Истраживао сам ових дана генеалогију Требјешана, уједно и Ђурковића, користећи се књигама
Казивања старих Требјешана из 1842. године, аутора Димитрија Тирола и
Требјешани од Николе Вујачића. Тако на пример, у писму Капетана Богдана Никшића, упућеном руском Министру унутрашњих послова Козадављеву, септембра 1818. године, и даље, Његовом Императору (Александру I Павловичу),
поднета је родословна копија исељених Никшића-Требјешана, који су од исељења у Русију, 1804. године, службовали у руској војсци.
У овом писму изведена је генеалогија Требјешана-Никшића, од Војводе Петра (синовца Војводе Грдана, вође Херцеговачког устанка 1597. године) па све до исељених Никшића у Русији:
http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=4732&m=2#page/252/mode/2up Фантастично сведочанство које је покојном Николи Вујачићу (и не само њему) сигурно доста помогло приликом састављања родослова једне од огранка племена Никшића.
Такође, с обзиром да нисам био превише упознат са овом материјом, интересантна ми је
историја Боке, улога никшићког војводе Петра у Кандијском рату (1645-1669), добијање берата од Султана 1638. године као и улога Никшића у нешто каснијем Морејском рату, који се водио у периоду од 1684. до 1699. године, такође између Млетачке републике и Османског царства. С тога топло препоручујем сваком Никшићу да се упозна са овим делом историје на следећим страницама:
https://www.novineniksica.me/svjedok-veza-sa-turskim-dvorom/https://www.novineniksica.me/niksici-u-morejskom-ratu/ .
Ако бисмо се вратили на књигу
Казивања старих Требјешана, приметићемо на страницама 120-122 једну необичност:
http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=4732&m=2#page/126/mode/2up Наиме, капетан Михајло Милорадовић у писму од 28. јануара 1712. године, обавештава руског цара Петра Алексијевича (Петра Великог), да је Никола, син никшићког војводе Ивана Ђурковића, након рата са Турцима (и разуре Требјесе која се догодила 1711. године), остао без своје куће, покућнице и свих својих осталих баштина у Никшићу и да је све припало Турцима, те још обавештава Цара како Николу постављају за војводу никшићког племена (или тачније једног дела племена, Милорадовић моли Цара да Николиних 50 војника, један барјактар и два каплара, примају и даље исте плате). Госпођа Ксенија Ђурковић, са којом са успео да ступим у контакт, ми је између осталог рекла рекла како су Ђурковићи у Рисну забележени још 1631. године, наводи Николу Ђурковића као једног од предака, међутим ако погледамо родослов Требјешана из 1818. године, приметићемо у његовом раном делу да не постоји генеалошка повезница Иван-Никола, која би објаснила постојање ове двојице, као ни њихову ранију генеалогију. Ксенија има одговор да се у ствари овде ради о Николином брату, Ивану, који није имао потомака (у Богдановом писму овај Иван је заправо имао сина Лазара, али о Лазаровом потомству доиста нема података). Овим сам заправо желео да се надовежем на подељене линкове као и на Бокезов коментар:
У Катастру Рисан је 1704. евидентриан Томо Ђурковић.1713. године помиње се кап. Јово Ђукровић.
Пошто ова двојица пописаних у Рисну нису део родослова Никшића-Требјешана, рекло би се да Томо и Јово са почетка 18. века нису били пореклом Никшићи-Ђурковићи, а с обзиром да се из Милорадовићевог писма може закључити да ни Никола није био рођени ришњанин, остаје отворено питање, када су се заправо Ђурковићи-Никшићи доселили у Рисан?
А да су Никшићи били заузети другим акцијама у време ослобођења Рисна 1649. године, о томе нас Никола Вујачић у књизи
Требјешани упознаје:
"И док су Млечани уз помоћ Црногораца и Примораца заузели Рисан,
војвода Петар са Никшићима, на другој страни, успио је да ослободи Гра–
хово и уздрма турску власт у Херцеговини. За овај успјех, војвода Петар и
Никшићи добили су похвале и признање од Републике. Сенат им је додије–
лио десет златних колајни."
Иначе, Грб који је поделио Душан је некада био у власништву фамилије Ђурковић, а данас се налази у Поморском музеју у Котору. Потомака Ђурковића-Никшића у Рисну данас нема, сва имовина им је одузета након Другог светског рата када је прешла у државно власништво, као и кућа у Јошицама код Херцег Новог. Већ 70 година траје борба ове породице са властима да им се бар неки део имовине поврати у власништво, међутим позитивног исхода још увек нема. Паралелно са овим дешавањима, иако је породица некада била велика, међу Ђурковићима се у последње 3-4 генерације рађало само по једно мушко, тако да ни потомака са овом славом у Црној Гори нема пуно, тачније три женска члана и један млађи мушкарац. Оно што је остало од породичног архивског фонда да се закључити да су чланови ове породице некада били веома утицајни и знаменити, бројни документи о додели титула и одликовања иду у прилог томе, заузимали су врло важне функције у државама које су биле присутне на том простору, доказ тога су и њихови списи који се односе на приватну и службену комуникацију са властима тих држава. Познати Ђурковићи-Никшићи поморци су били: Марко Алексин, Јово А., Марко В. Петар, Никола, Божо Ђ., Петар В., Спиро Б., Александар Андро Ј., Славо Ј., Васо Л., и тд., међу њима је било истакнутих капетана и бродовласника, оснивача црногорске морнарице, учесника у ослободилачком рату Грчке 1821-1828, капетана на Руским бродовима..