Порекло становништва > Како истраживати породично порекло

Родослов као књижевна форма

(1/9) > >>

Wolf Sagash:
Ево, између мојих бројних пројеката, почео сам да се бавим и аутосомалним рродословом и на овакав начин. Искрено ме занима ваше мишљење

Мојој баби Перси
 
  9.12. 2015-9.12.2016.
 Био сам баш мали! Играх се зрном пасуља, оним бјелим великим. Гурнуо  бих га у нос, а онда извадио и тако све до једном, док зрно не оста у  носу. Не могох га извадити, па га гурнух још дубље у носницу. Панично  заплаках, или што би рекли у Херцеговини, раскривих се. Баба је дотрчала  и упитала: "Шта је синко, шта вечиш ко јарац?"
 "Упало ми зрно пасуља у нос" Кроз сузе и јецаје одговорих.
 "Упало кењца, сам си га гурно!" Рече баба и стисну ме за коријен носа.
 "Пухај!" Подврисну баба, па онда рече благо"Ко да изгониш слине"
  Зрно напокон излеће из носа и удари од кухињске плочице. Ја одахну,  страх ишчезну, а баба се грохотом насмија. Годинама је касније  препричавала тај догађај, све до смрти и наравно, грохотом се смијала.
 Таква је била моја баба Перса, спремна на страшном мјесту остати, али се и насмијати, и сваком наругати, па и самој себи.
  Моја баба Перса или крштено Петра, што је данас врло фенси име, родила  се на Банчићима 1927. године у породице Владе Будинчића Американца и  Јованке рођене Јањић, као друго од четворо дјеце. Прадјед бијаше  амерички држављанин и одликовани ратни ветеран за што је од америчке  владе добијао поприличне бенефиције. Али те бенефиције нису од њега као  од већине америчких повратника направиле чаршијског џабалебароша, него  су му помогле да купи велико имање о чему је и сањао одлазећи у далеку  Калифорнију са само 16 навршених година. Тјерао је своју дјецу да  напорно раде. Много година касније, Нико Мичета са Банчића ми је причао  да од моје бабе Персе није било врједније дјевојке на цијелој банчићкој  површи, а с њом у раду се мало и мушких могло носити
 " Пола мушких није могло подићи њено бреме дрва" рекао је Нико.
  Отац је није дао у школу, па му је баба до краја живота то жестока  замјерала. "Увијек када би му отишла упалит свијећу долазило ми је на  памет, да узмем чекић и стучем његову страну споменика, што ме је  оставио слијепу код очију."
 Ипак баба се описменила,пазећи једним  оком на овце и козе а другим на браћине букваре. Научила је течно читати  и ћирилицу и латиницу исписујући комадићем угља слова по херцеговачком  камењару.
 Други свјетски рат добро је памтила. Моји другари уживали  слушати како описује повлачење народа Банчића пред усташама ка планини  Илији. Били су то примјери херцеговачког ораторства које полако  ишчезава.
 Знала је наизуст мислили смо заборављене локалне пјесме: "  У сриједу уочи четвртка, убјен Антун а ранише Тртка" или" Кад пођошмо  не би ласно низа село Горње Храсно". Пјевала нам је пјесме својих  другарица Хрватица " Словенијо језером се звала ти си наше момке  позобала". Онда би рекла" Доста више о рату, ђаво га однио, него шта се  не жените? Један мој друг, постарији момак, какав сам и сам, испричао  јој је како је имао цуру на факултету која га је јако вољела и давала му  чак своје бонове за оброке. Баба му је на то одговорила" Иди је тражи  кукавче ако је још жива!"
 

