Порекло становништва > Старе породице и племство

Стари српски родослови

(1/15) > >>

Amicus:
Ово је тема које нема на форуму, а о којој би се имало што шта у прилог написати, као и из чега расправу потенцијално развити.

Реч је дакле о писаним историјским изворима који се баве родосоловима углавном владарских породица. Најранији забележени родослови те врсте на нашим просторима датирају се на прелазу из XII у XIII век, када настаје чувени Барски родослов (или познатије зван Летопис попа Дукљанина).

Накод дужег времена, од сачуваних и познатих извора први следећи бележимо Константинов родослов из 1431. године, затим Руварчев родослов састављен за владавине цара Ивана Грозног (1533-1584), а преписан некад између 1712-1725. године, потом Карловачки родослов, настао између 1501-1508. године, Врхобрезички родослов из 1650. године, Пајсијев родослов из 1642. године, Загребачки родослов из XVII века, Пејатовићев родослов, такође из XVII века, Ћоровићев родослов, исто из XVII века, Хаџи-Јорданов родослов, из можда нешто ранијег периода, прелаз из XVI у XVII век, те Новаковићев родослов, кога је Стојан Новаковић датирао у прву половину или чак у сам почетак XV века, иако су каснији аутори оповргли његову датацију (али нису ни утврдили неку нову).

Више о свим овим родословима појединачно писао је још давне 1927. године Љубомир Стојановић у својим Старим српским родословима и летописима, које је издала Српска краљевска академија.

Отприлике две деценије касније Никола Радојчић ће у свом чланку Облик првих модерних српских историја (Зборник матице српске за друштвене науке, 1951, свеска 2) обрадити још један занимљив извор, а у питању је Историја Срба грофа Луиђија Марсиљија, настала крајем XVII или почетком XVIII века.

Гроф Марсиљи у свом делу обрађује редом и ове родослове:

1. Ad tabulam genealogicam Regum Nemaniorum Apodixis
2. Tabula genealogica regum Nemaniorum in Rassia
3. Ad tabulam Genealogicam Vucasini Regis Serviae Apodixis
4. Ad Tabulam Genealogicam Lazari, Comitis Serviae, Apodixis
5. Ad Tabulam Genealogicam Vuk Brancoviczii Despotae Serbiae, Apodixis
6. Tabula Genealogica Vuk Brancoviczii, Despotae Serviae
7. Ad Tabulam Genealogicam Cassaciorum, Ducum de Sto Sabba, Apodixis
8. Tabula Genealogica Sassaciorum, Ducum de Sancto Sabba
9. Memoriale Genealogicum, Dominorum de Hum

Радојчић поред Марсиљијевог родослова помиње још и Троношки родослов, који се датира у 1526. годину, иако сам препис (сачуван је само препис) датира из 1791. године.

Иначе, од страних обрада српских родослова, поред Марсиљијеве, најважнија је Диканжова обрада из 1670. године коју доноси у свом чувеном делу Histoire de l’Empire de Constantinople sous les empereurs français, из 1680. године.

Ово наравно, нису и једини познати извори ове врсте, али за неки увод мислим да је главно поменуто. Нека идеја која би се могла преточити у дело јесу и покушаји илустрације неких од ових родослова, или макар реконструкције постојећих схема родослова, какви су засигурно и ови које доноси гроф Марсиљи. Али како год, мислим да је важно дотаћи се ових извора, и мало поближе се као Друштво упознати са коренима генеалогије на нашим просторима. ;)

Сол:
Аплауз! Браво Amicus-e, тема iе без премца - ДРАГУЉ!

Amicus:

--- Цитат: Сол  Октобар 20, 2016, 10:59:04 поподне ---Аплауз! Браво Amicus-e, тема iе без премца - ДРАГУЉ!
--- Крај цитата ---

Хвала Сол! :)

Покушаћу у наставку да пренесем за почетак неке основне црте ових родослова како их је Стојановић описао.

Тема је у сваком случају занимљива. ;)

Amicus:

--- Цитат: Amicus  Октобар 20, 2016, 11:06:59 поподне ---Покушаћу у наставку да пренесем за почетак неке основне црте ових родослова како их је Стојановић описао.
--- Крај цитата ---

Хајде да сад кажемо коју реч о садржају родословах које је обрађивао Стојановић.

Свих десет (родослова) представљају, више мање, различне редакције, али им је језгро садржине, о прецима и потомцима Немањиним, у свима једно исто, тако да се као несумњиво може узети да су сви потекли из једног оригинала. Али самим тим што се међу собом толико разликују, јасно је да ниједан собом не представља првобитни текст. Сви су они прекрајани тиме што су или скраћивани изостављањем понечега или сажимањем у краће, или попуњавањем другим чим чега у првобитном тексту није било.

А даље говорећи о саджини у ужемем смислу, каже да се садржина родослова може поделити у четири неједнака одељка:

* о римским царевима пре Константина Великог, о њему и о царевима савременицима му
* о пореклу Немањину, о њему и о браћи и синовима му
* о потомцима сина му Стевана
* о потомцима сина му Вукана
Па тако у ПРВОМ ОДЕЉКУ Стојановић каже:

Кад се текст првог одељка упоредо погледа у свима родословима који га имају, добија се утисак да је он у оригиналу био опширан, али да га ниједан преписач није у целини преписао, већ је сваки (непосредно из оригинала, или посредно из млађих преписа) вадио из њега оно што му се свидело, а изостављао или сажимао оно што му се чинило мање важно.

Стојановић даље сматра да у овом делу ништа није додавано, те да је оно што је и претекло, верно или приближно верно (колико је то могуће сачувати у преписима) оригиналном родослову. Као нарочиту потврду тога он се позива на Зонарину Хронику и Паралипомену.

Почетак родослова иначе почиње речима: "Глагољут истини списатеље јако Лики(ни)ју Србину бити родом, Јелину мудрованијем, и вса српска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки именујут се; од Сера же Србље". (овај део је при том забележен једино у Карловачком родослову, али поредећи га са Зонарином Хроником, Стојановић га сматра аутентичним).

У другом делу родослов говори о римским царевима пред Константином, а Карловачки родослов овај део започиње речима: у она мучитељска времена владаше Диоклитијан "родом од Зете" западом к Риму и др., Максимијан Јаркулије истоком Јеладом и др., Конста Зелени Вретанијом к северу и др.; даље, о њихову сродству по женама и о синовима Константиновим. Затим, након смене Диолетицијана и Максимијана, помињу се као пријемници Максентије у Риму и Галерије Максимијан на истоку, које после обара Константин.

Овде су приметне извесне разлике међу Константиновим, Загребачким и Пајсијевим родословом, а у односу на Карловачки родослов.

Трећи део почиње пропашћу Максентија, а речима похвале Константину (у Загребачком родослову): Васијавает благораслна вјетв от корене благочастива велми, просијавшому у вери благочастивој првому и великому ва хрисијанех цару Константину. Присвоји себи цара Ликинија (не вели да је Србин) и да му за жену сестру своју Константију. "Тада господ господствујуштих и цар царствујуштих вседржителном својом десницом вручајет скиптаро царства великому цару Константину, овоме просијавшу, благочастивој лози од корена и племена рашкога господства и сродства Августа ћесара, при коме се телесно роди господ наш Исус Христос. Би од рождества Христова до благочастивог цара Константина 340 година" (Стојановић ово истиче као део који ће касније бити пренет на Стефана Немању).

У даљем развоју овог дела не можемо више пратити оригинал, јер се преписи међусобно разликују.

Четврди део говори о пропасти Максимијановој. Ту је можда најзначајније истаћи део (који помиње Пејатовићев родослов) у коме се каже: Константин, победивши Максенитија и Максимијана, "обрете" Ликинија, који је царовао на северним странама и био од царског колена, унук Олимпијаде, матере Александра Мекдонског. Зато што му је много "храбровао" при Константину, заволи га и постави га царем у Риму. С Константијом роди Бела Уроша.

Код Константина (аутора преписа родослова) стоји: Конста је имао три сина: Константина, Константија и Консту, и кћер Константију, коју Константин да Ликинију, и одели му чест грчке земље, јер га "послушаше на мучитељско разрушеније и способствоваше. Овај Ликиниј беше далматински господин родом Србим".

У петом делу говори се о царевању Ликинија прво над Западом, а затим и над Истоком, те о рођењу сина му Бела Уроша (сестра Константинова роди сина с белим властима и назваше га Бела Урош). Пајсијев родослов у овом делу не помиње Бела Уроша, већ каже да је Константија родила "синове и кћери", слично и у Карловачком, док у Врхобрезачком и Загребачком, говори се о Белу Урошу.

На крају, у шестом делу првог одељка, говори се о смрти Ликинијевој, кога је по Пејатовићевом родослову Константин преселио из Београда на реци Истру у Солун, због мучења "Јермолаја" и Стратоника, након чега, како каже, "и преста гоњење".

О другом одељку, који говори о Белу Урошу и његовом потомству, писаћу нешто касније.

Amicus:
У међувремену, да поставим пар страних извора који су се бавили темом родослова српских владарских породица, а то су пре свега следећи извори:

* Mauro Orbini, Il Regno de gli Slavi, hoggi corrottamente detti Schiavoni, Pesaro, 1601
* Charles Du Fresne Du Cange, Historia Byzantina duplici commentario illustrata, Paris, 1680
* Antonio Locatelli, Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna, Venezia, 1725

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна