Очито је да су данашња љеворечка села некад давно била катуни, односно љетња испасишта становништва у жупи, поготово јер се већина њих, осим Ножице и Љеваје, налази на надморским висинама од хиљаду и изнад хиљаду метара. Други индикатор који на то упућује је и одсуство старијих сакралних објеката, цркава и манастира. Осим цркве на Ножици и у самој Лијевој Ријеци читав овај крај који броји тринаест села није имао других богомоља нити постоје сачувана сјећања о њима, што је за стална насеља у средњем вијеку било незамисливо. Све то иде у прилог да ова љеворечка села посматрамо као некадашње љетње катуне који су од нужде постали стална насеља и у којима је током седамнаестог и почетком осађнаестог вијека становништво које у њима живи нашло уточиште пред турским зулумом. Нека од ових села стално су насељена тек у другој половини или крајем деветнаестог вијека, као Веруша, Опасаница и Курлај и о томе постоји читав низ доказа, да се њихово становништво преселило из релативно погоднијег краја, Лопата, Лијеве Ријеке и Грбог Дола по нужди услед ограниченог простора и ресурса који су и лимитирали број становника. Остала села стално су насељена бар двјеста година раније. Ту мислимо на Лопате, Грби До, Лимањ до, Ријеку, Ножицу, Ками, Слацко, Душке, Птич, Увач са засеоцима. Ова села су сва насељена Васојевићима, осим пар фамилија које су старинци или су накнадно, односно одскора досељени међу Васојевиће, о чему постоје валидни подаци. Ако главна љеворечка братства из грана Рајевића и Мијомановића, Милошевиће и Зечевиће, са њиховим трбушчићима, можемо да доведемо у директну везу са селима у Зетској равници то за остала братства није баш лако, осим ако се не ослонимо на гласине које колају унутар самог племена о томе да поједини родови немају исто поријекло као остали, главни родови или јачице у племену. Тако су рецимо Крушчићи из гране Мијомановића довођени у везу са Крушкама из Цеклина, Радуновићи са Радуновићима из Прогоновића, а Радевићи са Кучима. Међутим они су увијек и у свакој прилици били од главнине племена препознати као угледна братства васојевићког рода, тако да ове гласине, које би се с времена на вријеме чуле, више свједоче да су се трајно населили на садашње посједе из неких других дјелова Зете, односно села из којих није дошла већина љеворечког становништва.
Јер, Лијева Ријека је као предио љетњих катуна у једном тренутку постала збјег и уточиште у којем је нађен спас и у које су због своје географске изолованости у различитим историјским периодима притицали Васојевићи са свих страна. Вјероватно да су ти катуни некад припадали не само Васојевићима већ и Пиперима, Братоножићима па чак и Бјелопавлићима. О томе свједоче поред наведених села за које постоји ичита веза и називи и других села. Љеворечке Лопате, поуздано се може тврдити, дугују свој назив некадашњем катуну становништва села Лопата у Пиперима, као и љеворечко село Ширалија које је вјероватно понијело свој назив по роду или селу чије име и данас постоји у неизмијењеном облику сачувано у потоку Ширалија и крају села Рогами у Пиперима. Да ли су у тим селима у Пиперима некад живјели Васојевићи представља енигму иако је врло вјероватно, углавном ти некадашњи катуни су некад давно преузети и насељени становништвом из рода Васојевића. Слично је и са називом села Душке, с тим да се његов топонимски парњак на ободу Зетске равнице налази ближе центру територије за коју можемо тврдити да је била надељена Васојевићима. Својим положајем и огромним простором за испашу Душке су биле вјероватно љетњи или прољетњи катун. Кучи и дан данас релативно велики плато изнад села Дољани називају Душке, односно Душкови. Изнад ових површи пружају се Сјеничке стијене, прва и доминантна планинска греда изнад Зетске равнице, за чији назив Ердељановић тврди да је настао захваљујући сјеничким ускоцима који су ту напасали стоку након што су пребјегли из Старог Влаха. Данашња братства настањена у љеворечким Душкама, Боричиће и Миликиће, међутим, врло тешко можемо довести у везу са овим локалитетом, осим по аналогији и близини територије коју су некад Васојевићи насељавали у Зетској равници и на њеном ободу.
