Средње Поуње у Босанској Крајини - порекло становништва

[Небојша]

[Синиша Јерковић]

Хтио бих рећи коју о становништву средњег Поуња.

Оно што је карактеристично за Поуње, а и Босанску крајину генерално, а и оно што је одваја од остатка Босне јесте да нема мјешовитих муслиманско-српских села. То је вјероватно посљедица близине границе и сталних ратних догађања. Тако су српска и муслиманска заједница практично функционисале паралелно, без јачих међусобних веза. Контакти су обично били у градовима, за пазарни дан, кад се размјењивала роба, али генерално су то била два одвојена свијета, сваки за себе.

Поуње је заправо Босанска Крајина у најужем смислу, одавде се назив Крајина проширио касније све до Врбаса. У Средњем вијеку овим простором су владали словински кнезови Бабонић-Благајски (предак ових Бабонића је био племић Бабо, историјска иронија је да је истим крајем 1980-тих владао други тзв. Бабо-Фикрет Абдић), а цијели крај је припадао Угарској. Босна Котроманића никада није владала овим подручјем. Релативно касно је цијели крај пао под Турке, од 1550-1592. Бихаћ је био последњи град у Европи који је 1592. пао у турске руке. Освојио га је Херцегли Хасан Паша Предојевић уз помоћ Срба, својих сународника, које је као досељенике из Херцеговине, населио око Бихаћа. О том освајању Бихаћа са Хасан Пашом, учествовали су и многи стариначки Срби са Змијања, о чему је писање оставио Петар Кочић у свом раду о Змијању. Хасан Паша није био ратне срећне, па се већ наредне 1593. године удавио у Купи покушавајући да освоји Сисак. Турски попис  Босанског санджака из 1604. нам оставља прилично јасну слику о Поуњу у том периоду. С обзирома на то да се радило о тек освојеним крајевима популациона слика је показивала мањак становништва. Нема сумње да је интензивно насељавање Поуња услиједило у периоду од 1600-1680. У том периоду већину становништва чине Срби у влашком статусу са муслиманима у градовима. Католици су у великој већини исељени, или дијелом исламизирани.

Како је турска моћ слабила и како су губили ратове, притисак на Србе је бивао све већи, па се прве мање групе, већ у том периоду исељавају у Кордун и Лику, на аустријску територију. Међутим главно исељавање ће услиједити у периоду око Бечког рата 1683. када добар дио становништва Поуња прелази на, од Аустрије ослобођена подручја, Баније и Кордуна.

Турска је у том рату изгубила Лику, Кордун, Банију и Далмацију, а већина муслиманских избјеглица из тих крајева ће се преселити и концентрисати управо у Поуњу. Тад се добрим дијелом мијења и етничка слика Поуња и крајеви са лијеве стране Уне уз границу, постају доминантно муслимански. Турци више нису имали повјерења у хришћанске Србе и држе их подаље од границе са Аустријом, у дубини своје територије. Ипак, значајан број Срба се и у 18.вијеку задржао у Поуњу, а неки, појединачно досељавали су и из Далмације и Лике.

Следећа велика депопулација српског становништва Поуња десиће се 1790. за вријеме лаудонова Рата, када је Поуње центар сукоба између Аустријанаца и Турака. У том рату, може се слободно рећи да је цијело средње Поуње остало без Срба. Већина их је избјегла на Банију и Кордун. Након рата, на ту пусту земљу, почеће се досељавати српско становништво из Лике и Далмације, а досељавања ће трајати кроз читав 19.вијек. Кулминираће са 1879. годином и аустријском окупацијом Босне, када ће велики број српских Личана доселити у Поуње.

До последњег рата српско становништво Поуња потицало је у 90% случајева баш од тих личко-далматинских досељеника који су дошли након 1790. године.

У последњем рату, средње Поуње је поново остало без Срба. Данас веома мали број их живи у неколико села у околини Босанске Крупе.

[Окир СРБ]

Што се тиче Средњег Поуња, оно је заједно са Козаром, дало бар четири већа таласа избјеглица које су прешле на Банију и Кордун.

Занимљиво је да се скоро сваки од тих таласа даље везује за унутрашњост Босне и да се у највећем броју случајева не уклапа у миграционе правце из Лике и Далмације (који јаче долазе до изражаја тек посље Лауданова рата (1788-1791).


Писао сам раније о сеобама на Банију.

Што се тиче сеоба на Банију, поклапале су се са почетком и крајем одређених ратова:
- 1683-1699.
- 1716-1718.
- 1737-1739.
- 1788-1791.

