Предања са елементима натприродних појава

Порекло становништва > Како истраживати породично порекло

<< < (22/24) > >>

нцп:

--- Цитат: Ђока Март 25, 2018, 06:04:52 поподне ---Баш супротно. Ја мислим да су приче измишљали мушкарци. Замислите брдска села пре само 60, 70 година кад није било струје, ни путева... Баја се напије и крене кући по мрклом мраку. Од каване или комшије мора да пређе преко пар њива, шуметина и ко зна куда све. Сасвим је нормално да се неколико пута омакне у поток, у оструге и сл. Шта после да каже бесној женетини; зашто је дошао прљав, поцепан, изгребан или зашто је заспао у оближњем потоку. Сигурно неће рећи да је због лоше ракијештине. :o

--- Крај цитата ---

--- Цитат: Ojler Март 25, 2018, 06:08:56 поподне ---Још ако је изгребан ноктима по леђима, онда нема друге него да га је дрекавац гребао док га је јахао. ::)

--- Крај цитата ---

::)
Па!
То би можда и пило воду да ја не "уочих" да се многи мушкарци плаше дрекаваца!

Ови су га наоружани чекали!!!!!!! :o

https://www.youtube.com/v/raQcaa1IWt4

https://youtu.be/raQcaa1IWt4
Drekavac u selu Svojnovu kod Paracina

сɣнце:

--- Цитат: ДушанВучко Април 07, 2017, 01:37:15 пре подне ---Јел зна неко нешто о дрекавцима?

--- Крај цитата ---

Током рата често нестајаше струје. Тада се унуци сви стекаху у бабиној кући, јер је она увијек имала свијећу или које какво свјетило. У то вријеме вечера баба се је увијек присјећала притча и не само она но и тетка. Приповједа баба, да је једном обноћ дјед дремавши почео се гушити и трзати, а баба онако у мраку видјевши да му њеко биће сједи на грудима и души га, дохити метлу пак ошину из све снаге, ( баба рече да је то била мора) те се она преметну у кучку пак храмљући излети кроз врата.

Потом су приповједали тетке, да су будући дјетцом, виђали често високога човјека у црном огртачу како обвечер ходи путем. Био је необично висок, кажу 2.5-3 метра.
А то је пут који води к гробљу. Јер наше село би одмах до гробља. Једном приповиједаше да је било овако: Када дјед по том путу поред гробља пијан враћаше дому, устави га тај човјек у огртачу те упита га има ли цигару. Дјед му даде, а овај га пита има ли огња да припали. Када дјед кресну упаљачем, овај човјек у мантилу му удари пљеску, те опет упита има ли огња, а када дјед упали, опет га ошину, те исчезну с лица земље као да га и не би. Њега су тетке звале мрак. Ваљда је мрак исто што и мора, само мужско. То ти дојде исто што и мрцина, мртвац.

Јоште ми је приповједао отац с теткама и стрицима, да су често у гају и барама поред гробља чули дрекавца. Говорили су да када писне оглушиш. Те да он изгледа као мјешина без кости, а да је настао од умрлога некршћенога рођенчета, којему онда поп није долазио на спровод и зато му тијело не гњи и земља га избацује. Кажу да је оно лачно крви као дијете мајчинскога млијека и када се налоче ње онда изгледа као пуна мјешина. Ако за 7 година неко не крсти то дијете и оно се не погребе по обреду, оно расте и претвара се у упира или мору, те га послије није могуће ослободити клетве.

spahibija:
Не вјерујем нешто у натприродне појаве, али има ствари које су просто необјашњиве или чудне, као да их чини нека божанска сила. У том погледу ћу испричати неколико прича, које су мени биле занимљиве, а истовремено и необјашњиве. И не односе се на нека митолошка биће, већ више животне приче.
Прича прва: Мој прађед Симо био је је врло побожан човјек. Увијек ишао у цркву, молио се се богу свакодневно, постио све посте и као таквог су га познавали остали сељаци. Иначе је рођен у селу Ходбина код Мостара. 1941. године усташе похаватају ходбињске Србе и затворе их у један магацин. Затворе врата, збију их ту све и оставе стражаре испред да их чувају. Сви преплашени, уплакани, очекују смрт, само Симо, мој прађед, сједи у ћошку и цијело вријеме се тихо моли богу. Након неког времена поче да пада киша, наста јако невријеме, олуја, громови тако јако почеше да ударају да се усташе које су биле испред врата тако уплаше да побјегну главом без обзира. Затворени Срби отворе врата и побјегну својим кућама и на тај начин се спасу. Касније су причали како их је спасио Симо својим молитвама.
Прича друга: Село Пребиловци, страдално село у долини Неретве. Прије 1941. економски јако село, око 1000 становника у коме су живјели само Срби са пар кућа муслимана. Трн у оку усташама у Чапљини. Иначе су сва остала села у којима су живјели Срби у околини била мјешовита. О њима је испричано пуно прича да се не понављам. Једна је и о старцу Мандрапи Вукашину из сусједног села Клепаца који је касније проглашен светим. Након видовданских и илиданских покоља у селу остаје свега 170 становника. Тек 1991. године вађене су кости из околних јама, Бивоље Брдо, Шурманци, Голубинка, Кукауша и друге и кости су слагане у сандуке испред дома у Пребиловцима да би касније полагане у костурницу. О том догађају Здравко Шотра, иначе мој земљак из села Козице, чији су многи преци такође завршили у јами, је направио филм: "Ево наше дјеце". Филм је потресан и приказује догађај вађења костију из јама, спуштање у јаме, стављање у ковчеге и поворку камиона и возила како пролази од Шурманачке јаме кроз Чапљину до Пребиловаца. Приликом проласка кроз град Хрвати дижу два прста, остављају графите типа: "Празните јаме да их опет пунимо" и слично. Све то има у филму да не објашњавам. Детаљ из филма који је за мене неописив. Цијело вријеме пада киша, пљусак, небо се отворило, да би доласком поворке у само село Пребиловце киша одједном престала, облаци се размакли, појавило се сунце и обасјало само село Пребиловце. Свуда около сивило и тама, само на куће у селу пада зрак сунца. Као неко провиђење, као симбол рађања новог живота. За мене упечатљив призор.
Прича трећа: Исто се дешава у Пребиловцима. Забиљежено као сјећање, мислим једног од Драгићевића, у Војводини, који је преживио покоље и након рата се преселио у Војводину. Може да се нађе на интернету, али ћу покушати то да опишем. Већина Пребиловчана славе Светог Николу, може се рећи да је то слава села. Једни од њих су и Булути, којих је, ја мислим било највише у селу и којих је страдало убједљиво највише, чак 177. И сада, замислите слику села након илинданских покоља. Све куће срушене, опустошене, село замрло, преживјели се вратили у село, не знају шта ће и како ће даље. Туга до бола. Година је 1941. и долази први Никољдан након покоља. Некада дан када се цијело село сакупи у центру села, пјева, весели, игра коло. Сада мук, тишина. Прича тај Драгићевић даље. Пролазим ја тако опустошеним селом и одједном чујем пјесму. Не могу да вјерујем. Ко може да пјева након свега што се десило? Одем до центра села и видим сљедећу сцену: неколико Булута се загрлило и пјевају. Никад нисам чуо да неко тако пјева од туге. Са толико емоције. Да сву тугу која се накупила изрази пјесмом. Придружим им се и без ријечи почнем да пјевам са њима. Памтићу тај Никољдан док сам жив.

