Према предању Жарковића (
http://zarkovici.com/ ), њихов родослов иде овако:
Мркша Мркшић (или Мркшин) био је властелин и жупан у време цара Душана, како у предању стоји, у области на којој се данас простире град Косјерић са својом околином. Ктитор је Манастира Вазнесења Господњег, у народу познатијег као Мркшина Црква. „Градња манастира започета је 1335 а освећен 1342 године. При манастиру је основана и штампарија у којој је године 1562 штампано четверојеванђеље. Сачувано је и налази се у Царском Музеју у Петрораду, у коме је и Цветни Триод (1566) и још неке књиге штампане у овој штампарији...“ Манастир су, 1567. године, разорили Турци, а 2009. године Епархија Жичка донела је одлуку о обновљењу манастира.
Мркша је имао синове Жарка и Петра (о коме нема даљих података о потомству).
Жарко, син Мркше Мркшића, жени се Теодором Дејановић, сестричном цара Душана. Био је намесник Зете и севастократор (чувар царског печата) код цара Душана, а после и код цара Уроша. Из њиховог брака рађа се син, коме дају име Мркша. Жарко гине 1372. године приликом покушаја Николе Алтомановића да на превару убије кнеза Лазара. Кнез Лазар бива том приликом рањен, док његови верни пратиоци, међу којима и Жарко, гину. Ово је историјски познат догађај:
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%90%D0%BB%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B ,
с тим што је Жарко наведен као „Мерешић“ (Meresich). Сима Ћирковић, коментаришући Мавра Орбина („Краљевство Словена“), истиче да презиме Мерешић није познато у другим изворима тога доба, али подсећа на презиме Мркшић, чиме би се могло везати за властелина Жарка Мркшића са ушћа Бојане. Ћирковић, међутим, напомиње да није јасно како је властелин Жарко могао доспети у пратњу кнеза Лазара. Објашњење можда даје предање о пореклу Мркшића из косјерићког краја, као и чињеница да су велможи мењали место живота у зависности од политичких прилика, пронија и поседа које су уживали, смењивања владара и промена њихових територија и сличних разлога уобичајених у средњем веку. Додајем и могућност евентуалног лошег написа или неправилног читања изворног Орбинијевог рада (Meresich уместо Mercsich).
Жарков син Мркша Жарковић, имаo je десетaк година кад му је отац погинуо. Одраста у кући Дејановића, својој ујчевини. Као српски племић владао је деловима некадашњег Српског царства, и то градовима Валона, Берат, Канина и Пирг, на југу данашње Албаније све до своје смрти 1414 године. Жени се Руђином (1391 г), кћерком Балше II. Мркша и Руђина рађају осморо синова, од којих је најмлађи понео име Жарко.
Жарко Мркшин долази у Пивску област (Недајно). Ту Жарковићи остају све до данашњих дана. Имају и данас нека историјска документа, а чували су чак и топуз шестоперац и сабљу Жарка, војсковође цара Душана, све до 1942 године, када је немачка окупаторска војска, однела или уништила добар део овога блага.
„Жарковићи. Повећа породица од око 15 кућа на Недајном, гдје живе од давнина. Славили су Јовањдан. О њиховом поријеклу постоје двије верзије предања. По једној су они од Браниловића, из Плужина, па су се на Недајно населили као на свој првобитни катун. По другој верзији, Жарковићи су са Челикова Поља, гдје су живјела браћа Челик и Жарко, па се први потурчио и одржао имање, а други одселио под тада пусти Ивовац, раскрчио шуму и настанио се...“
http://www.poreklo.rs/2015/10/18/poreklo-sadasnjih-pivskih-porodica/Жарковићи су најстарија породица на Недајном, где су подигли и цркву Светога Јована.
Пивљански Жарковићи сматрају да су Жарковићи у Срђевићима и Храсном њихови огранци, односно такође потомци Жарка Мркшића. У Срђевићима су подигли задужбину – цркву Светог Николе, а у Храсном – цркву Рођења Светог Јована.
На сајту „Српске дијаспоре“ стоји:
„Žarkovići su nekad živeli u Srđevićima, na osojnoj strani Gatačkog polja, ali su se povukli u Bodežišta zbog turskog zuluma. Po predanju, ovde je u vreme Baja Pivljanina živeo knez Žarković. Kao uspomena na njega ostala je, u ruševinama, “kula Žarkovića”, pored takođe znamenite “kule čengića”, u istom mestu. I u Gornjem Hrasnu kod Lјubuškog, u zaseoku Vlaka, ima Žarkovića. Za njih se kaže da su bili turski kmetovi i da su jedva izbegli islamizaciju, ali su kasnije bili pokatoličeni…
Isti su rod sa Komadima, Đogama i Medanima. Doselili su se pre tri veka iz Mirilovića i svi su nekad slavili Jovanjdan.“
Дакле, по братственом предању, Жарковићима би требало да су сродни херцеговачки родови: Комад, Ђого и Медан.
