ђурђа 1. Балшића, Константин, управљао је после очеве смрти крајевима између Дрима и Бојане. Пришао је султану Бајазиту 1. и до краја живота деловао под његовом заштитом. У време Бајазитовог пораза код Ангоре, 1402. године, нашао се пред млетачким судом где је под недовољно разјашњеним околностима осуђен на смрт и погубљен. Зета и северни крајеви Албаније припали су најстаријем Страцимировом сину, Ђурђу 2. Он је за своје седиште изабрао Улцињ, називајући се "благовјерни и самодржавни господин Ђурађ свој зетској и приморској земљи". Сужена оласт Ђурђа 2. Страцимировића почела је полако да измиче његовој контроли. За кратко време се нашао сузбијен на узаном подручју између Скадарског језера и мора. Због добрих односа са Турцима, Ђурађ 2. је имао много проблема за великашима са којима се граничио. Међутим, када се окренуо против Турака 1395. године, успео је да преотме Скадар, Дриваст и трг Светог Срђа на Бојани. У октобру 1399. године Ђурађ 2. се побунио против Млечана и у тим борбама им се и сам сасвим приклонио. Умро је априла 1403. године. Ђурђа 2. је наследио његов син Балша 3. Због амбиција да поврати старе поседе Балшића, ступио је у вазалску зависност према султану Сулејману. Уз његову помоћ, 1405. године заузео је Скадар и Дриваст и продро све до Љеша. Балша 3. је имао непријатељство са Венецијом које је трајало све до његове смрти 1421. годне. На вест о Балшиној смрти, Млетачка Република је брзо реаговала и заузела скоро све поседе које је Балша 3. држао. Покушаји Стефана Балшића, сина Константиновог, да 1429. године обнови власт у неким деловима Зете нису уродили плодом. Своју владавину у Зети Балшићи су обележили знатном градитељском делатношћу. Од многобројних цркава оставили су, само на обалама Скадарског језера, четири задужбине. Међу њима је највећа манастирска црква на Скадарском језеру, Богородица Крајинска.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #12 послато: Август 28, 2016, 01:10:57 поподне »
                          Породица Вукановић

Још за време краља Бодина, први пут се помиње родоначелник ове рашке владалачке породице. Краљ Бодин је за жупане у рашкој области поставио Вукана и Марка. Већ 1093. године Вукан је онај човек који је држао власт у Далмацији. На Вукана је са својом војском кренуо цар Алексије. Рашки жупан се повукао у тврђаву Звечан, понудивши византијском цару преговоре. Не поштујући уговор о миру, Вукан поново нападе Косово. 1094. године Вукан је поново био приморан на преговоре, али је овог пута предао цару своје синовце по имену Урош и Стефан Вукан. Нови покрет Срба против Византинаца догодио се у пролеце 1106. године. Трајао је до јесени исте године и овога пута донео још једну победу Вукану против војске Јована Комнина. Вукан је своје освајачке намере усмерио и према Дукљи. Умро је негде између 1112. и 1115. године. Жупана Вукана наследио је синовац Урош 1, син жупана Марка. У време бугарско- византијског рата, 1027. године, Срби су узели уцешће, али се устанак завршио поразом, земља је била разорена, а велики број становништва одведен је у Малу Азију. Угарски краљ Стефан 2, пред крај живота, одлучио је да свог наследника ожени Јеленом, ћерком српског великог жупана Уроша 1. Поред Гезе, краља Угарске, Бела и Јелена су имали још два сина, Ладислава и Стефана, који су такође били краљеви Угарске. У време владавине Беле 2, изузетна личност на угарском двору био је Белош, син Уроша1, а брат краљице Јелене. Већи део живота је провео у Угарској. У изворима се најчешће помиње као бан, а од 1145. године као палатин. Као вешт војсковођа истакао се у неколико наврата. Умро је негде око 1198. године. На једном од својих поседа у Срему саградио је бенедиктински манастир посвећен Св. Стефану. Уроша 1. наследио је син Урош 2. Велики жупан Рашке био је свакако већ 1146. године све до 1155. године. У првом походу на Србију, 1149. године цар Манојло 1. Комнин је разорио Рас и освојио Никаву и Галиц. Следеће године српска војска је поново поражена на Тари, а Урош 2. је лишен власти која је предана Деси. Манојло је, убрзо, поново довео на власт Уроша 2, признавши га као рашког владара али и као и свог вазала. И следећи покушај Уроша 2. да својој земљи обезбеди самосталност није уродио плодом. Пошто га је цар Манојло, 1155. године прогласио за рашког владара, Урошу 2. се губи даљи траг. Познато је да је жупан Деса управу над Зетом и Травунијом преузео тек 1162. године. Жупан Деса је даривао бенедиктинском манастиру на Локруму цркву Св. Панкрација на Мљету, а острво Мљет манастиру Св. Марије у Италији. Жупан Деса је умро у Требињу и ту покопан у цркви Св. Петра у Пољу. Као наследници Уроша 2. помињу се двојица великих жупана: Примислав и Белуш. Примислав је владао над Србијом 1162. године али је те године и збачен са власти. На његово место доведен је Белуш. После кратке владавине Белуш се повукао у Угарску и тамо умро. Постоје претпоставке о повезаности ове рашке династије са Немањићима.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #13 послато: Август 28, 2016, 01:12:07 поподне »
                           Породица Павловић

