Културна дешавања која не смете пропустити

Вјера и култура Срба > Културно наслеђе

<< < (2/54) > >>

vojislav.ananic:
Да мало прозборимо и о култури нашој.
Српски језик је очуван на целом простору на коме су Срби живели. Код Хрвата то није случај.
Тамо где је била држава, ако су историјски услови дозвољавали, развој науке и уметности се кретао узлазном путањом. Иако је Србија била у саставу турске царевине више од четири века, народ је био власник целокупног духовног наслеђа. Зато се није чудити да је већ након добивања прве аутономије, иако је владар био неписмен, баш по његовом налогу дошло до наглог развоја школства као основе напретка сваке државне заједнице.
Прва Српска гимназија основана је у Сремским Карловцима 1728. године. У Сомбору СПЦ отвара четвороразредну граматичку школу (дакле гимназију) 1759. године, Прва новосадска српска гимназија (данас Јована Јовановића Змаја) 1810. године, Прва крагујевачка гимназија 1833, Прва зајечарска гимназија 1836, Прва београдска гимназија 1839, Прва ужичка гимназија 1839, а у Сарајеву Нижа српска гимназија је Декретом аустроугарске власти укинута 1882. године.
У Хрватској су у то време биле средње школе али на немачком и мађарском језику. Прва школа на "вуковизираном језику" - српском језику, била је Прва хрватска гимназија у Загребу 1850. године.
Матица српска основана је 1826. године у Пешти. Матица хрватска од 1874. године (у Загребу је основана Матица илирска 1842, Матица далматинска је основана у Задру 1862. године).
Српска академија наука и уметности утемељена је у Београду 1864. године. ЈАЗУ (Југословенска академија знаности и уметности) је основана у Загребу 1866. године. Име ХАЗУ (Хрватска академија ...) добива тек од доласка ХДЗ на власт (1991) изузев једног кратког периода током НДХ (1941-1945).
Иако на "брдовитом Балкану" у Србији је позоришни живот отпочео нагло да се развија: Српско народно позориште у Новом Саду основано је 1861. године, Народно позориште у Београду 1868. године, Цетињско позориште 1896. ...
Мада је Загреб имао непосредне везе са Бечом и Пештом, у то доба, два велика културна центра, доста касније дошло је до формирања прве позоришне куће. Хрватско народно позориште свечано је отворио аустријски цар Фрањо Јосиф I 14. листопада (октобра) 1895. године. Ово позориште је предводио православац Стјепан Милетић који је углавном изводио дубровачке писце, Држића, Палмотића и Ива Војновића. Друго хрватско народно казалиште отворено је у Осијеку 1907. године.

Gallavant:
Pa ne radi se o takmičenju. Odnosno, ako ćemo već sa nekim da se poredimo, zašto ne npr sa Češkom, gde je prva gimnazija otvorena 1556.

vojislav.ananic:
Ма, какво такмичење? Није ми било ни на крај памети! Само сам хтео да нагласим да је Србија и поред вековног ропства под Турцима и неписменог Милоша, отварала школе и културне установе. Ништа више.

Nebo:

--- Цитат: vojislav.ananic Децембар 03, 2015, 05:50:24 поподне ---Ма, какво такмичење? Није ми било ни на крај памети! Само сам хтео да нагласим да је Србија и поред вековног ропства под Турцима и неписменог Милоша, отварала школе и културне установе. Ништа више.

--- Крај цитата ---

Мислим да Милош и није био баш сасвим неписмен, него се претварао, да може да контролише шта Вук пише ;)

Amicus:
Није дешавање, али мислим да је реч о књизи вредној пажње, тако да за почетак препоручујем чанак са промоције у Москви. :)

Како су Срби протерани из Старе Србије — драма једне цивилизације (видео)

Капитална монографија „Стара Србија. Драма jедне цивилизациjе“, чији је аутор амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић и бивши директор Историјског института Српске академије наука и уметности, доживела је и руско издање.

Књига је представљена у Москви, у МИА „Русија севодња“, на округлом столу на тему „Трагедија српске државности: из историје до данашњих дана. Актуелни проблеми на Балкану“.

„Ово је руско издање моје последње књиге, која је већ објављена у Србији. Њен садржај представља резултат мог научног истраживања“, рекао је српски амбасадор, истичући да „Стара Србија“ није званичан став Владе Србије о ситуацији на Балкану и да је она написана пре његовог именовања на место амбасадора Републике Србије у Руској Федерацији.

„Данас готово заборављено историjско-географско име Стара Србиjа носи у себи сву драматику целе српске историjе“, записао jе Терзић у уводним редовима ове књиге.

Луксузно опремљена и илустрована, на више од 600 страница, ова књига се, по ауторовим речима, бави jедном великом темом српске историjе с краја 17. века до краја 20. века, и има за циљ да укаже на основне историjске проблеме Старе Србиjе у последња два века (до разбиjања jугословенске државе) коjи су пресудно определили судбину ове земље.

Према Терзићевим речима, главна тема књиге је „протеривање српског народа из центра Старе Србије“ и „драма уништавања наше културе и цивилизације“.

„Стара Србиjа је област која обухвата простор Косова и Метохиjе, Рашки регион, смештен на југозападу данашње Србије, и Скопско-тетовску област, која данас припада Републици Македонији, а налази се на северу те земље. Суштина књиге су политички, цивилизацијски, демографски, религиозни процеси, то је питање протеривања српског народа из центра Старе Србије. Овај процес траје већ више од 200 година, а интензивиран је нарочито после Берлинског конгреса“, рекао је Терзић.

Бивши руски премијер проф. др Сергеј Степашин оценио је да је дело др Терзића једно од најбољих научних истраживања о историји српског народа.

„Сама књига говори о тешкој и трагичној историји Србије и односима са Русијом, посебно након распада Совјетског Савеза. После свих дешавања показало се да нам они које смо сматрали братским народима заправо нису братски, ни блиски, али сада је очигледно, искрено говорећи, да немамо блискијег народа од српског“, рекао је Степашин.

Професорка катедре компаративне политикологије МГИМО (Московски државни институт међународних односа) Елена Пономарјова оценила је да данас живимо у „ванредно тешкој ситуацији, у ванредно тешком времену“, да се у свету дешавају глобалне геополитичке игре, а да је „Балкан посебна зона светске политике“. Она је указала на то да се све оно што се дешава Србији одражава и на Русију, а да нас ова књига тера да „сагледамо прошлост, да размислимо о садашњем и да се замислимо о будућем“.

Наталија Нарочницка, председница Фонда историјске перспективе и руководилац Института за демократију и сарадњу у Паризу рекла је да је Терзићево истраживање „епохални одговор на изазов епохе“.

„Овај рад се несумњиво може назвати, са научне тачке гледишта — академским. Може се назвати епохалним одговором на епохалне изазове времена и епохе лажних вредности и митова. То што се десило са Косовом заправо је последица тога што је Запад охрабривао радикалне милитанте ОВК, а то је директно утицало на оно што се дешава и данас. Дешавања на Косову дала су подстицај радикалним снагама, које немају никакву везу са правим исламом, да се понашају још агресивније. Оно што се десило на Балкану у неком смислу је пробудило наде исламских радикала на успостављање калифата широм света. Европа, наравно, то одбија да призна. У Европи нема довољно стручне литературе о Косову, о тамошњим Србима, о међукултурним односима, о сеоби народа, о демографској ситуацији, почев од средњег века. Нема ниједног научног дела које би убедљиво приказало историјски развој овог ’чвора‘ међуцивилизацијских, међурелигијских и међудржавних односа и геополитичких противречности до данашњег дана“, рекла је Нарочницкаја.

Епископ моравички и старешина Подворја српске патријаршије у Москви Антоније Пантелић оценио је да је књига др Терзића дала много, не само српској и руској, него и светској култури.

Извор: Спутник.рс

Навигација