Монголска освајања и њихова инвазија на Европу у историји су оставили, негде веће, негде мање последице.
Колико су били мистериозни као освајачи у Европи, видимо из Несторовог Летописа где се описују њиховe прве провале на простор Русије:
Те године (1223) избили су погани а да нико није тачно знао ни ко су, ни одакле су дошли, којим језиком говоре, ком племену припадају и које су вере. Звали су их Татарима... Неки су говорили да си изашли из пустиње Јатреб: бог зна ко су...О Монголима детаљан опис оставља и њихов савременик архиђакон Тома, који за њих бележи следеће:
Ти су људи малени, али прса су им широка. Сподоба њихова је грозна; голобрадо лице и плоснато, нос туп, а мале очи раздалеко једно од другога. Одијело им је непродирно, а састављено је сложене коже те наликује љускама. Кациге су им од коже или од жељеза. Оружје им је завинута сабља, тулац, лук и стрелица с оштрицом од жељеза или кости која је за четири прста дужа од наше. На своје црно-бијеле заставе мећу на врх вунену киту. Њихови коњи, које јашу без седла, малени су али јаки, викли напору и гладу; премда нису потковани, пењу се и веру по пећинама као дивокозе, а послије тродневнога трка задовољавају се с мало одмора и хране. А ни људи не брину се много за своју храну, као да живе од саме окрутности; не једу круха, храна им је месо, а пиће коњско млијеко и крв. Са собом вуку велик број заробљеника, особито оружаних Кумана. Силом их гоне у битку и убијају чим виде да слијепо не срћу у бој. Монголи сами не иду радо у бој. Ако пак који од њих погине, одмах га покопају на оном мјесту, тако да му се гроб не позна извана. Готово нема ријеке преко које не би са свим коњима препливали. Преко великих ријека ипак се превозе на својим мјеховима или чамцима. Шатори су им од костријети или од коже. Премда их има голема множина, ипак нема у њихову табору штропота, нити халабуке, већ муком мучећи ходају и муком муче када се боре.Везано за њихова пустошења по Западном Балкану, треба поменути да су до 1240. године успели да покоре Русију, те да су већ у зиму 1241. године прешли Дунав и упали у Угарску, и да угарски краљ Бела IV није успео организовати било какав отпор. Ипак, успео је да им измакне, а монголска војска под командом кана Батуа, дала се у потеру за њим. Кренувши ка Сплиту, где се краљ Бела IV прво био склонио, опустошили су многе крајеве Хрватске, а током покушаја опсаде Клиса, у који се овај у међувремену преместио, затекла вест о смрти кана Огатаја (децембар 1241. године).
Још неко време покушавали су да ухвате краља Белу IV, па је тако остала забележена и опсада Трогира (1242), те покушај освајања острва Раба, који је фатално завршио по многе Монголе, јер беху невични поморском ратовању.
Ипак, све озбиљније акције прекинула је раније приспела вест, која ће приморати кана Батуа и његову војску на повратак назад кући, где их је чекао избор новог кана. На повратак у Азију, кренули су преко Босне и Србије, при том пустошећи и пљачкајући градове на које су наилазили, и том приликом остало је забележено да су од српских градова страдали Котор, Дриваст и Свач.
У целини, историчари овај пљачкашки поход кроз Србију и Босну не доживљавају историјски важнијим догађајем, колико рецимо у то време смрт бугарског цара Асена, која је непосредно претходила инвазији Монгола на ове просторе, а која је иза себе оставила за последицу промену на српском трону, са кога је сишао краљ Владислав (оставши без подршке бугарског цара Асена), а на власт ступио његов полубрат Стефан Урош I.
Што се тиче онога што нас занима, а то су генетски трагови Монгола на овом простору, поставља се питање да ли их уопште има, и ако их има, које би то хаплоскупине могле да буду? Такође, треба имати на уму и овај помен архиђакона Томе, да је у монголској војсци било и Кумана, које су ови поробили и користили у својим освајањима као оружану снагу.