Властеоска породица Павловићи, познати и као Јабланићи или Јаблановићи, по родоначелнику њиховом Радену Јабланићу, имала је поседе у источној Босни, а њен успон почиње крајем 14. века, са кнезом Павлом Раденовићем. Кнез Павле Раденовић знатно је проширио своје области после смрти Твртка 1, па је, поред крајева око реке Криваје и Праче, држао и град Борач код Власенице, трговиште Прачу, рудник Олово, а пред крај 14. века, после победе над Саковићима, Требиње, жупу Врм са градом Клобуком и половину Конавла са Цавтатом. Павле Раденовић је убијен у Сутјесци, августа 1415. године, у завери краља Остоје и Сандаља Хранића, босанског војводе. После смрти Павла Раденовића, његова земља је подељена, а смртно непријатељство међу босанским баронима, претворило се у дуготрајно ратовање Павлових синова, Петра и Радослава, против Сандаља Хранића. Да би одржали остатак очевих области, браћа Павловићи обратили су се Турцима за помоћ. Старији, Петар, погинуо је 1420. године у борби са Исак-бегом, који је био на страни Сандаља Хранића. Велики војвода Сандаљ Хранић и војвода Радослав Павлович, најпознатији члан ове породице, били су потчињени босанском краљу Твртку 2, али су били вазали султана Мурата 2. Њих двојица су били суседи, непрестано у сукобима. Марта 1435. године изненада је умро војвода Сандаљ Хранић. Наследио га је синовац Стефан Вукчић Косача, али и са њим је војвода Радослав наставио непријатељства. У рату са њим, војвода Радослав је изгубио Требиње и жупу Врм са Клобуком, а потпуно је истиснут и из Приморја. После смрти војводе Радослава Павловића, новембра 1441. године, његов син Иваниш Павловић продужио је још неколико година непријатељство против свог ујака Стефана Вукчића и против њега је подржавао кјраља Стефана Томаша. Друга два сина војводе Радослава, војвода Петар и кнез Никола, господарили су наслеђеним земљама у источној Босни, али ограничени утицајем Стефана Вукчића. У налету Турака 1463. године страдале су земље Павловића, освојене без већих тешкоћа, а последњи Павовићи су погубљени. Павловићи су припадали јеретичкој цркви босанској, а у близини Рогатице налазили су се стећци над гробовима војводе Радослава Павловића, његове жене, једног сина, брата и извесног верног му слуге. На великом надгробном споменику на српском језику истесан је натпис:" Ја, војвода Павловић од Радасела, господар и кнез ове земље, лежим овдје у овом гробу. Док живљах, не могаше ме турски цар никојим јунаштвом, ни какви даровима, па ни борбом, ни великом силом са моје земље ни потиснути ни побиједити; још мање сам мислио да се одрекнем своје вјере. Бог ми је дао да сам много пута побиједио Турке. Хвала Богу и слава што вазда вјеровах и што своју земљу остављам још у хришћанској вјери".