Wolf Sagash:
 Други дио

 Памтила је и поратно вријеме, мање по  добру него по злу. Имала је само 17 година када је са сестрама и  родицама донијела и сахранила, брата од стрица убијеног у одметништву.  Кад је о томе причала канула би јо суза из ока уз јецај ." Оста двоје  сирочића иза њега" додала би. Ту је 1945. годину памтила по велико злу"  Сви Будинчићи у шкрипу синко мој, ваља их нахранити, а ОЗНА све дозна.  Потјере вазда око кућа и по нашем брду. Добро ли сачуваше главу, сви  осим нашег Милана".
 Причала ми је и о Омладинским радним акцијама.
  "Била сам ти свукуд синко, дојадило било више. Бановићи, Какањ, Брчко,  Коњиц....Дођи с једне ајд на другу. Сестра ми Анђа се удала, браћа мала,  хај ти Персе на сваку. Једном за Божиндан, сјело било на Банчићима.  Уфатили се у коло, надпјевавамо се, а ја ти запјевај-Није мени омладина  крива, но предсједник не било га жива! Ето ти сутра милиције. Спроведоше  ме у Љубиње. Виђе ме командир,нећу га иментоват,па рече иди Персе кући.  Ја се окрену ка вратима а он рече-Нисам ја Персе убио рођака ти Милана.  Добро рекох. Збогом. И он рече збогом, није ме хтио гонит за пјесму,  ваљда га кривица мучила што је био у потјери кад је Милан убијен."
  Баба се удала за мога ђеда Раду Брстину на Јовањдан 1951. године. Дошла  је на Кљенак у породицу страшно пострадалу 1941. године. Њеном мужу  убијена су три брата и отац. У махали остале само удовице са ситном  дјецом И ту је баба напорно радила на великом имању и у кући сваког  дочекала, жедног напојила и гладног нахранила. Прије неколико година,  један комшија је из Чапљине је донио пуне кесе поклона покојној баби.  Име те жене дародавца испрва баби и ђеду ништа није говорило. Неколико  сати касније баба се сјетила:
 " Знате ко је та жена. Ви је не можете  знати. Сама сам ја била кући. Повео човјек жену у Метковиће да се  породи. Нису даље могли од наше куће. Ја жену увела у кућу, угријала  воду, оног чојека ишћерала а њу породила" Догађаји који би наше мајке  жене или сестре вјероватно истраумирали нашим бабама су били тако обични  да су их се оне једва сјећале. С ђедом је изродила три кћери,  најстарију моју мајку Воју, па Танкосаву и на крају Љубицу. Са ђедом и  кћерима направила је нову кућу у Клепцима. Ту су ђед и баба живили све  до рата а онда су се потуцали од Љубиња до Инђије, Гајдобре, Београде.  Баба је задње године живота провела код мене у Љубињу. Гледала би  Телевизију, нарочито шпанске серије, хрватске сапунице није волила,  називала их је усташким, турске су јој још мање биле драге. Уживала је  кад намагарчи ђеда који би се љутио и мајку која би само одмахнула  руком. Једном сам је затекао како гледа филм Ђузепеа Торнтореа, Малена,  са Моником Белучи. Баба се држала за стомак и непрестано кихотала.Кроз  смијех ми рекла: Ја боље серије гледала нисам, види кад је ово сутра  вече!"
 Баба је вјеровала у Бога и увијек ишла у цркву. Двапут  годишње се и причешћивала. На Васкрс и Божић. Последњи пут ју је на  Васкрс причестио поп Саша Којовић у кући и она му је због тога била јако  захвална.
 Умрла је помирена са смрћу. Љета 2015 почела је лагано  слабити. Ноге су је издавале, кућу више није напуштала. Није хтјела бити  ником на терету и своје здравствене проблеме покушавала је сакрити од  нас увијек говорећи да јој није ништа.. Ускоро је готово престала јести.  Али баба од свога стања није хтјела правити драму. Све је то некако  изгледало достојанствено. Рођаку сам рекао да баба а умире са стилом.  Лежала је на тросједу, окружена дјецом, покривена са три деке. Дјед је  био успаничен и нервозан. Видјевши га таквог, баба му је рекла: " Шта си  се болан усро, ево ме ништа не боли, све ми здраво и весело, све три  шћери око мене. Срећна умирем а многи људи сами умру" Ђед се на то  тргнуо и љутито рекао: " То ти ниси гледала, а ја јесам!".
 Баба је  лагано извукла руку испод покривача и учинила покрет који је казивао да  је ђед полудио, а онда се почела смијати. Опет га је намагрчила. Прошло  је још неколико дана, баба је сваким даном полако нестајала. Неколико  сати прије смрти, посјетила је докторица Бранка и дала јој инекцију.
  " Уф" једва је прозборила а затим кроз једва примјетни осмијех тихим  гласом рекла" Јебем ти Трусину" алудирајући на поријекло докторице  Бранке..
 Затим се окренула нама и лагано махнула руком. Онда је заспала и кроз неколико сати мирно издахнула.
  Био је то крај једног честитог живота проведеног у подножју крста. Баба  је јуначки одговорила на свако животно искушење. На тај начи суочила се  и са крајем овоземаљског живота. Нека је покој души мојој баби Перси и  нека јој Бог подари рајско насеље.

