Сређивао сам мало утиске на основу резултата тестираних из Црне Горе и пореклом са подручја Црне Горе, и ево мојих закључака о историјским слојевима становништва у тим крајевима (ограничићу се на територију данашње државе Црне Горе):
До 5. столећа постоје оазе стариначког становништва (носилаца ХГ R1b, J2b-M241, можда и G2a-L42 и Ј2b-М105, можда и неки старији R1a), у приморским градовима и жупнијим крајевима у унутрашњости (Зета – Диоклија, Никшић, Полимље). Наравно, и у римским градовима у унутрашњости, где је слика била сигурно шаренија, због присуства војске, чиновника и трговаца из разних делова Царства.
У 5. столећу, најпре долази инвазија Гота и других германских племена, чији би остатак могли бити носиоци I1-Z63, илити Мацуре.
Средином 6. столећа, следи инвазија Словена источне групе (Вајунити, Будини, можда Кривичи, и још нека друга племена). Они су највероватније носиоци ХГ R1a и I2a-DN. Ових хаплогрупа има међу старијим родовима у црногорским и брђанским племенима. Једно од најстаријих племена у ЦГ – Шекуларци, су вероватни потомци овог словенског слоја. Можда су Лужани носиоци једне од ових ХГ или обе. Резултати неких тестираних I2a-DN указују на каснију Љешанску нахију као могуће извориште ове ХГ у ЦГ. За дискусију је и евентуална веза назива Лужани - Лушка жупа - Љешани - Љешанска нахија. Мислим да је главна концентрација овог словенског таласа била у Зети и Скадарском крају и Приморју.
Ове две инвазије (готска и словенска), пустошења, ратови, проредили су старије становништво, вероватно до границе истребљења. Остало их је нешто више тек у приморским градовима. Део и у унутрашњости. Још није утврђен етнички идентитет Крича, Матаруга, Букумира, Шпања и још неких мањих племенских група. Некако, имам предосећај да су ова племена заправо сва (или готово сва) словенска. О Кричима смо већ разматрали.
Срби се у провинцију Далмацију досељавају половином 7. столећа и вероватно већ у том столећу почињу да насељавају и област данашње Црне Горе. Србија овог времена обухвата и области Полимља и Потарја, данашњи север ЦГ. Срби би требало да су носиоци ХГ I2a-DЅ. Осим севера ЦГ, вероватно их је у то прво време било у крајевима који се граниче са Херцеговином (Бока, Рудине, Пива, Чево – које је једно од жаришта ове ХГ). Вероватно у ову групу спадају и преци племена Никшића. Можда је добра тема за дискусију топоним Чево, од Кучево – Кчево – Чево, док истовремено у источној Србији имамо Кучево од Кучани = Гудушчани.
У време Немањића, ова популацијска мешавина се уједначава етнички и језички као део Србског народа.
Од почетка 13. столећа (што је, сигурно повезано са пропашћу Византије 1204. године, као и са успоном и падом Велике Влашке, државе у северозападном делу Грчке, а затим и припајањем области у којима су Власи живели србској држави), из Македоније, Тесалије, Пинда и Епира покрећу се катуни-племена Влаха и „влаха“ који се селе на север, у правцу Србије, ЦГ, Босне и Херцеговине. Ова племена могу бити влашка и словенска или мешаног састава. Они су носиоци словенских R1a и I2a-DN и I2a-DЅ (Бањани, Дробњаци, Малешевци, итд) и влашких E1b-V13. Мислим да E1b-V13 тек у ово доба (13-15. столеће) у значајнијем броју са југа долази у подручје ЦГ. У овом раздобљу долазе катуни од којих настају племена Куча, Пипера, Братоножића, Бјелопавлића, Васојевића (E1b-V13). Можда су у овој сеоби били и G2a-L42 (паштровско-црмничка братства, цетињски Зоговићи), N1а-P189.2 (Бањани) и Ј2b-М105 (Годијељи), а можда су они староседеоци у својим областима. Можда је из овог миљеа она влашка скупина која је настањивала област Цетиња / Катунске нахије и коју су оданде протерали досељеници из Србије и Херцеговине.
Крајем средњег века, са пропашћу средњевековних држава Србије, Босне, Херцеговине, појављују се нови дошљаци: Орловићи (E1b-V13), Сарапи (R1b), као и Лутовци из Србије (I2a-DЅ), Боројевићи из Србије (I2a-DЅ), и други (навео сам оне за које имамо резултате тестирања). Најзанимљивији су, свакако, Новљани I1-P109 о којима смо већ много приче имали, а моје мишљење знате – да су досељеници из Босне (германског порекла, из реда плаћеничке војске) међу раније племе Дробњака.
Нешто касније долазе са југа (Малесија) и родоначелници Морачана R1b (војвода Богић) и Пјешиваца Ј2а (кнез Богдан Потолић), који су, судећи према ХГ, влашког или (вероватније) албанског порекла.
Веће миграције се са 16. столећем завршавају. Још једно веће досељење становника, али ограничено само на северну Боку, било је на прелазу 17. у 18. столеће, из Херцеговине (рачунам да се ту претежно радило о приливу носилаца ХГ I2a-DЅ).
Посрбљавањем (језички, идентитетски, верски) несрбских дошљака од стране ранијег становништва (са већ изграђеним србским етничким идентитетом који датира из времена Немањића) до краја 17. столећа уобличава се она народна заједница коју зовемо Црногорци.