spahibija:
Прича четврта Током рата у БиХ Невесиње је упамтило двије офанзиве и обје су вођене за Митровдан, када велики број породица у Невесињу слави ову славу. Тада су Хрвати и муслимани здруженим снагама из правца Мостара напали на Невесиње, на Митровдан 1992. године. Водила се одсутна битка за Невесиње, да би се Срби бранили и одбранили и Невесиње је сачувано. Чак се и мој ђед који је тада има скоро 70 година пријавио да иде на положаје, али су га вратили. Колико је ситуација била озбиљна. Тада се бранила у ствари цијела Источна Херцеговина. Цијели овај увод је неопходан ради догађаја који ће услиједити двадесетак година касније. Наиме, пошто ја радим у војсци и ми имамо вјерска путовања у склопу којих српски официри иду на Хиландар, Зејтинлик, Крф и остала мјеста у Грчкој. Приликом одласка једне групе официра прије, рецимо десетак година, чуо сам невјероватну причу од једног колеге официра. Каже да су прилико посјете Грчкој свратили у Солун и посјетили цркву Светог Димитрија. Димитрије је иначе заштитник града Солуна. Ту им је један калуђер испричао невјероватну причу. Кад су рекли да су из Херцеговине, он им је рекао да се прије 20-ак година, те 92. године на улазу у цркву појавио рањени војник који им је рекао да су негдје далеко Срби водили одсутну битку за православље те да су извојевали побједу. То је за мене необјашњиво. Невесиње је удаљено од Солуна хиљаду и више километара и да се у то вријеме појави неки војник да то исприча. И да ли може бити случајност што је битка била за Митровдан, да је Димитрије заштитник града Солуна и да се то све повеже.
Прича пета Пренос моштију 1996. године Светог Василија Остошког у његову родну кућу у Мркоњиће био је велики догађај за цијелу Херцеговину. Огроман свијет се скупио, колона непрегледна. Да не би посебно описивао тај догађај, има снимак и може се наћи на интернету. Оно што је занимљиво, је тренутак када поворка силази из манастира Острог на магистрални пут, формира се колона и креће на пут према Херцеговини. На челу колоне је кивот са моштима Василија Острошког. Одједном, ниоткуда, испред колоне створи се црни коњ. Стане на чело колоне испред кивота и почиње да иде напријед као предводник. Никога на коњу нема. Окрене главу неколико пута и чини се као да неко држи узде. Као да га неко јаше. Иде тако једно вријеме, послије се одвоји као што је и дошао и само нестане. И све то се може видјети на самом снимку. У најмању руку необјашњиво.
Прича шеста Исто се односи на манастир Острог и ту сам био свједок. Љето 1998. Ученик сам четвртог разреда Машинске школе у Невесињу. Екскурзија на крају године и одлазимо у Црну Гору, између осталог и у манастир Острог. Долазимо горе, љетно доба, врућина велика. Колона се формирала и чека се да се уђе у просторију гдје лежи Василије Острошки, да би се поклонили његовим моштима. Испред мене стоји једна дјевојка. Одједном јој мука, боли је глава, превија се у колони. Исто као да је нешто спријечава да уђе у просторију гдје је Василије. Напушта колону и врати се назад. Није ушла код свеца. Да ли је неки ђаво ушао у њу или само мука од стајања, не бих знао рећи.
Толико од мене.

Делија:
Имам и ја једну причу.Мој деда по мајци,Ђорђе умро је од карцинома језика 1986.године у 49.години.Велики и поштен човек је био ,жао ми је много што нисам имао прилику да га упознам.
Елем,кућа одакле ми је мајка има предње двориште и гувно које је одвојено капијом,у гувну се налазе обори за свиње и штала са биковима и кравама,макар је некада тако било.У једном тренутку мислим да је деди давано 40 дана,у сред ноћи чула се необјашњива бука,као неко арлаукање.Мама,баба и ујак су устали да виде шта је и схватили су да бука допире из правца гувна.Када су ушли у гувно чули су да из штале са биковима допиру ти ,врло неприродни звуци.Када су ушли имали су шта да виде.Прво бикови и краве су били током ноћи увек везивани ланцима колико сам схватио мајку,а сад замислите призор..одвезани бикови и краве како стоје у коритима за воду,одвезани без ланаца како се деру из свег гласа..од чега су се уплашили толико да би се попели,како је могуће да су били одвезани а да нису откинули ланце ,приде врата од штале су била закључана када су моји долетели да виде шта бе у питању.Ово је жива истина што сам написао.

Навигација