Траже се > Пријатељи

Успомене и пријатељи из ЈНА/ВЈ/ВС

<< < (4/4)

ДушанВучко:

--- Цитат: Kor  Август 17, 2021, 11:51:50 поподне --- Међутим, дође онда ред на једног војника са Косова кога смо звали Киза јер је много личио на лика их хумористичких догодовштина о Кизи и Комини.  Иначе, човек је био велики навијач Ц. Звезде а и говорио је одлично српски језик.  Не сећам му се имена, звучако је онако шиптарски али ипак претпостављам да је у питању Горанац.

--- Крај цитата ---
Врло могуће и да је Горанац, они углавном за Звезду навијају (неколико горанских бурекџиница има у Крагујевцу, и обавезно постер Звезде у радњи :) ) Албанци су углавном за Партизан навијали (то сам и на мору видео натписе, до Бара су натписи подршке Зведи (што сам искористио да прозивам друга партизановца), а када смо улазили у Улцињ, велики натпис "Гробари Улцињ" (онда сам му рекао, "па ето, има и ваших"  :D )

Kor:

--- Цитат: ДушанВучко  Август 18, 2021, 12:03:14 пре подне ---Врло могуће и да је Горанац, они углавном за Звезду навијају (неколико горанских бурекџиница има у Крагујевцу, и обавезно постер Звезде у радњи :) ) Албанци су углавном за Партизан навијали (то сам и на мору видео натписе, до Бара су натписи подршке Зведи (што сам искористио да прозивам друга партизановца), а када смо улазили у Улцињ, велики натпис "Гробари Улцињ" (онда сам му рекао, "па ето, има и ваших"  :D )

--- Крај цитата ---


Јесте, то је и нека моја логика. Он је једини од свих са Косова говорио српски практично беѕ мане. Други Албанци су имали снажан акцент а поједини су га говорили на граници препознатљивости. Нисам тада на то обраћао пажњу али када сам после премотавао филм у глави схватио сам колико је тај дух сепаратизма био уткан у младе Албанце. Тек са почетком оружане побуне сам разумео оне њихове гримасе и избегавање да се изјасне о присуству сепаратизма и неуверљиво глумљење да ништа нису видели нити чули. Зато ми је сведочење поменутог (вероватно) Горанца било као гром из ведрог неба. То је било први пут да чујем шта се стварно дешава на КиМ и наравно да сам био запрепаштен.

Захваљујући твојој примедби, сетио сам се још једне занимљиве епизоде. Враћао сам се са ВМА где сам био на контроли вида и случај је хтео да се у Задру нађем за католичко Бадње вече 1989. године. Још сам раније слушао да је војницима традиционално забрањен излазак у град за време католичких празника и да је то време када је број физичких напада на војнике знатно увећан (било је и употреба ватреног оружја). Пошто сам то вече био буквално једино лице у војној униформи, осећао сам се у складу са оном "к'о крме у Техерану"  :) . Док сам ходао улицом деца су ми под ноге бацала петарде, што није био ни мало пријатан осећај. Упутио сам се у градску кафану која се налази поред моста којим се прелази у стари део града јер сам имао логику да је тамо много безбедније него у неком забаченом кафићу. Требало је да потрошим 8 сати времена док не крене војни аутобус којем је термин у 10 сати увече.  Седео сам сам, пушио и пио кафе и по које пиво. Онда је након неколико сати за мој сто дошао господин у својим педесетим заједно са женом и пошто није било места питали су да ли могу да седе заједно са мном. Наравно, нисам имао ништа против, почели смо мало и да разговарамо. Испоставило се да је тај човек морнарички официр и да је био Хрват. Био је то некакав хладан разговор у којем се нисам осећао нарочито пријатно али ми је дао савете како да се чувам на улици и да ситуација није ни мало наивна. Сећам се да ми није дао да платим пар тура пића.  :) И тако, једва дочеках пола 10 и кренем полако до места где се седа у аутобус. Петарде су много јаче долетале са свих страна док сам се ја трудио да покажем своју равнодушност према ситуацији. Наравно, била ми је трта од свега тога. Напокон дођох на станицу, тамо неки људи причају о политици и разговор ми се уопште не допада али се не сећам детаља. Онда ми се обрати један старац и пита ме одакле сам. Ја онако у брзини покушавам да смислим одговор који би био најповољнији у том тренутку и одговарам
- из Дубровника!
После сам анализирао ту ситуацију и јасно ми је да је мој мозак тражио место које би звучало као хрватско а да ме мој херцеговачки акцент не би открио да лажем. Он ми на то одговара:

-Дубровник? Ма шта кажеш?! ја сам служио војску у Дубровнику пре оног рата! Где живиш?Е, то је већ била ситуација коју ни најмање нисам очекивао и за коју нисам имао спреман одговор:-кхх, кххх, па знате, то је тешко објаснити... ево, не знам како да вам то кажем...Прелиставам муњевитом брзином по глави све што знам о Дубровнику и никако да се сетим неког доброг одговора:-знате где, иза катедрале!У том тренутку ми то изгледа као спасоносно решење пошто иако појма немам да постоји такав објекат, велика је вероватноћа да он тамо буде.  :D Старац се замисли и постави следеће питање:- ааа... катедрала... а где оно беше катедрала, не сећам се?
То је већ било превише, почео сам да осећам нервозу. Сада сам се већ осећао к'о крме у техеранској џамији и очајнички покушавам да променим тему:- ма то вам је оно у центру па се скрене лево, знате, него... колико је у вас сада ури...?Овај локализам је требао да да веродостојност мом идентитету 8) . Чича одговара да је десет до десет, време тече невероватно споро. Ја гутам кнедле и даље покушавам да сменим тему. Међутим, ускоро се дешава нови велики обрт...
На станици се зауставља аутомобил црвене боје, отварају се десна врата и човек маше руком и говори:-војник, ајде упадај...Нас су у касарни много пута упозоравали да ни случајно не седамо у цивилне аутомобиле пошто је то опасно. Из тог разлога остајем збуњен и постављам питање:-Ја...? Зашто?-Да ли идеш до Шипурина? Могу да те одбацим.-Па знате, аутобус ће кроз неколико минута...
-Ма какав аутобус, ајде седај...

Kor:
И ја одлучим да седнем, највише због тога да се избавим из неудобне ситуације са старцем. Међутим, ни мало ми није свеједно пошто је од раније познато да се ради о изразито усташофилском крају. Пажљиво започињем разговор мада се види да је возач пријатан и добронамеран. Онда погледам према радио-касетофону и тамо на потенциометру за јачину звука видим обешену малу заставицу Ц. Звезде, што уопште нисам очекивао у тим крајевима. Опрезно питам...-Хм, заставица Звезде, да ли то значи да ви навијате за Звезду?-Ма јашта роде, ја сам ти велики Звјездаш! А за кога ти навијаш?-Ја исто навијам за Звезду.-Оооо ма свака част! И јесмо најбоља екипа! Јел' тако роде?
Наравно, после тога ми је увелико лакнуло. И тако ја опрезно кроз разговор с њим сазнам да је Србин, да Срби воле војску и да би Хрват пре повезао пашче него војника. Причао је и о томе да су међунационалне тензије у то време биле врло изражене, што је за мене била непознаница јер сам још увек наивно веровао да народи и народности живе у братској слози. Међутим, када је само два месеца касније Туђман свој први јавни скуп имао управо у Задру, постало ми је јасно о чему је тај човек говорио.


Нажалост, приликом слања поруке се губи форматирање дијалога иако је он доста важан за субјективни осећај читања текста. Трудио сам се да то одрадим али није успело.

Навигација

[0] Индекс порука

[*] Претходна страна