Каним се већ пар пута да покренем ову тему, па да покушамо овај пут то да доведемо до краја, и да тему покренемо.
У прилог овој теми цитираћу за почетак делове из књиге Тоше Искруљева
Распеће српског народа у Срему 1914. и Маџари - Са маџарске границе - Бајски трокут, Сентандреја. Нас занима, наравно, овај последњи део.
О Сентандреји Тоша Искруљев каже:
Сент-Андију зову још и Сент-Андрејом, Светим Аднријом и Светом Андрејом. Прва два назива су по маџарском, а друга два по српском. При писању некоји везују обе речи маџарског назива везицом, некоји то не чине, а некоји их пишу заједно (Сентандрија, Сентандреја). Ми ћемо употребљавати овде све облике. По пок. Тихомиру Остојићу, бившем професору Српске мушке гимназије у Новом Саду, а касније проф. Фил. факултета у Скопљу, Сент-Андреју, по маџарском, треба писати једном речју, Сентандрија.
Варошица Сент-Андреја удаљена је 22 км од Будима на северу, а лежи на благој узвишици с десне стране реке Дунава. Гледајући се с дунавске обале, са својим многобројним српским правосл. црквама и природним лепотама пружа гледаоцу ванредно лепу слику.
За време цара и краља Жигмунда (1387-1437), многи Срби долазе са Балкана у Маџарску и насељавају се испод Будима на Чепелском Острву, па око Будима и изнад Будима све до Свете Андрије. Свети Андрија припадне Ђурђу Смедеревцу и Срби образују овде општину.
Кад је год. 1521. Београд пао Турцима у руке, многи Срби пређу у Мађарску, од којих један део дође и у Свету Андреју и настани се онде где је данас саборна црква, названа београдском.
21. фебр. 1686. год. Арсеније III Чарнојевић прегледао је манастир Осогов, и установио да ту има 47 сребрних кандила, позлаћених 20, чаша 7, дискоса 1, путира 2, кивота 2, евангелија 4, крстова 47, панагија 1, кашичица 109, штаке 2, звездице 2 итд., све од сребра.
Из овога инвентара види се да материјално стање нашег народа, као и манастира и црква, пре Сеобе Срба није било лоше. Зна се и то да су онда у Старој Србији Срби трговци и занатлије били врло имућни, а и сељаци су доста добро стајали, само су били удаљени од градова, јер су ту живели Турци.
Кад су Турци 1683. године изгубили битку код Беча, нагло су се почели повлачити на југ. Стање Срба било је онда веома тешко. Турци су се због своје велике ратне несреће светили јако самој раји. Сеча Срба била је на дневном реду. Стање њихово било је очајно. И када је Аустрија напредовала на југу, на Балкану, 6. апр. 1690. год. аустријски цар Леополд I изда проглас, у ком обећа свима балканским народима ослобођење. Засебан проглас је упутио и самом патријарху Чарнојевићу. И том приликом спомињао је патријархове услуге учињене војсковођи Пиколоминију, изражавајући преко свога посланика жељу да види патријарха што пре настањена у Угарској. - Српски народ на југу скочио је сад отворено Аустријанцима у помоћ у борби против Турака, само да се што пре ослободи свог старог тлачитеља.
Приликом ових победа над Турцима, пећки патријарх честита писмено цару у Бечу; у том писму изражава патријарх своју радост на ослобођењу свога народа. Стил тога писма је врло снисходљив и понизан, али је то зато што се патријарх припремао за случај несретног завршетка рата на југу, те да у том случају испод беса и гњева турског обезбеди Србима слободну сеобу у Маџарску и национална права. Ово је писмо однео Цару Исаије Ђаковић, епископ из Јенопоља. Цар је потом издао за Србе 21. авг. 1690. год. нов проглас, у ком им обезбеђује слободу вере и народности.
Ратна срећа на Балкану, 1690. год., наједанпут остави Аустрију. Њезина се војска морала брзо повлачити, а са њом крене на север и сав српски народ. Под тешким турским нападајима и танадима, патријарх српски диже на врат на нос свој народ на сеобу...
(ко жели више, в. Наведено дело, Нови Сад, 1936, стр. 536-570)
Како је даље било, знамо, а кроз ову тему бисмо могли мало детаљније да се упознамо са породицама које су у то време населиле Сентандреју.
Како је тема сама по себи опширна, на почетку ћу дати само краћи ретроспективни преглед, чувенијих породица које спомиње Искруљев.
Од познатих трговачких породица, већ 1698. године, спомињу се
Ловчански,
Поповић,
Плевицки,
Павловић,
Лепојковић,
Маргаритовић,
Живковић итд. - Њихове лађе плове Дунавом све до Црног Мора, а горе до Беча. Трговачка веза одржава се даље са Прагом, Лајпцигом, Цариградом, Солуном итд. Трговци српски, у Св. Андреји, Јегри, Будиму, Ђенђешу, Секешфехервару, Вацу итд. удружују сер у своја удружења. (в. Исто, стр. 541)
Године 1755. у Сентандреји од предузетничких породица спомињу се
Сагаровићи,
Ловчански,
Поповићи,
Кумовићи,
Сенковићи,
Трамбовани итд.
Као учитаљи у Сентандреји 1788. године спомињу се
Несто Савић и
Михаило Владисављевић (и Нандор Шилер).
Од виђенијих личности из Сентандреје можемо споменути следеће:
Арсенија Радивојевића, владику свето-андрејског (рођ. око 1720. год.),
Висариона Павловића, епископа бачког (умро 1756. год.),
Вићентија Јовановића, владику арадског и потоњег архиепископа митрополита Београдског,
Јашу Игњатовића, књижевника (1824-1888),
Максима Несторовића, епископа вршачког и карансебешког (умро 1738. год.),
Павла Авакумовића, владику славонског, касније арадског (1786-1815),
барона Павла Радивојевића, царско-краљевског фелцегмајстор-генерала (умро 1829. год.),
Синесија Живковића, владику арадског (1751-1768),
Синесија Радивојевића, игумана и потоњег архимандрита Манастира Ковиљског у Бачкој (умро 1832. год.),
Стевана Авакумовића, епископа Карловачког,
Јоцу Игњатовића, благајника светоандрејске штедионице, предедника "Јавора", српског дилетантског друштва,
Д-р Николу Игњатовића, председника Апелационог суда у Новом Саду,
Павла Софрића, професора у Нишу,
Петра Кречаревића, професора у Београду у Милановој гимназији,
Д-р Александра Димшића, апелационог судију у Пешти.
Након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, из Сентандреје ће оптирати око 80 породица у своју матицу, а остаће тек следеће:
Перишић,
Шијачки,
Хужвик,
Аћимовић,
Илић и
Малаћ.
Тек толико за неки почетак, а касније ћу покушати да прикупим и презимена која налазимо у пописима, као и она која су напустила Сентандреју после стварања Краљевине СХС. Кроз ту причи дотаћи ћемо се и свега осталог што Сентандреју чини, а што никада не може бити до краја ипричано, јер то је права ризница српског културног и духовног наслеђа.
