Лазић, Ђурђиц, Доња Љубовиђа, Љубовија/СРБ
Припада хаплогрупи I2-CTS10228. Једина нешто необичнија вриједност је 439=14. Има блиских хаплотипова на Пројекту, али на мањем броју маркера и без потпуних поклапања.
Лазићи су у Доњу Љубовиђу дошли из Горње Ораховице (Оровице),а одатле из грчића као диоо рода Јовановића у Грчићу.
За те Јовановиће у Грчићу, Љуба Павловић је написао:
"Јовановића (9 к.; Ђурђиц). Доселио се однекуда из Македоније, управо од Костура и знао је врло добро и грчки говорити. Дошао је пре 200 година и затекао у селу две куће, од којих данас нема ни трага. Довео је собом брата Јована и с њиме се населио и у примерној задрузи живео све до своје педесет треће године у данашњим Рубежама. Споразумно са својим братом Јованом пресели се у Забрдо и тамо се добро наместе. Поп се тада реши да иде на вилајет, и пошто се са женом и свима суседима опрости, оде и за њега се дуго није ништа знало. Кад је дошао у Костур, ухвате га Турци и затворе, пошто је био осумњичен. Из затвора, помоћу сродника и многих пара, једва се дочепа слободе и побегне у Србију. Кад је дошао био је старац осамдесетих година, a у селу је нашао свега четири куће: свoга синовца Алексе Јсвановића, Јеремије Немца и две куће браће Ристе и Павла Ђорђевића. Њему су дотле били помрли брат жена, нека деца, а нека су се одселила у Горњу Бадању, у Јадар. Тада је замолио синовца Алексу и суседа Јеремију Немца да му нађу и покажу женин гроб и они га нађу у Церику. Он дође са свима сељацима на женин гроб, опоја га па узгред брата и децу, мало затим подигне споменик себи и жени. Кад је ово свршио, једно вече код свог синовца прво себе опоја, затим изда даћу, где су били сви његови сељаци, па нареди снахи да му простре на земљу. Кад је то све урађено, обрати се сељацима да га сутра поред жене сахране и замоли их да му чувају гроб и белег. Још пред њима легао је и издахнуо. Село му и данас чува гроб и мисли да је по њему село добило име Грчић."