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #14 послато: Август 28, 2016, 01:13:15 поподне »
                                      Породица Грчинић

Најистакнутији представник ове властелске породице, условно назване Грчинићи, био је Јован Оливер, велможа високог ранга и један од најмоћнијих великаша после проглашења Српског царства. Јован Оливер је био потомак извесног Грчина и припадао је породици која је живела у Србији где је и рођен негде око 1310. године, иако је његово име Оливер западњачког порекла. Титулу деспота добио је од Цара Душана, свакако пре 1349. године, када се први пут помиње као деспот. Уз титулу деспота добио је и дозволу да кује сопствени новац. Друштвени и политички успон деспота Јована Оливера изразит је у годинама освајања цара Душана и његових похода ка југу. Почетком лета 1342. године дочекао је Великог доместника Јована Кантакузина, са којим је склопио добро пријатељство. Састанак са њим је одржан у Приштини јула 1342. године, и на њему је склопљен уговор о савезу против легитимне цариградске владе. После закљученог уговора између краља Душана и Јована Кантакузина, савезници су кренули у прву офанзиву. Ни овај, ни следећи поход на Сер, нису уродили плодом, као ни савезништво Јована Оливера и Јована Кантакузина, али је упадљива улога Јована Оливера у политичким превирањима на почетку Душановог наглог напредовања у освајању византијских територија. Деспот Јован Оливер био је ожењен Аном Маријом (Маром) и са њом је имао једну ћерку и шест синова: Даницу, Крајка, Дамјана, Видослава, Дабижива, Русина и Оливера. О датуму смрти Јована Оливера нема никаквих података. Сваки му се траг губи на почетку владавине цара Уроша, па се може претпоставити да је умро после 1356. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Леснову, уз спољни зид цркве Св. Архистратига Михаила. Деспот Јован Оливер је иза себе оставио малолетне наследнике на које се, у време крупних промена у српској држави, није могло рачунати. После очеве смрти они су изгубили своје поседе, од којих је један део припао краљу Вукашину, а касније су њима владали Дејановићи. Иза деспота Оливера остала је и његова задужбина, манастир Лесново са црквом посвећеном Св. Архистратигу Михаилу. То је једна од најлепше очуваних задужбина 14. века.

                                  Родослов породице Грчинића

Грчин + нн
=Јован Оливер,1300.-1356. деспот,
=Богдан Љутица, пом.1342.
=нн кћерка

Јован Оливер + 1.Ана Марија, кћи Каравиде
+2. Марија Палеолог, удовица краља Стефана Уроша 3. Дечанског,
=Даница,
=Крајимир, страдао у Косовском боју,
=Дамјан, страдао у Косовском боју,
=Видослав,
=Дабижив, умро 25.11.1342.
=Русин, страдао у косовском боју,
=Оливер, умро 6.9.1342.

нн кћерка + Угљеша Ненадић
=Брајан,
=Марина Витослава

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #15 послато: Август 28, 2016, 01:15:00 поподне »
                            Породица Црнојевић