Wolf Sagash:
Маркић и Али-паша
Rade Likic·Thursday, February 16, 2017
Нема ништа љепше него се хвалити јунаштвом, мудрошћу и довитљивошћу својих предака и мислити  потпуно неосновано и да си ти сам исти као и они. Ти врли јунаци из прошлости посјекоше силне зулумћаре, бијаху силно богати а успут много пута зајебаше снагом ума свога, силне мудраце. О таквим  се причају обично  полу-фантастичне анегдоте и скаске  у којима ће те међу обиљем измишљотина наћи неко зрнце истине, по обичају истргнуто из контекста и које неће имати ама баш никакве везе са догађајем у коме се спомиње. О раним данима  Марка Будинчића или Будимчића , или пак  “Маркића из фусноте” како га је назвао доајен новинарства Жарко Јањић, ништа се поуздано не зна. Моја покојна баба Перса, што јој тај Маркић бијаше чукундјед, приповједала ми је да се Маркић родио у поповопољском селу Дврсници некада давно. Ја мислим негдје у другој половини 18. вијека. Баба је казивала да је био Милетић и да је рано остао без оца, па га по мајци коју зваху Будимка, јер је била родом из Будим-Дола у Попову, прозаваше Будинчић. Пошто моју бабу нису занимала јуначка дјела већ само зајебанција и спрдачина она ми је казивала да су Маркића рано оженили. Он наводно није знао шта се треба са женом радити, па су се једно вријеме заједно играли дјечијих игара док после неколико година нису оварисали наопосо. Маркић се после из Попова одселио у љубињски крај, нејасно гдје. Неки зборе у Ивицу, неки на Банчиће а неки опет причају да је живио у самом Љубињу
Ипак Маркићев животопис није остао у домену предања. Има о њему нешто сиромашних  историјских података, које оставише најранији херцеговачки љетописци Прокопије Чокорило и Јоаникије Памучина. Док су га оба помињали у својим забиљешкама, значи да је био интересантан лик и да је у том моменту имао једну важну историјску ролу.
У она смутна времена кад су се босански бегови и капетани дигли против ђаурског султана на Босфору, херцеговачки Срби са већином херцеговачких силника стадоше на падишахову страну. На крају Херцеговци предвођени Али-Пашом Ризванбеговићем, Смаил-агом Ченгићем и Хасан-бегом Ресулбеговићем дојачаше Змају од Босне и Босанцима. За допринос том  чувању његовог светог царства и држању његове праведне стране у сукобу са отпадницима (којима је потомство потпуно неоправдано дало улогу националних еманципатора модерног бошњаштва), Султан награди Али-пашу, некдашњим Дукатом Светога Саве, Херцеговом земљом.
Године 1832. по писанију Јоаникија Памућине требињски капетан Хасан -бег посла циркуларно писмо виђенијим хришћанима и кршћанима свог забрана које је гласило овако
“Од мене, Хасан-бега Ресулбеговића, кајмекама херцеговачког, у округ поповски љубезни поздрав игуману завалском Исаији Шојићу и Јоаникију Памучини, кнезу Миху Љепави, кнезу Гргуру Буквићу и у Љубиње драгоме моме куму Марку Будимчићу. Иза овога вам објављујем, ево долази нам Али-паша, нек Бог да да његов долазак буде у добри час! Према томе, сви се одмах опремите и дођите у Мостар о Спасову дану (о Вознесенију), да бисмо га срели код Подпорима. Нек вам Бог чува здравље!”
Под каквим су се околностима скумили Хасан-бег и Маркић није јасно. Кумство Ресулбеговића и Маркићевих потомака трајало је још сигурно пола вијека, јер су неки историјски извори оптуживали Маркићевог унука Николу ( иначе дједа моје бабе) да није хтио у устанак 1875. због кумства са Ресулбеговићима. О томе шта је Маркић зборио на дочеку Али-паше у Мостару писао је Прокопије Чокорило овако.
“ Другог дана Али-паша позове владику Јосифа и све прваке православне који су били у Мостару себи на диван. Отишли смо сви заједно са митрополитом везиру, у кућу Челебића, гдје га затекосмо у одаји, како сједи на столици: ми се постројимо по реду, како коме доликује. Он је разгледао сваког и, ако кога није познавао питао је о њему митрополита Јосифа или зета митрополитовог Јована Анђелопља. Кад су му их све преставили по имену и звању паша поче овако говорити
Владико, и ви калуђери и попови, кнезови и рајо! Ја сам сад везир. Султан господар, одликовао ме је. Дао ми је Херцеговину, одјелио је за мене од Босне, да ми не би сметали босански шљивари....Ко хоће да се тужи у Травнику, ево му Травника, ко хоће да се жали у Стамбол, ево му Стамбола!...Ја хоћу да свак ради свој посао и да у свакога буде безбједна част, и имање и породица.....
Таква је била Али-пашина заклетва да ће праведно судити раји. Затим нам је казао-Хајдете сви кућама да се одморим. На тај његов говор одговорио му је Марко Будимчић
Господару! Слава Богу и нашем султану, а и теби царском намјеснику и нашем господину! Ми, раја, од данас знамо да ће нас сунце огријати. Ти, си господару, за рају и отац и мати. Султан нас је дао под твоје покровитељство и какав ти будеш раји, такав ће и теби бити Бог и милостиви султан!
Те ријечи као да нису биле по вољи паши и он одговори:
Аферим Будимчићу, пасији сине. Ја знам да си мајстор у говору. Ти све сједиш у Љубињу код кадије и научио си се готово ко љубињски кадија!
Амин, господару на твоје благословене ријечи-одговори Будимчић-но, тебе господару, умољава сва раја да нам не задржаваш зидање цркве.
У то вријеме се градила мостарска црква, те је било потребно купити и новог везира и нову бурунтију.
Валахи Будимчићу-рече паша-ја ћу вам дати нову бурунтију или потврдити стару. Ама болан, у мене су три сина, па вала, требало би да им мостарска раја учини какав пешкеш. А ја, Боже сачувај, ја нећу ништа од вас.”
Тако је Маркић својим надмудривањем и уз мало мита и помоћи Хасан-бега Ресулбеговића испословао бурунтију за изградњу старе мостарске православне цркве.
Марко Будимчић је умро непознате године на непознатом мјесту. Ни за његов гроб се не зна. Његово потомство данас живи широм бивше Југославије а има их и у далекој Америци гдје су његови потомци такође дизали цркве и српске задужбине. Приређивачи херцеговачких љетопису у фусноти су забиљежили да о Марку Будимчићу ништа нису могли открити, па ево, нека ово писаније буде дио освјетљења његовога животног пута.

Wolf Sagash:
Oj Brstinov Zelo žalilo te Hrasno cijelo
 
Samo sam ovaj stih zapamtio od čitave pjesme. koju mi je jednom u Prebilovcima ispjevao vremešni Rade Šušić. Ni Radina verzija nije bila baš ona prava. Falilo je tu dosta rima, a bila je  puna nekih nelogičnosti. A i moralo je tako biti. Pjesma govori o događaju koji se zbio, a možda i nije, ima skoro dvjesta godina. Narodno sjećanje, doduše dosta izvrnuto  traje otprilike dva vijeka. Što je predanje  starije, sve više ulazi u predio koji bi mogli nazvati mitologijom. Zapazio sam da kako vrijeme više prolazi i što se više generacja smjenjuje, oni stariji preci  uvijek nekako budu veći junaci od mlađih naraštaja. Ćaća mi nije bio hrabar, ja još manje. Đed je bio već junak, o prađedu da ne govorim, dok je čukunđed  bio najveći glavosječa na Vučijem dolu. Valjda strahovi predaka vremenom izblijede a mi u svojoj fantaziji njegujemo samo junačka djela naših predaka, često, ako ne imaginarna , ono baš preuveličana.
Sad, koliki je junak bio moj navrhdjed po majčinoj, Brstinovoj strani Miho Brstina, nije mi poznato, ali ga literatura iz burnog 19 vijeka često spominje kao jednog od vodećih ličnosti raznih ustanaka i buna po Hercegovini. O njemu se još pričaju priče i među Hrvatima doline Neretve koje je vodio u ustanku 1875.godine.  Martin Đurđević ga spominje kao hrišćanskog komandira koji je bio dobar prema kršćanima. Neki crnogorski akteri sumanutih vremena borbe za oslobođenje, kazuju u memoarima  da ga je za Đurđevdan knjaz Nikola neobično lijepo dočekivao. Ali ipak prvu narodnu anegdotu, nepovezanu sa istorijskim izvorima, o njemu čuh od Laze Radića iz Strujića u Popovu. Nekad u ratna vremena, dodirnuh se u priči sa Lazom i majčine porodice. Kad Lazo ču da mi je majka Brstinuša upita me:
-Dođe li joj išta čuveni Miho Brstina?
-Kako ne dođe. To mi je, velim ja njemu, direktni predak. Moram sračunati koji. On ti dođe mom đedu prađed, znači meni čukunđed. Ne čukunđed, već navrđed. ispravih se.
Kad je on bio mlad, čuo ti je Hadžibeg hutovski, da se ima neki mali Brstina u Donjem Hrasnu koji se ničega ne boji, niti od čega preza. Pa tako se izvrne handžarom na svoga agu kad ovaj traži hak, a da mu nije mrsko zasresti ni pobirače carskog poreza, te ih opljačkati i jataganom posjeći. Na njega se žale i tužakaju Latini kako njegovom hajvanu  nema međa a basta mu ubrati drvenu građu iz begovskih branjevina i prodati je u Metkovićima. Odluči tako Hadžibeg pozvati Mihu Brstinu, vlaškog drčnog junošu pred njegov strogi sud. Pošalje ti svoje pandure i kaži im da se bez Brstine ne vraćaju. Lutajući tako panduri po Hrasnu, idući i raspitujući se o Mihi, nalete slučajno na njega i upitaju ga može li im išta kasti,  kuda da traže toga nesrećnika vlaškog, po kojeg ih je  Hadžibeg poslao. “Kako ne mogu dobri ljudi. Znam ja đe se kučak krije.”odgovorio im je. Pričali su stari da je Miho sa pandurima tri dana tražio sam sebe, sve dok mu nije dosadilo. U tom traženju priključio im se u neka doba i Mihin ahbab i pobratim Lovro Maslać te su panduri, Miho i Lovro zajedno tražili Mihu. Na konak su jedne noći svratili kod Lovrinog oca, kome je sin zabranio da odaje njegovog drugara. Dok je te večeri Lovro pjevajući uz gusle zabavljao ukućane i pandure, Miho se vješto krio na čerjanu i skidao ovnujska stegna i pleća. U neka doba Lovro ga je primjetio i u svoje guslarsko izvođenje neke junačke pjesme ubacio stih  “Mak se pobro, vide ti se leđa”. Valjda je Mihi u neka doba dosadila ta njegova igrarija pa se odao pandurima, te utekao. Miho se nije sakrio, već pohitao pravo ka Hutova da vidi zašto ga silni Hadžibeg traži. Kad je došao do Hutova, preskočio je zid i stao pravo  pred Hadžibega. “Vele mi tvoji panduri beže, da si me nešto tražio. Pa evo da ti se javim. Ja sam Miho sin Trifka Brstine!”. Hadžibeg ga je pomno posmatrao gledajući mu nišane. U jednom momentu ispružio je nogu na kojoj se sjajila kožna čizma i oštro uzviknuo
“Izuj”!!!
Mladi čiftelija je u tom momentu trgao skriveni nož iz njedara, ali nije ga zabio Hadžibegu u drob, nego rasjekao čizmu i skinuo je zlikovcu sa noge. Učtivo se naklonio držeći ruku na srcu.
“Treba li još išta gospodaru” upitao je Miho.
Hadžibeg mu je ćutke pružio i drugu nogu. Miho je o trgao nož te  rasjekao i drugu čizmu opet se poklonivši.”
Idi s milim Bogom”. rekao je Hadžibeg.
Kada su ga kasnije pitali njegovi kavazi zašto pusi huncuta, Hadži im je kazivao:
“Bjesno vlašče. Vidio sam mu nišane. Huncut  i stuha, te baksuz, jok po se. no po druge. Ne valja ruke peksinit sa ovakvim stuhaćima. Šta mu god uradiš šteta ide na tvoju stranu.”
 

Wolf Sagash:
 Други дио


Teško mi je povjerovat da se ovo zaista desilo baš ovako kako anegdota kazuje, ali ja je prenosim kako sam je čuo. Nije ovo jedini događaj koji se skoro dva vijeka prepričava a koji se odnosi na Mihu i Hadžibega. Ovaj sam ispisao da bi približio karaktere likova kako ih je narod vidio. Mihu Brstinu, kao vatrenog i temperamentnog mladića a Hadžibega, strogog zlikovca, ali sklonog mistici kome su uglavnom nepismeni kmetovi pripisivali nadnaravne moći. Anegdota zbog  koje je nastala pjesma čiji je stih u naslovu, otprilike se ovako prepričava. Elem Miho se oko nekih međa zavadio sa katolicima iz Donjeg Hrasna. Šta je tu bilo, šta se dešavalo, narodna predanja ne kazuju. U tim svađama neko je ubio Mihinog psa Zelova. Miho je naravno za to optužio katolike iz Hrasna. Uzeo je kučkovu lešinu i zakopao je u katoličko groblje. Bio je to i u tim vremenima vrlo ozbiljan incident. Seljaci su ovaj zaista vrlo neukusan postupak, zbog koga je i mene pomalo sramota, prijavili Hadžibegu u Hutovu.
Na dan suđenja prepričava se da se u Hutovo sleglo mnogo naroda iz okoline. I pravoslavnih i katolika. Očekivala se teška i smrtna presuda, kakvu je Hadžibeg donosio i za kudikamo manje  prijestupe. Miho je mirno stajao pred hutovskim kapetano koji ga je mrko pogledivo. Okupljena masa naroda iščekivala je u tajcu da se Hadžibeg oglasi.
“Kazuj vlaše zašto zakopa kučka u latinsko groblje?” povika u jednom momentu Hadžibeg.
“Zakleo me čestiti beže, da ga sahranim s braćom i eto, ja mu želju ispunih”odgovorio je Miho.
“ A biva kučak je s tobom eglenisao dok je krepavo?”
“Jeste čestiti gospodaru.”
“Pa je li ti još išta kazivo , stuho vlaška?”
“Kako nije čestiti Hadžija, kazo mi je da za pokoj njegove duše, ja odvedem jalovu kravu tebi na Hutovo”
Hadžibeg se iskreno i glasno nasmijao.
“Huncute jedan, kazuj šta je još kazivo kučak na samrti?”
“Još je kazo isto za pokoj duše, da sto Šokaca, donese sto ovaca tebi na dar.”
Hadžibeg se držao za stomak od smijeha i neprestano hihotao, jedva dolazeći do daha, a Miho je nastavio:
“ Još je samo kazo da tebi donesu me...me...i tad ispustio dušu.
Hadžibeg je kroz smijeh uspio progovoriti
“Da nije meda?”
“Može biti gospodaru” odgovori Miho.
Kad je došao sebi od navale urnebesnog smijeha, Hadžibeg je donio presudu koja je glasila ovako.
“Rajo, odlučih da kučkovu volju treba ispoštovati. Ti ćeš Brstina dovest jalovu kravu meni na Hutovo, a svaki Latinin donijeće mi po dobro ovcu- dvizicu i po oku meda.”
Tada je nastala pjesma koja je danas zaboravljena i od koje sam ja samo upamtio stih iz naslova koja je kazivala kako je  Brstinova Zelova ožalilo čitavo Hrasno. Ovo se sve dešavalo prije 1832. godine. jer je Hadžibeh tada pogino u Stocu u sukobima sa svojim polubratom Ali - pašom Rizvanbegovićem. U vrijeme ovih događaja, Miho je mogao imati nešto više od dvadeset godina. Miho je proživio više od jednoga vijeka. Umro je pred Balkanske ratove u 107-oj godini života. Njegov temperament vremenom se smirio. Incident koji je napravio sa katolicima davno mi je oprošten. Mnogi katolici su mu bili dobri drugari a i jedna kćer mu se udala u katoličku kuću. Kasnije se Miho istakao kao vođa i pravoslavih i katolika u ustancima. Već  vremešan, sa blizu 70 godina četovao je u Nevesinjskoj pušci zajedno sa sinovima Trifkom, barjaktarom rašnjanskog bataljona i Ristom, stotinašem, koji se što no kažu, sav bacio na ćaću pa su i o njemu pričane anegdote u narodu. Najmlađi sin Lazar, bio je uspješan  građevinski preduzimač a kasnije i cjenjen mostarski trgovac. Lazara je neobično poštovao pjesnik Aleksa Šantić, te ga često spominjao u svojim pismima. Miho se  susretao se sa krunisanim glavama, više puta sa knjazom Nikolom koji ga je 1858 proglasio kapetanom Zelene Gabele, a sreo se i sa Franjom Josipom koji mu je poklonio srebreni pehar za vino. Istorijski izvori navode da je prilikom jedne posjete knjazu Nikoli koji se nećkao da oružjem pomogne ustanke, Miho oštro rekao “ Pa onda nam kaži gospodaru, oćemo li bježat sa narodom u Dalmaciju ili kod tebe na Cetinje?” O negovoj smrti pisali su tadašnji gotovo svi srpski listovi a ušao je i u mnoge deseteračke junačke pjesme.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна