БОСАНЧИЦА - назив за варијанту брзописне ћирилице која се употребљавала у Босни од XIII века, а затим и у Хуму, Дубровнику и Далмацији (у Макарском приморју и Пољицама), тј. у западним крајевима српско-хрватског језичког подручја. У науци постоје различити називи за ову варијанту ћириличког писма: босанчица (Ћ. Трухелка, Хам), босаница (Ћ. Трухелка), босанска азбуква (И. Берчић), босанско брзописно писмо (Карски), босанска ћирилица (Карски, Тентор), босанско-далматинска ћирилица (В. Јагић), западна ћирилица (М. Решетар), западна варијанта ћирилског брзописа (П. Ђорђић), западна (босанска) ћирилица (С. Ившић) и сл.
Први назив, који је у науци остао до данас, настао је у време аустроугарске владавине у Босни. Употребио га је Ћ. Трухелка, јер је сматрао да се ради о једном типично босанском писму. Такав став изазвао је научну полемику, којом је доведен у питање и сам назив писма, као и његове карактеристике. Крајњи резултат ове полемике је: да Трухелкина теза о босанчици као засебном ћирилском писму није научно заснована већ има политичке конотације, усклађене са тенденцијама тадашње аустро-угарске политике - да се језик и писмо Босне оног времена отцепе од целине српско-хрватског језичког подручја. Иако у лингвистичком смислу сам термин није најсрећније одабран, у науци се и даље употребљава, али не да означи засебно ћириличко писмо, већ варијанту српског ћириличког брзописа. Поред наведених назива који су више одређивали територијалну распрострањеност писма,употребљавали су се и термини који су истицали националну компоненту: харвацко писмо (Д. Папалић); рваско писмо; сарпско писмо (М. Дивковић), или у време анексије Босне и Херцеговине - босанско-хрватска ћирилица, хрватска ћирилица (часописи Љубљански звон и Босанска вила). Избор последњих термина био је условљен несређеним политичким приликама у којима се заборавило да се овим писмом служило и православно, и католичко, и муслиманско становништво у Босни у подједнакој мери. У Босни, још педесетих година XIX века, у приватној преписци, егзистирају називи за босанчицу: старасрбија, старо српска азбука, беговско или старосрпско писмо, босанчица, шћепаново писмо (В. Богићевић). Исламизирано становништво у време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине служило се ћирилским брзописом као тајним писањем (криптографијом).
Палеографска научна истраживања утемељена на студиозним анализама ћириличких рукописа са ширег српско-хрватског подручја (посебно повеља средњовековних владара, записа, приватне и јавне преписке), надгробних натписа показала су да босанчица није засебно писмо у палеографском смислу, већ да представља варијанту ћириличког брзописа, познатог и у другим крајевима широм Балкана. О томе најтемељитије сведоче студије: Г. Чремошника, Б. М. Недељковића, А. Младеновића и П. Ђорђића. Утврђено је да су се поједини облици слова, првобитно издвајани као специфичност инвентара босанчице, употребљавали не само у Босни (и Далмацији) „већ и много шире: на целокупном подручју ћирилице код нас а и ван овог подручја" (А. Младеновић). Иако сви палеографи нису издвајали иста слова као специфичан инвентар босанчице, свима је заједничко скретање пажње на обликовање следећих графија: б, в, к, т (ч, з, ж, г, д, е). Ове графије реализују се: б - као тзв. положено б; в - као тзв. квадратно в; к - напушта усек на десној половини тако да су понекад оба потеза вертикална, а понекад паралелно накошена; т - реализује се као тзв. троного т; ч, з, ж, г, и сл.
Сви наведени облици слова присутни су у познатој Врхлабској повељи (1302), насталој у канцеларији краља Милутина, која се узима као пример дефинитивног развоја српске дипломатске минускуле (Г. Чремошник). И најстарији сачувани споменици српске ћириличке писмености: Повеља Кулина бана (1189), потписи кнеза Мирослава и великог жупана Стефана Немање на латински писаном уговору (1186), потпис кнеза Мирослава (1190), Мирослављево и Вуканово јеванђеље (XII век) - иако дела различитих писара, показују сличне тенденције у обликовању слова. Натписи на стећцима из каснијег периода у поређењу са ћириличким натписима са осталих подручја и ван области нашег језика (Македонија, Бугарска) такође, иако у невеликом броју, показују присуство на исти начин обликованих наведених графија (в. табелу коју наводи Г. Томовић). Чињеница је да су се облици српске дипломатске минускуле (Г. Чремошник) најдуже задржали у Босни, иако је било евидентних прекида у њеној употреби за време владавине појединих владара. Наиме, 1376. године на позив краља Твртка из Србије у Босну долази логотет Владоје. Сматра се да је управо овај писар увео српску дипломатску минускулу у босанску државну канцеларију. Таквих прекида било је и у самој Србији, нарочито за време деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У периоду доласка Турака није се прекидало са употребом босанчице. Она се употребљавала у канцеларијама босанских и херцеговачких санџакбегова, а и на дворовима бивших босанских великаша, турских феудалаца, који су држали хришћанске писаре у својој служби, па и на дворовима самих турских султана. Била је у употреби у католичким самостанима. Њоме је не само написано већ и штампано на десетине књига босанских фрањеваца, нарочито у XVII и првој половини XVIII века (М. Дивковић, П. Папић, П. Посиловић, С. Маргитић и др.).