P. Anđelić, Mesnovići, Masnovići, Bubanjići humska i bosanska vlastela, Hercegovina 2, Mostar, 1982, 79-89;
У покушају да нешто више сазнамо о поријеклу властеле Бубањића Масновића, потражили смо аналогије и ослонце у расположивим писаним изворима. При томе смо запазили да су имена Бубања и Мастан врло ријетка у старој Босни и Хуму, што је у одређеној мјери повећало изгледе на успјех таквих истраживања.
Једини познати властелин с именом Бубања на подручју босанске државе у XIV вијеку је кнез Бубања Воихнић из старог жупанског и великашког рода Хливања. Он је забиљежен као свједок на повељи бана Младена II Шубића 1322., као ''comite Bubagna Voyhnig de Hlivina''.
Он је споменут још једанпут, индиректно у повељи краља Остоје из 1400. Наиме, како се каже у повељи, посебна од краља именована комисија установила је између осталог, како је Бубањин дио (једна деветина) у котару ливањског града Бистрице припао краљу путем насљедства (''од одумртја''). На први поглед изгледало би да је тај посјед доспио у краљеве руке деволуцијом – након смрти самог Бубање или неког његовог потомка који је остао без насљедника.
То би опет значило да су ливањски Бубањићи прије краја XIV вијека већ изумрли. Међутим, треба имати на уму да термин ''одумртје'' не знаћи само наслеђивање након смрти, него наслеђивање уопште. Доказ за то је у тексту исте повеље, гдје се за дио Бубањина брата Галеше такође каже да је припао босанском краљу ''од одумртја''. А за Галешу поуздано знамо да је имао сина Гргура и да је овај 1356., свој град Бистрицу у Ливну уступио угарско-хрватском краљу Људевиту, добивши у замјену град Чаву у Славонији. Не зна се да ли је та замјена била изнуђена силом (што је вјероватније) или је била добровољна. У сваком случају, велики посједи угарско-хрватског краља у Босни нашли су се поново у рукама краља Твртка I, од кога их је наслиједио Дабиша, а затим и Остоја. За Бубањин дио не знамо поуздано како је дошао у краљеве руке, али је сасвим могуће да је дијелио судбину Галешина дијела. За нас је овдје важно да је Бубања, милом или силом, био удаљен са својих дједовских посједа у ливањској жупи, али нема чврстих доказа да је његова лоза изумрла.
Прилика, у којима би Бубања могао изгубити своју стару ''племениту'' земљу, било је у првој половини XIV вијека доста. Треба се подсјетити да се Бубања 1322., нашао на страни Младена Шубића, који је убрзо иза тога побијеђен, а његови посједи разграбљени. Зна се да и учвршћивање угарске власти у Босни – у почетку Твртког бановања – није ишло без отпора.
Као што се види, и временске релације и конкретни друштвено-политички односи указују на могућност да је Бубања или неко од његових непосредних потомака удаљен (протјеран?) из Ливна између 1322., и 1356. Не треба сметнути с ума да су у то доба и потомци Бубањина стрица Миховила (Јурај, Ратко и Матија) морали напустити родно Ливно и населити се у Врлици. Тако се десило да је 1440., у Ливну живио само један огранак некада моћног рода ливањских жупана, а и он је био деградиран у ред нижег племства.
У таквој констелацији сасвим је могуће да је Бубања или његов син (Мастан, примједба Р.Б.) могао преселити у горњу Босну или у Хум (Дрежницу?).