Промакао ми је један коментар, очигледно написан да ми накалеми нешто што се код мене никако не прима, барем није до сада. Наиме, реч је о стварима које у овој теми уопште нисам коментарисао, нити помињао, а тичу се судбине Косова, Републике Српске Крајине, издаје... Уколико аутор, чији рад на истраживању и тумачењу родова изузетно поштујем и уважавам, није конкретно мислио на мене (мало вероватно), већ уопштено, ја му се овом приликом извињавам.
Али, да не би било нових недоумица, погрешних тумачења и тенденциозних учитавања око мог + (читај крста), ево неколико одредница, које се могу сматрати мојим непроменљивим ставовима :
- не волим никакве поделе у српском народу, ма где они живели, а камоли да их подстичем,
- не прихватам измишљотину „Србијанац“, из нама добро познате „кухиње“,
- пад Републике Српске Крајине је велика несрећа српског народа, ко год да је кривац (моји су били учесници тог рата),
- волим Републику Српску и радујем се њеном присаједињењу матици Србији у будућности (моји су, такође, и за њу ратовали),
- дубоко ме погађа судбина Косова и Метохије и немам проблем да, сагледавши свеукупна дешавања уназад неколико векова, означим кривце (моји су и у том, за сада последњем рату на Косову, оставили своје кости – „Костију кршних, то је гомила“,
- радујем се бољитку у Црној Гори – „Не дамо светиње“ (моја маленкост је, са још једним чланом ПОРЕКЛА и учесником у овој расправи, присуствовала литијама у Бијелом Пољу), само да се зна
- далеко од тога да гајим или подстичем анимозитет према добровољцима и учесницима пробоја Солунског фронта, одакле год да су стигли, а било их је у великом броју. Једном од њих су Грошничани (мештани села у близини Крагујевца) подигли споменик – врло занимљива прича, тј. судбина. Али, не прихватам тврдњу да су пресудно утицали на пробијање фронта и такво тумачење подводим под елементарно непознавање завршнице Великог рата.