После одласка Балшића са историјске сцене, породица Црнојевића заузела је најистакнутије место у Зети. Први подаци о њима сежу у 14. век, када се помињу као господари планинских крајева изнад Боке Которске и Будве. У борбама ове породице против Балшића, истакла су се браћа Ђурађ и Алекса (Љеш) Црнојевић. Немирно време после пропасти Балшића умео је добро да искористи Ђурађев син Стефан Црнојевић. Стефан је успео да се домогне власти у Зети и да ојача своје позиције. Утицај Венеције на Зету се ограничавао углавном на приморске градове, а истински господар територије у унутрашњости, која се почела називати Црном Гором, био је Стефан Црнојевић. Он је држао свој положај на немирној граници између Венеције и Турске све до своје смрти, крајем 1464. године. Син Стефана Црнојевића, Иван, није наставио очеву политику, него је већ прве године своје владавине заратио са Млечанима. Наредне године је успео да се помири са Венецијом, мада је после неколико година морао да призна врховну власт турског султана. Године 1479, после жестоких борби са Турцима, Иван је морао да се склони у Италију и да препусти земљу освајачима. Тек после смрти султана Мехмеда 2.  1481. године, Иван је успео да се врати из Италије и да поврати власт у својим некадашњим поседима. Турци су прихватили насталу ситуацију и нови султан Бајазит 2. примио је Ивана за свог харачара. За своју престоницу Иван је одабрао Обод уместо некадашњег Жабљка. Седисте митрополије преселио је на заклоњено Цетиње, стари посед Црнојевића, где је 1485. године сазидао чувени цетињски Богородичин манастир. Не осећајући се довољно сигурним на Ободу и сам се преселио на Цетиње. Све време владавине Иван Црнојевић је био велики заштитник православне цркве, а титуле његових дворана настале су по угледу на некадашњи српски двор. Умро је 1490. године. Ивана је наследио његов син Ђурађ 1490. године. Ђурађ није пристао на територијалне уступке Млетачкој Републици, већ је у спољашњој и унутрашњој политици наставио дело свог оца. Ђурађ Црнојевић остао је запамћен у историји као оснивач штампарије на Цетињу. Ово је била прва штампарија на Балкану која је штампала ћириличне књиге, од којих се прва, Октоих, појавила 1494. године. Пред налетима Турака, Ђурађ се са породицом новембра 1496. године склонио у Венецију, а Црна Гора је изгубила самосталност и пала под непосредну власт Турске. Једно време је, као турски цовек, Црном Гором управљао Стефан Црнојевић. У Венецији је Ђурађ био у тешком положају, на граници сиромаштва, а мисао о повратку у Црну Гору га није напуштала. Преобучен у фратра прелази у Анкону, а одатле 1500. године у Црну Гору. Одатле га Турци прослеђују у Цариград, а султан му додељује тимар у Анадолији, како би га удаљио од Црне Горе. У Анадолији је, негде после 1503. године и умро.
После одласка Ђурђа Црнојевића, Црногорци су упућивали Венецији захтев да постави за владара Ђурђевог сина Соломуна. Млечани су молбу одбили и после отпора Турцима, све до 1513. године, Турци су попустили и за црногорског санџак бега поставили трећег сина Ивана Црнојевића, Станишу, који се још раније био потурчио под именом Скендер-бег. Остао је упамћен углавном по злу. Због њега је много Црногораца пребегло на млетачке територије. Умро је после 1530. године. Потомци Ђурђа Црнојевића живели су изван Црне Горе. Соломун је погинуо још 1521. године у јужној Угарској борећи се против Турака. Константин је живео у Венецији у приличној оскудици мада је био ожењен кћерком венецијанског племића Контаринија; његови потомци могу се пратити до половине 17. века кад им се губи траг.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #16 послато: Август 28, 2016, 01:15:57 поподне »
                           Породица Николић

Породица Николићи, господари Поповог поља, били су потомци хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, а сестрићи босанског бана Стјепана 1. Котроманића. Жупан Никола, праунук хумског кнеза Мирослава имао је два сина, Владислава и Богишу. Мало је података о првим члановима ове породице, последњи пут се помињу 1363. године, највероватније као владари хумских области. Са кнежевима Вукосавом, Петром и Милишом Николићем, отпочиње друго покољење ове породице. Познато је да је име њихове мајке било Станислава, али је неизвесно да ли им је отац био Владислав или Богиша. Будући да је Владислав био старији, а и из неких других извора, може се претпоставити да је он био отац тројице поменутих жупана. Успон браће Николића почиње после смрти краљ Твртка 1, 1391. године. Као присталице новог краља Дабише, њихов углед видно расте, и већ у децембру 1392. године, Дубровачка Република прима их за своје грађане. Доласком краља Остоје на босански престо, Николићи су се, као присталице краљица Јелене, нашли у незавидном положају, те су били присиљени да траже уточиште на дубровачкој територији. У рату Босне и Дубровника, као властелин војводе Сандаља Хранића Косаче, учествовао је и Вукосав Николић. Погинуо је приликом једног окршаја са Дубровчанима, а сахрањен је у Стону, 28. новембра 1403. године. Гргур, син Вукосава Николића, присутан је и историјским збивањима у Босни током борби Твртка 2. против краља Остоје. Од 1414. године, Николићи примају могориш по овлашћењу краља Остоје, што је непосредан доказ да су се налазили међу његовим присталицама. Знак веће самосталности Николића у овом периоду огледа се у постављању царина. Међутим, 6. јула 1418. године, Гргур Николић је издао повељу о укидању царина. До нарочитог осамостаљења Гргура Николића дошло је у време грађанског рата за владе краља Стефана Остојића. Пошто се налазио на страни краља Стефана Остојића, директно је окренуо леђа свом господару Сандаљу Хранићу. Уз помоћ Дубровника, страсти су се стишале и Николићи више нису покушавали да се ослободе власти босанског војводе. После његове смрти, Николићи су остали верни његовиом наследнику, Стефану Вукчићу Косачи. Гргур Николић умро је у јулу 1436. године. Синови Гргура Николића, Вук и Вукашин, наставили су зависан однос према Стефану Вукчићу Косачи. Вукашин Гргуревић био је уз њега у покушајима да се докопа Зете. Године 1442. Вукашин је пао у млетачко ропство, али је уз помоћ Дубровчана пуштен на слободу. Последње вести о Николићима су из 1453. године, када су и даље били на страни Стефана Вукчића Косаче. Неизвесно је како су завршили, али је сигурно да су са своје области ишчезли далеко пре него што су Турци завладали Хумском.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #17 послато: Август 28, 2016, 01:16:49 поподне »
                          Породица Јакшић

Историја породице Јакшић може се пратити од Јакше Брез(ж)инића, родоначелника њиховог. После пада Српске Деспотовине 1439. године, војвода Јакша прешао је у Угарску, да би се после обнове Деспотовине вратио у Србију. Синови војводе Јакше, Стефан и Дмитар, прешли су око 1464. године у Угарску, где им је краљ Матија Корвин даривао властелинство Нађлак у Чанадској жупанији, на северној обали Мориша. Временом су се њихови поседи умножили па их је, тако, било у Клушкој, Арадској и Вуковској жупанији. Дмитар Јакшић је учествовао у борбама око Шлеске, а уз краља Матију се борио и у Доњој Аустрији. Године 1480, војска краља Матије је кренула у поход против босанског паше. Међу војним заповедницима били су и Дмитар Јакшић и његов син Јован. Дмитар Јакшић погинуо је у јесен 1486. године на јежавском мосту пред Смедеревом, после повратка са посланства у Цариграду, а Стефан Јакшић умро је у Бечу 6. јануара 1489. године. Марко, син Стефана Јакшића, присутан је у историјским збивањима у Угарској нарочито после смрти краља Лудовика 2. у бици на Мохачком пољу 1526. године. У борбама за краљевски престо, Марко Јакшић је био присталица Јована Запоље. Јелена, ћерка Стефана Јакшића, била је удата за деспота Јована Бранковића. Након његове смрти, Јелена је морала да се преуда за краља Владислава 2. Брат Јеленин, Стефан Јакшић, био је ожењен ћерком Милоша Белмужевића. Овом брачном везом, сви његови поседи су припали Јакшићима. Ирина, најмлађа ћерка Стефана Јакшића, била је удата за Матију Балшића Косачу, а Ана, трећа Стефанова кћер, за кнеза Василија Лвивица Глинског од Литве. Анина ћерка Јелена Васиљевна удала се 1526. године за руског великог кнеза Василија 3. Ивановича, и са њиме родила два сина: Георгија, касније кнеза Угличког и Ивана, потоњег великог кнеза московског. Иван 4. Васиљевич Грозни постао је цар све Русије 1547. године.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #18 послато: Август 28, 2016, 01:17:35 поподне »
                         Породица Бранковић

Бранковићи, последња средњевековна династија, познати су под тим именом по родоначелнику њиховом, севастократу Бранку Младеновићу, сину војводе Младена. Војвода Младен познат је по својој улози у Приморју, а његов брат жупан Никола имао је власт у северној Албанији. Бранку Младеновићу је цар Душан, као свом намеснику у Охриду доделио титулу севастократора. Имао је синове Радоњу, Гргура и Вука и ћерку Теодору. Никола Радоња Бранковић, најстарији од тројице браће, примио је монашки завет и постао члан братства манастира Хиландара као монах Роман. По смрти жене и двеју кћери, напустио је световни зивот и посветио се раду и молитви и поставио је темеље задужбини породице Бранковић на Светој Гори. Вук Бранковић је био зет кнеза Лазара и књегиње Милице. Успон Вука Бранковића текао је упоредо са успоном Лазара и уз његову помоћ. Као господар Косова и Скопља, непосредно је био угрожен од Турака, те је учествовао у бици на Косову. После смрти кнеза Лазара покушао је да преузме водећу улогу у Рашкој Краљевини, што је Лазареве наследнике бацило у други план. У овоме треба тражити корене "издаје" Вука Бранковића на Косову, која ће касније често бити понављана и постати део традиције. Убрзо је Вук Бранковић морао да ступи у вазални однос према Турском султану, пристајући на плаћање данка. У походу угарског краља на Турке, Вук је видео своју шансу али је брзо пао у руке султану Бајазиту и остао његов сужањ до смрти, 6. октобра 1937. године. Вук је за собом оставио три наследника - Гргура, Ђурђа и Лазара. Гргур и Лазар су ратовали као турски вазали и о њима нису сачувани неки значајнији документи. Најистакнутији представник ове династије био је Ђурађ Бранковић. У неколико наврата је долазио у сукоб са Стефаном Лазаревићем али је до коначног измирења дошло тек 1412. године, а већ следеће године су кренули у одлучујућу борбу против султана Мусе. Војска Бранковића је извојевала победу, а султан Муса је погинуо у бекству. Доласком новог султана Мехмеда 1, Ђурађ је поново постао турски вазал. Године 1427, након смрти Стефана Лазаревића, Ђурађ је наследио његове земље, а након две године успео је од византијског цара добити знаке деспотског достојанства. Пошто је морао Угарима да уступи дотадасњу престоницу Београд, Ђурађ је почео са градњом нове престонице - Смедерева, чија је градња трајала до 1439. године. Наредних неколико година Ђурађ је био окружен сталним сукобима угарског краља, Турака и византијског цара. Како је био у вазалним односима према Угарима и према Турцима, једну своју кћер је удао за грофа Улриха Цељског. Ђурађ Бранковић је преминуо 1456. године, након чега је његов син Лазар Бранковић постао "господин Србљем". Лазар је успео да склопи уговор са султаном Мехмедом 2, којим је добио све очеве земље и обећање да до смрти неће бити узнемираван ако заузврат буде плаћао харач. Деспот Лазар Бранковић умро је 20. јануара 1458. године. Пошто није имао мушких наследника, за новог деспота је признат Лазарев брат Стефан, који је у једном боју ослепљен, иако је један од претендената за то место био Гргур Ђурдјевић. Како Гргур у томе није успео, закалуђерио се у Хиландару и тамо умро 1459. године као монах Герман. Већ почетком 1459. године Стефан је збачен са власти па је морао да пребегне у Будим. Умро је 8. октобра 1476. године у великим новчаним проблемима. Ванбрачни син Гргура, Ђурђевог сина, Вук Гргуревић, био је уз оца када је овај хтео да завлада Србијом. Борио се на страни угарског краља од кога је добио значајне поседе и повластице. Највише пораза је наносио турској војсци, а по својој храбрости је остао запамћен у народној поезији као Змај Огњени Вук. Умро је 1485. године. Деспотску титулу је 1486. године, после смрти Вука Гргуровића, наследио Стефанов син Ђорђе Бранковић који је владао заједно са својим братом Јованом почев од 1494. године. Негде између 1447. и 1449. године Ђорђе Бранковић се тајно замонашио у Крупнику, манастиру који је сам основао. После извесног времена рукоположен је за јеромонаха и добио име Максим. После овог догађаја, Јован остаје сам са титулом српског деспота где се потписивао са "милошћу Божијом деспот". У време турско-угарског рата Јован је у више наврата наносио тешке поразе турској војсци. Умро је 10. децембра 1502. године, након чега су поседи и титула деспота припали хрватском великашу Иванишу Бериславићу, за кога се преудала Јелена, Јованова удовица. Бранковићи су били ктитори многих здања на територијама којима су владали, а међу најзначајнијима су свакако задужбине на Светој Гори и Богородичина црква са манастиром у Крушедолу.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ
« Одговор #19 послато: Август 28, 2016, 01:45:52 поподне »
Било је код Срба још давно властеле, и то наше, не туђе. Тек толико, да се зна.