Струњаш, Ђурђевдан, Тимар, Шавник
Припада хаплогрупи
I2-PH908. Нема ближих поклапања на пројекту, а од специфичних вредности се издвајају 10 на 391 и 11 на 643. Због вредности 10 на 391, могуће је да Струњаш припада грани Z16983>A493. Можда би Струњаш могао бити исти род са Јовашевићем из Прељине код Чачка (Јовашевићи су по предању старином из Дробњака), пре свега јер деле вредност 10 на 391 и исту славу.
Струњаша има тестираних и на 23andme, тако да је овај резултат потврда тога:
I2-M423
Струњаш, Црна Гора
За Струњаше из Тимара код Шибалића и Караџића стоји:
СТРУЊАШИ
(живе у Тимару)
Огранак су братства Србљановића, а воде поријекло од Саве Србљановића, Томина брата, од кога су тимарски Томићи. Савини потомци се по њему прозваше Савићи. Презиме Струњаши су добили по неком свом претку који је, како се прича, носио „струњаву торбицу”. Постоји више верзија о овом називу, али је свака везана за појам „струњав”, што значи саткан од вуне мијешане са кострети да би дуже трајала.
Када су се из Бањана доселили у ове крајеве, Савићи (преци Струњаша) населили су се на границама Дробњака и били најистуренији према Кричима, који су тада у свом посједу држали Језера и Сињајевину. Предио који су Савићи населили обухватао је лијеву обалу ријеке Буковице са селима Тимар и Боровац. Касније, када су Кричи протјерани с ових простора на десну обалу ријеке Таре, Савићи су запосјели пространо земљиште, односно онолико колико им је било потребно. А. Лубурић у својој књизи Дробњаци – племе у Херцеговини, казује да су Тимарски Струњаши имали у Шаранцима у свом посједу, Његовуђу, Зауглину, Ђедово поље, Студенца и Тодоровића бару. Временом су се ови њихови посједи смањивали доласком Шаранаца, који су притискивали њихову земљу нешто силом, а нешто куповином. Ипак, све до почетка 20. вијека у њиховом власништву налазио се предио од ријеке Буковице до Стражице, Одраг поља, Сувог поља и Драгошевца. Ова мјеста чине данас границу са Шаранцима.
Најдаљи предак Струњаша, чије се име зна, јесте Ристан, који је погинуо 1805. године у Пирном Долу на Пивској планини, у борби с војском Сулејман-паше Скопљака. Ристан је имао четири сина: Марка, Јанка, Јоксима и Максима и синовце Јована и Нешка. Од Јанка, Јоксима и Максима није остало насљедника.
У породичном предању се зна да су Турци погубили три брата Струњаша на путу од Потпећа према Тари. Њих је Симо Марков осветио тако што је побио десет чланова породице Раповић у селу Кутуши код Косанице.
По разури 1813. године, сви се Струњаши иселе с овог подручја: Марко са својом породицом одсели се у Потпеће, а браћа Јован и Нешко пут Србије. Нешко се задржи у Прошћењу, код пријатеља Смоловића, с намјером да се ту стално настани. Нешков син Павић у једној свађи убије Турчина и породица пође кришом пут Тимара, па преко Сињајевине, а Турци их сустигну и побију, осим бабе Јевросиме, која је успјела да склони своја два унука Добрицу и Новицу у Морачу, код Милете Дуловића, њиховог ујака. Кад су одрасли, вратили су се на своје имање у Тимар. Јован на путу кроз Србију дође у Криву Реку код Чајетине, ту се настани и од њега су тамошњи Струњашевићи.
Струњаши су били познати ратници који су активно учествовали у свим бојевима и ратовима вођеним у њихово вријеме. У балканским и Првом свјетском рату учествује као водник Неђељко који јуначки гине у Мојковачкој бици 1916. године. Јаков је погинуо у Херцеговачком устанку 1877. године у борбама које су вођене за ослобођење Бара.
Огранак Струњаша су Усовићи, који су се од њих давно одвојили.
Славе Ђурђевдан, а прислужују Пантелијевдан.
https://www.poreklo.rs/2013/04/28/poreklo-prezimena-strunja%C5%A1/Предање о блиском сродству са Томићима очигледно није тачно, јер Томићи из Тимара припадају хаплогрупи I1-P109>FGC22045.