1) У првом рату 1683-1699. године, Аустријанци ослобађају Костајницу и привремено заузимају Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, Босански Нови, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу. Након завршетка рата Аустрија је изгубила све што је освојила са босанске стране Уне, укључујући и Нови Нови (данашњи Двор) и Зрињско Поље. Српски народ из тих крајева прешао је у глински и петрињски крај. Турци у њихова опустјела села доводе Србе из унутрашњости, углавном из Средње Босне.

2) У другом рату 1716-1718. године, Аустријанци заузимају Нови Нови, Зрињско Поље, Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу, а изгледа проширују и Суву Међу према Цазинској Крајини. Напад на Босански Нови је одбијен. Након завршетка рата, Аустрија је добила све што је освојила у западној и сјеверној Босни.
На освојеном простору основана је Дубичка капетанија, са центром у Босанској Дубици. Око Дубице је било 18, мање или више запустјелих села, у која су навалили Срби из Средње Босне. Дубичка капетанија је остала под Аустријом до 1739. године.

3) У трећем рату 1737-1739. године, Аустријанци (и наши Крајишници са њима) су доживјели тешке поразе код Бужима у Цазинској Крајини и под Бања Луком (сасвим је извјесно да је српски народ у тим крајевима стао уз Аустријанце и заједно са њима кренуо у повлачење на Банију, бојећи се турске освете). Турци тада прелазе у офанзиву и пале по Зрињском Пољу и велики дио Срба одводе у ропство. Након завршетка рата, Турци су добили Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу. Аустријанцима је остао Нови Нови и Зрињско Поље. Српски народ са простора Дубичке капетаније, тј. оних њених дјелова са босанске стране, који су поново припали Турцима, морао је опет у сеобу. Чак су Аустријанци планирали да један дио њих населе у Банат, пошто су дијелови Дубичке капетаније са банијске стране били пренасељени. Зна се да је тад насељено доста Срба у глинску капетанију и низ Суву Међу, а неки су завршили и око Војнића.

4) У четвртом рату 1788-1791. године, Аустријанци су на простору Лике избили на Уну. Прије почетка рата, костајнички прота Јован Поповић је прешао у Поуње и почео народ позивати на устанак, да би се олакшало Аустријанцима. Зна се да су се Срби дигли на оружје и још прије рата је на Банију прешло 428 српских породица, од којих су војно способни одмах увршетни у редовну граничарску војску. Након завршетка рата, на Банију је прешло још 818 српских породица. Попунили су засеоке по већ насељеним селима, а било је и оних за које није било мјеста на Банији, па су насељени по Кордуну и по Цивилној Хрватској. Помиње се да је тада пресељено из Босанске Крајине око 15.000 Срба.

Ипак, пронашао сам скоро неке информације које указују да је постојала још једна сеоба на Банију, изгледа око 1770. године.

[Небојша]

Милан Карановић о пореклу становништва Босанске Крајине:

" Босанска Крајина је била транзитна област за миграције, које су текле од Рашке, старе Црне Горе, Херцеговине и централне Босне, за посавске и подравске крајеве, преко Лике и Баније.

О томе има помена у радовима Лопашића, Грбића, Милаша, Ивића, Шишића, Грујића, и Скарића. У томе су од велике важности архивски подаци Алексе Ивића: "Миграција Срба у Хрватску". Кад се буду предузеле и тамо на лицу места испитивања насеља и порекла становништва, вероватно ће се моћи установити за извесне породице у Хрватској, да су прошле кроз Босанску Крајину, заустављајући се неко време и остављајући неке своје огранке.

По архивским подацима најзнатније је исељавање било из Босанске Крајине за Лаудоновог Рата 1788-91. Тада је прешло по Грбићу око 28000 душа са 46 свештеника. Међу њима је било много породица, које су се из Далмације населиле биле у Босанску Крајину. Из испитане области су тада прешли: Поп Ђорђо Гак са 120 породица из Рујишке; поп Јован Ћулибрк из Блатне 116 породица и уставио се у Орловцу; поп Стојан Стојнић из Мразовца са 102 породице и уставио се у Орловцу; поп Стојан Драгишић из Живешкупа са 60 породица и уставио се у Новом; поп Јован Булић са 131 пор. из Градине; Стојан Туромановић из Пећине , поп Филип Дмитровић и поп Јован Дмитровић из Мутничког Врела.

Као што је већ познато по Милашу, Лопашићу, Дедијеру, кроз ову област су пролазили исељеници од Рашке, Херцеговине, Црне Горе и Средње Босне, и померали су се за ратова даље у посавске и подравске земље. За прво порекло није се могло сазнати непосредно од старих људи, него само за етапне области, и то да су: од Змијања, Далмације, Лике, Тромеђе, Сане, Бјелајског Поља и Унца. Често селећи изгубило са сећање на даљње порекло и разгранавање породица. Све што су знали рећи: "ти су ти једно", "некако једно па се разродило". То и крсна слава, нарочито ређа, били су ми важан руковођ у испитивању даљњег порекла.

За знатан део родова сазнао сам порекло бавећи се неко време у Змијању, на Тромеђи и под Улицом планином и у околини Книна, где сам покушаво да хватам везе ових транзитних области са њиховим матицама порекла.


У области кажу да су "старосједиоци", сви они које је затекла окупација. Чини се да све оне који су доселили од Змијања сматрају старинцима, и ти са поносом кажу да су са Змијања. Шта више за неке породице, за које сам дознао да су са Змијања селиле у Далмацију, и из Далмације доселили у ову област, кажу само да су са Змијања и не спомињући да су прошли кроз Далмацију и Лику.

Поносније им је рећи да су са Змијања.


Чисто кабинетски рад Владислава Скарића: "Порекло православног народа у сјеверозападној Босни" помогао ми је у трагању за даљна порекла неких разгранатих родова, који су, "некако једно". На лицу места уверио сам се да су његова посматрања и закључци у неким родовима ређих презимена и слава доста тачни. "

Поуње у Босанској Крајини, 1925. год.

[Небојша]

Становништво Поуња добрим делом води порекло из Далмације. Тачније, Далмација је била последња етапна област за многе Крајишнике.

Поменућу неке родове из овог дела Босанске Крајине, који су досељени преко Далмације. Испод ће бити исписана презимена и славе истих родова у Далмацији.

Каран, Карановић (Ђурђевдан )

Каран - Бјелина , Бенковац , Добропољци , Церање горње , Ислам Грчки - Св . Георгије , Св . Никола

Карановић - Чучево , Кистање


Штрбац ( Ђуђевдан, Никољдан )

Штрбац - Запужане , Кистање , Брибирске Мостине , Раштевић , Бенковац, Биљане Доње , Жажвић - Св . Козма и Дамјан , Св . Георгије , Св . Никола


Лончар ( Ђурђевдан )

Лончар - Карин , Кула Атлагић , Сиверић , Биочић , Биљане Доње - Св . Јован , Св . Никола , Св . Стефан


Илић (Ђурђевдан)

Илић - Пађене , Буковић - Св . Георгије


Крнета ( Св. Тома )

Крнета - Кистање , Стрмица - Св . Јован


Богуновић ( Св. Јован )

Богуновић - Биљане Доње , Бенковац , Запужане , Раштевић , Радашиновци , Медвиђа , Јагодња Доња , Какма , Булић - Св . Георгије  , Св . Стеван , Св . Јован


Гак, Гаковић ( Св. Никола )

Гак - Затон , Обровац - Св . Јован


Добријевић ( Св. Стеван )

Добријевић - Вариводе , Пластово , Ђеврске , Шибеник , Међаре , Отон , Радљевац - Св . Стефан


Опачић ( Св. Лука )

Опачић - Голубић ( кнински ) , Бјелина , Мурвица , Смоковић , Биовичино Село , Стрмица , Биљане горње , Плавно , Отон - Св . лука


Предојевић  ( Св Алимпије )

Предојевић - Ервеник


Бјелановић ( Козма и Дамјан )

Бјелан - Орлић , Островица , Ђеврске , Ножица , Гаћелеза - Св . Козма и Дамјан

Бјелановић - Ђеврске , Кистање , Задар , Смилчић - Св . Никола , Св . Козма и Дамјан


Новаковић ( Никољдан )

Новаковић - Кистање , Книн , Жажвић , Бјелина , Кашић , Плавно , Бенковац , Маовице , Биљане доње , Книнско поље - Св . Никола , Св . Козма и Дамјан , Св . Јован


Вејновић ( св. Василије )

Вејновић - Модрино Село , Мокро Поље , Чучево , Тињ - Св . Василије


Највећи део српског становништва Далмације досељен је управо из Босанске Крајине и то са Змијања и из Бјелајског Поља, а део ће свакако бити пореклом из Лике .

[Небојша]

Милан Карановић, Крајина - крвава хаљина

Постанак Крајине и карактер и менталитет Крајишника по народним песмама

[dom1977]

Bolja slika

http://uploads.im/SftO4.jpg

[Небојша]

Иако се текст односи на читаву Босанску Крајину, не само на Средње Поуње, лепо објашњава стање насељености и кретање становништва у овом делу Босне.

Наиме, већ је Курипешић, почетком 16. века, приметио да су многа села у Босанској Крајини практично пуста. Тако нпр. село Заблаће код Кључе, уместо ранијих 80 кућа, 1530. године има свега 7, или 8 домаћинстава.

Уочљиво је да су након пада Босанске Крајине многа села потпуно опустела. Становништво је изгинуло, или одведено у ропство. Хрватско становништво из Унца и Поуња је потпуно исељено.

Занимљиво да су села дубичке нахије изгубиле све своје становништво, тако да ни 30 година после успостављања турске власти тамо није било ни једне куће.

Овај простор ће касније попунити српско становништво. Ево тог текста:






Извор: Др Милан Васић, "Етничка кретања у Босанској Крајини у 16. веку"

[Небојша]

Милан Тодић се осврнуо на живот и дело Милана Карановића, односно на његова истраживања на подручју Босанске Крајине и шире. Мислим да је у реду да такав један текст буде на овој теми, с обзиром на заслуге Милана Карановића.

Верујем да ће ово посебно бити занимљиво нашем Сергиусу.

ЖИВОТНИ ПУТ И НАУЧНИ РАД ЕТНОЛОГА МИЛАНА КАРАНОВИЋА
http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1820-4244/2014/1820-42441411291T.pdf

"Као ученик петог разреда гимназије 1904. године, набавио је „Упутства за испитивање села у БиХ" и већ тада прошао сва села од Босанске Крупе до Кршаља и од Хашана до Чађавице. Због теренског рада и прикупљања материјала о поријеклу становништва, неки су га погрешно схватили и говорили онај карански ђак из Рујишке шенуо, па све ода по брдима и долинама и пита како се зову“. (не знам зашто ме ово подсећа на нашег уредника, крв није вода)

"За Ускрс 1905. године, као ученик шестог разреда гимназије, долази у родно село и присуствује литургији у цркви, гдје му „Васкрсеније твоје Христе спаси“ буди осјећај да пређе на богословију. По завршетку гимназије упућује молбу за богословију у Рељеву крај Сарајева, гдје је и примљен."

"Сматра се да је само презиме „Каран“ настало од турске ријечи „кара“ – црн, јер су Карани били омражени код Турака због свог јунаштва у свим устанцима против Отоманског царства. Неки то вежу и за њихову црну комплексију, иако је Карановић утврдио да су му сви у роду више смеђи и плавокоси него црномањасти. Међутим, Стојан Новаковић и фра Иван Јукић су склонији вјеровању да ово презиме потиче од рударске ријечи „karren“ – колица."

Милан Карановић 1882 - 1955 (највероватније I1-P109)


Једно од писама Јована Цвијића Милану Карановићу

[симо]

Пошто је Небојша већ споменуо крајишки род Карана/Карановића, можда бих овдје могао да објавим једну своју ранију анализу везану за Карановиће коју сам радио за неког од тестираних.

КАРАНОВИЋИ

Карановићи су једна од најстаријих и нараспротрањенијих српских породица у Крајини. У првим писаним изворима помињу се још у попису жумберачких Срба 1538. године (Павко Карановић). У Крижевцима је 1651. године  међу Србима забиљежен војник  Стефан Каран. Већ у првом аустријском попису Славоније из 1698. године, у селу Миљановцу јужно од Дарувара записан је домаћин Стојко Карановић, а у попису из 1736. године три домаћинства Карановића забиљежена су у селу Мацуте код Подравске Слатине.
Истовремено, бројни Карани или Карановићи записани су на подручју Далмације. Тако су у млетачком попису Равних котара из 1709. године записани у Пркосима (Богдан и Милан), Горњим Биљанама (Марко), Добропољцима (Новак и Вучен), Исламу Грчком (Радован), Радошиновцима (Стипан). Карани, Карановићи помињу се у Равним Котарима и кроз читав 18. вијек, а у поменутим насељима живјели су све до ратова 90-тих.
Једна већа група Карана/Карановића која није била обухваћена горњим пописом живјела је у далматинским мјестима Отон и Плавно. Породице које су се тамо населиле 1692. године, након што су ти крајеви ослобођени од Турака, дошли су из Бјелајског Поља и Санице. Карановићи су били међу њима. Управо ће ова група Карановића дати највећи број исељеника у Босанску Крајину, најприје у Унац, а потом у цијело Поуње, Подгрмеч, Посање и Поткозарје.
Карановићи су 1712. године забиљежени и у попису Лике. Тако се спомиње домаћин Јован Карановић у Брувну, и Илија Каран у Ловинцу. Ови би Карановићи могли бити од далматинске групе.
Отонски Карановићи ће почетком 18. вијека доселити у пусто село Бобољуске, у дрварском крају, недалеко од ушћа Унца у Уну. Из Бобољусака ће се Карановићи расељавати испрва у најближа уначка села: Велико и Мало Очијево, Очигрије, Горње Врточе, затим у бројна села петровачког краја: Крњеушу,Рисовац, Сувају, Тук Џевар, Цимеше, Бравско, крупско-бихаћког краја: Бадић, Баштра, Бушевић, Гудавац, Подвран, Ивањска, Отока, Велика Рујишка, Заложје, Доња Гата, Крупа, Врањска, Љусина, Остружница, Петровићи, Суваја, Теочак, Осредак, Пишталине, Ћоралићи.
Карана/Карановића је било у котаревима Дубица, Приједор, Сански Мост, а једна група Карана/Карановића је живјела и на подручју Дувна и Купреса.
Бројни су Карани/Карановићи који су живјели на подручју Баније и Кордуна.
Као што се може видјети презиме Каран/Карановић је било присутно у готово свим крајишким областима. Сви Карани/Карановићи славе двије славе Ђурђевдан и Никољдан. Постоји предање да је једна грана Карановића промијенила славу са Ђурђевдана на Никољдан због завјета св. Николи који их је спасио из једне тешке животне ситуације.
Сви подаци у изворима, а и генетски резултати показују да су вјероватно сви крајишки Карановићи/Карани повезани и да  представљају једно племе које је у 16. вијеку живјело на подручју данашње Босанске Крајине. Одатле су се Карани/Карановићи исељавали у остале области, а затим се опет враћали у Босанску Крајину, гдје су и данас најбројнији.
Право питање је одакле су даљим поријеклом Карани/Карановићи и да ли генетско тестирање може дати одговор на то питање.

ГЕНЕТСКИ РЕЗУЛТАТИ

Данас имамо генетски тестиране четири породице Карана, Карановића из Крајине. Ради се о породицама из различитих мјеста поријекла: Карановић из Рисовца/Босански Петровац, Карановић из Бобољусака/Дрвар, Карановић из Великог Очијева/Дрвар и Каран из Доњих Церања/Бенковац.
Сва четири тестирана имају веома близак хаплотип и минималну разлику на STR маркерима што јасно говори да су истог и веома блиског поријекла по линији мушких предака. Поређење са другим тестираним из базе Српског ДНК пртојекта их јасно сврстава у хаплогрупу I1-P109, такозвани дробњачки род, који је још ближе одређен SNP-ом FGC22045.
Ова дробњачка хаплогрупа је и данас присутна, поред Карановића и код других крајишких породица. За Карановиће је посебно значајно што је она пронађена и код крајишких Војиновића, за које предање наводи да су истог рода као и Карановићи. И заиста Војиновићи имају скоро идентичан хаплотип Карановићима.

ЗАКЉУЧАК

Из горе наведеног можемо претпоставити да су крајишки Карани/Карановићи дио веће племенске групе која се почетком 16. вијека нашла на подручју Босанске Крајине. Даље поријекло, како показују генетски резултати, је од племена Дробњака из Старе Херцеговине, а још даље поријекло указује на европски сјевер и норманске сеобе. Из Босанске Крајине су се Карани/Карановићи у 16. и 17. вијеку расељавали у Жумберак, Славонију, Далмацију, да би се потом из Далмације почетком 18. вијека населили  на подручју Унца одакле су се расељавали опет по Босанској Крајини, Банији, Кордуну, Лици.
Из рода Карана/Карановића биле су познате војводе из босанскохерцеговачког устанка против Турака 1875-1878, браћа: Поп Ђоко Каран и поп Стеван Каран. Од рода Карановића је и познати етнограф, сарадник Јована Цвијића Милан Карановић, српски санитетски генерал из Првог Свјетског рата др. Сима Карановић, редитељ Срђан Карановић, глумице Мирјана Карановић и Марија Каран.

[Небојша]

Одлична анализа, симо.

Карановићи су, условно речено, онај старији слој Срба на простору Змијања (даље Стара Херцеговина). У тој су групи још неке породице из ДНК пројекта.

Из горепоменутог текста:

"И само поријекло овог презимена је тешко установити, али по свим причама старинаца Карана, они потичу са Змијања, одакле су се прикључили четовањима Стојана Јанковића и раселили се у Сјеверну Далмацију. На основу свестраног проучавања Милана Карановића, Каране су Турци затекли у селу Козици или Соколову више Кључа. По њему и његовим проучавањима, на основу психичких, физичко-соматолошких, моралних особина, комплексије лубање, пигмента косе и боје очију, Карани су најстарији припадници једне групе родова које су сачињавали: Грубори, Грубишићи, Рађеновићи, Бурсаћи, Зељковићи, Момчиловићи и Бауци. Прота Петар Рађеновић у својим радовима наводи о Бјелајском Пољу да су „једно“ Карани и Војновићи, потомство од два брата, Војина и Карана."

[Тромеђа]

Пошто је Небојша већ споменуо крајишки род Карана/Карановића, можда бих овдје могао да објавим једну своју ранију анализу везану за Карановиће коју сам радио за неког од тестираних.

КАРАНОВИЋИ

Карановићи су једна од најстаријих и нараспротрањенијих српских породица у Крајини. У првим писаним изворима помињу се још у попису жумберачких Срба 1538. године (Павко Карановић). У Крижевцима је 1651. године  међу Србима забиљежен војник  Стефан Каран. Већ у првом аустријском попису Славоније из 1698. године, у селу Миљановцу јужно од Дарувара записан је домаћин Стојко Карановић, а у попису из 1736. године три домаћинства Карановића забиљежена су у селу Мацуте код Подравске Слатине.
Истовремено, бројни Карани или Карановићи записани су на подручју Далмације. Тако су у млетачком попису Равних котара из 1709. године записани у Пркосима (Богдан и Милан), Горњим Биљанама (Марко), Добропољцима (Новак и Вучен), Исламу Грчком (Радован), Радошиновцима (Стипан). Карани, Карановићи помињу се у Равним Котарима и кроз читав 18. вијек, а у поменутим насељима живјели су све до ратова 90-тих.
Једна већа група Карана/Карановића која није била обухваћена горњим пописом живјела је у далматинским мјестима Отон и Плавно. Породице које су се тамо населиле 1692. године, након што су ти крајеви ослобођени од Турака, дошли су из Бјелајског Поља и Санице. Карановићи су били међу њима. Управо ће ова група Карановића дати највећи број исељеника у Босанску Крајину, најприје у Унац, а потом у цијело Поуње, Подгрмеч, Посање и Поткозарје.
Карановићи су 1712. године забиљежени и у попису Лике. Тако се спомиње домаћин Јован Карановић у Брувну, и Илија Каран у Ловинцу. Ови би Карановићи могли бити од далматинске групе.
Отонски Карановићи ће почетком 18. вијека доселити у пусто село Бобољуске, у дрварском крају, недалеко од ушћа Унца у Уну. Из Бобољусака ће се Карановићи расељавати испрва у најближа уначка села: Велико и Мало Очијево, Очигрије, Горње Врточе, затим у бројна села петровачког краја: Крњеушу,Рисовац, Сувају, Тук Џевар, Цимеше, Бравско, крупско-бихаћког краја: Бадић, Баштра, Бушевић, Гудавац, Подвран, Ивањска, Отока, Велика Рујишка, Заложје, Доња Гата, Крупа, Врањска, Љусина, Остружница, Петровићи, Суваја, Теочак, Осредак, Пишталине, Ћоралићи.
Карана/Карановића је било у котаревима Дубица, Приједор, Сански Мост, а једна група Карана/Карановића је живјела и на подручју Дувна и Купреса.
Бројни су Карани/Карановићи који су живјели на подручју Баније и Кордуна.
Као што се може видјети презиме Каран/Карановић је било присутно у готово свим крајишким областима. Сви Карани/Карановићи славе двије славе Ђурђевдан и Никољдан. Постоји предање да је једна грана Карановића промијенила славу са Ђурђевдана на Никољдан због завјета св. Николи који их је спасио из једне тешке животне ситуације.
Сви подаци у изворима, а и генетски резултати показују да су вјероватно сви крајишки Карановићи/Карани повезани и да  представљају једно племе које је у 16. вијеку живјело на подручју данашње Босанске Крајине. Одатле су се Карани/Карановићи исељавали у остале области, а затим се опет враћали у Босанску Крајину, гдје су и данас најбројнији.
Право питање је одакле су даљим поријеклом Карани/Карановићи и да ли генетско тестирање може дати одговор на то питање.

ГЕНЕТСКИ РЕЗУЛТАТИ

Данас имамо генетски тестиране четири породице Карана, Карановића из Крајине. Ради се о породицама из различитих мјеста поријекла: Карановић из Рисовца/Босански Петровац, Карановић из Бобољусака/Дрвар, Карановић из Великог Очијева/Дрвар и Каран из Доњих Церања/Бенковац.
Сва четири тестирана имају веома близак хаплотип и минималну разлику на STR маркерима што јасно говори да су истог и веома блиског поријекла по линији мушких предака. Поређење са другим тестираним из базе Српског ДНК пртојекта их јасно сврстава у хаплогрупу I1-P109, такозвани дробњачки род, који је још ближе одређен SNP-ом FGC22045.
Ова дробњачка хаплогрупа је и данас присутна, поред Карановића и код других крајишких породица. За Карановиће је посебно значајно што је она пронађена и код крајишких Војиновића, за које предање наводи да су истог рода као и Карановићи. И заиста Војиновићи имају скоро идентичан хаплотип Карановићима.

...

Свака част на анализи, Синиша.  (морао сам да избацим закључак из цитата јер ми је порука прелазила 6 000 знакова  )

Одлична анализа, симо.

Карановићи су, условно речено, онај старији слој Срба на простору Змијања (даље Стара Херцеговина). У тој су групи још неке породице из ДНК пројекта.

Из горепоменутог текста:

"И само поријекло овог презимена је тешко установити, али по свим причама старинаца Карана, они потичу са Змијања, одакле су се прикључили четовањима Стојана Јанковића и раселили се у Сјеверну Далмацију. На основу свестраног проучавања Милана Карановића, Каране су Турци затекли у селу Козици или Соколову више Кључа. По њему и његовим проучавањима, на основу психичких, физичко-соматолошких, моралних особина, комплексије лубање, пигмента косе и боје очију, Карани су најстарији припадници једне групе родова које су сачињавали: Грубори, Грубишићи, Рађеновићи, Бурсаћи, Зељковићи, Момчиловићи и Бауци. Прота Петар Рађеновић у својим радовима наводи о Бјелајском Пољу да су „једно“ Карани и Војновићи, потомство од два брата, Војина и Карана."

Пошто знамо да те породице нису генетски сродне са Карановићима (не знам једино за Грубишиће), да ли постоји могућност да су се те породице заједно дошле на Змијање?

[Небојша]

Пошто знамо да те породице нису генетски сродне са Карановићима (не знам једино за Грубишиће), да ли постоји могућност да су се те породице заједно дошле на Змијање?

Или заједно дошле, или их је једноставно судбина спојила ту на Змијању, тј. у западној Босни.

[Тромеђа]

Или заједно дошле, или их је једноставно судбина спојила ту на Змијању, тј. у западној Босни.

Суђено им да последњих 500 година проводе заједно.  Па је чак та веза и отелотворене у мени, јер пре месец дана сазнах да ми је чукунбака од Карановића. 

[Небојша]

Покушао сам да урадим генетску слику Поуња на основу оног Карановићевог списка група родова из студије "Поуње у Босанској Крајини". Узимао сам у обзир само оне породице које се помињу у оквиру родовских група, а које постоје и у ДНК пројекту у некој од крајишких области. Предност приликом одређивања хаплогрупа имале су породице које су баш из Поуња, па тек онда њихови презимењаци из других области.

У питању је пресек према броју кућа (стање из 1925. године).

Ово би био неки модел, а имам у плану да се озбиљније позабавим генетском сликом ове области, што захтева мало више труда
https://docs.google.com/spreadsheets/d/1Va24OUUECGA7Bliwaqfp2dr5QUhFr1-kGiqAPHfam8g/edit#gid=1104810456

Тај би преглед, осим заступљености хаплогрупа/подграна, показао и која је породица одакле пореклом, какво је предање о даљем пореклу, име родовске групе, стање на попису из 1991, итд.

Највећи проблем код Крајишника је то што се некада и у оквиру једне породице, тј. једног рода, јавља више хаплогрупа, па треба бити опрезан са закључцима. Посебно код већих група родова.

Оно што сам могао да закључим из овог пресека је да генетска слика не одудара пуно од оне коју смо добили за западнобосански поддијалекат. Још је занимљивије што се готово уопште не коси са генетском сликом Лике. Одатле води порекло велики број Срба из Поуња.

Поуње у Босанској Крајини

[Банија]

Ово би био неки модел, а имам у плану да се озбиљније позабавим генетском сликом ове области, што захтева мало више труда
https://docs.google.com/spreadsheets/d/1Va24OUUECGA7Bliwaqfp2dr5QUhFr1-kGiqAPHfam8g/edit#gid=1104810456

Свака част за ово, Небојша! Ово је лавовски посао, требаће пуно времена и труда, али не сумњамо у тебе!
Ако можемо како помоћи, ту смо.

[Небојша]

Свака част за ово, Небојша! Ово је лавовски посао, требаће пуно времена и труда, али не сумњамо у тебе!
Ако можемо како помоћи, ту смо.

Хвала Петре. Требаће ми помоћ свакако, иначе ће ово трајати као изградња Коридора 10.

[Небојша]

Већ сам приметио две грешке (сигурно их има још). И то баш код наше хаплогрупе. Изоставио сам Тинторе (16 кућа) и Вејновиће (38 кућа).

[Небојша]

Осврнуо бих се и на порекло муслимана из Поуња.

Што се тиче миграционих таласа, то изгледа овако:

- унутрашње миграције - 67.2%
- Анадолци - 21.5%
- из остале Босне - 3.7%
- из Арнаутлука - 0.9%
- староседеоци + непознато порекло - 0.8%

Видимо да код великог броја муслимана из Цазинске крајине постоји предање о пореклу из Анадолије. Судећи по неким генетским резултатима из те области (нема их превише), рекло би се да је пре реч о легендама, али детаљније истраживање вероватно може дати одговор на то питање.

I2-CTS10228
Кучуккилавуз, Бихаћ
Башагић, Цазин
Зирић, Бихаћ (порекло Кордун)
Реџић, Велика Кладуша

R1a
Бешлагић, Цазин (R-M458)
Шкргић, Цазин

N-P189.2
Башић, Велика Кладуша

I1-M253
Шиљдедић, Кулен Вакуф

J2b-M241
Бурзић, Цазин (досељени "из града")

G1
Пашагић, Бихаћ

[НиколаВук]

G1
Пашагић, Бихаћ

Можда једино ови G1 могу заиста да се повежу са Анадолијом, мада и то је питање...

[Свевлад]

Можда једино ови G1 могу заиста да се повежу са Анадолијом, мада и то је питање...

Пашагићи вероватно имају анадолско порекло, хаплогрупа G1 не постоји у Европи.

[симо]

Пашагићи вероватно имају анадолско порекло, хаплогрупа G1 не постоји у Европи.

Свевладе, diversity није исто што и frequency, или на српском: разноврсност није исто што и учесталост.

Хаплогрупа G1 је, у додуше не великим процентима, присутна у Европи. Иначе су Пашагићу генетски блиски Анушић, непознатог поријекла и католик Жугај из Земуна, а они тешко да су из Анадола.

Што се муслимана у Цазинској крајини тиче, а које је Карановић уписивао да су из Анадола, највјероватније је да су сами муслимани тако тврдили Карановићу, јер бити поријеклом из Анадола, међу муслиманима Босне у 19. вијеку, је било популарно.

Пошто видим да је велика карта коју си поставио, прилагођавање било које слике може да се изведе тако што се у прво поље у заградама након img допише height=600 weight=800 или било која друга величина. [img height=600 width=800] Наравно, водећи рачуна о пропорцијама.

[Свевлад]

Свевладе, diversity није исто што и frequency, или на српском: разноврсност није исто што и учесталост.

Хаплогрупа G1 је, у додуше не великим процентима, присутна у Европи. Иначе су Пашагићу генетски блиски Анушић, непознатог поријекла и католик Жугај из Земуна, а они тешко да су из Анадола.

Што се муслимана у Цазинској крајини тиче, а које је Карановић уписивао да су из Анадола, највјероватније је да су сами муслимани тако тврдили Карановићу, јер бити поријеклом из Анадола, међу муслиманима Босне у 19. вијеку, је било популарно.

Пошто видим да је велика карта коју си поставио, прилагођавање било које слике може да се изведе тако што се у прво поље у заградама након img допише height=600 weight=800 или било која друга величина. [img height=600 width=800] Наравно, водећи рачуна о пропорцијама.

G1 је присутна у малим процентима и тамо где је највише има, а то су источна Анадолија и Иран.

Зашто би неко говорио да има порекло из Анадолије ако нема?  Кад је Карановић то уписао, он је то могао чути од неког старијег муслимана који памти свог деду или прадеду Анадолца. 

Ја нпр. врло добро памтим своју прабабу која је живела 96 година (рођена је 1914. године) а она ми је причала о догађајима који су се дешавали двадесетих година 20-ог века.

[Atlantische]

Зашто би неко говорио да има порекло из Анадолије ако нема?  Кад је Карановић то уписао, он је то могао чути од неког старијег муслимана који памти свог деду или прадеду Анадолца. 

Као што је Симо рекао, због тога што је то било популарно међу тадашњим босанским муслиманима.

А зашто је било популарно можемо само нагађати, мени најлогичније делује да су таква предања настајала јер је у то време престиж била пореклом бити из ''органске'' Турске, односно потицати од неког правог анадолског Турчина (који додуше у великој већини случајева прапореклом није био од оних Турака који су из централне Азије дошли у Анадолију).

[симо]

G1 је присутна у малим процентима и тамо где је највише има, а то су источна Анадолија и Иран.

Зашто би неко говорио да има порекло из Анадолије ако нема?  Кад је Карановић то уписао, он је то могао чути од неког старијег муслимана који памти свог деду или прадеду Анадолца. 

Ја нпр. врло добро памтим своју прабабу која је живела 96 година (рођена је 1914. године) а она ми је причала о догађајима који су се дешавали двадесетих година 20-ог века.

И кретање муслиманског становништва се у тим крајевима преко турских пописа може добро испратити као и православног. Правих Анадолаца није било ни приликом освајања Босне од Турака. Погледај турски попис Босне из 1468. године или Херцеговине из 1477. године и видјећеш да су први муслимани на нашим просторима били из Скопља, Ћустендила, Солуна, Видина...

Поготово је Анадалоца мало било послије 16. вијека, периода интензивне исламизације на нашим просторима.

А муслимани у Босни су све до нашег времена поносно истицали и најмању везу са Турском, уколико су је имали.

[Небојша]

Као што је Симо рекао, због тога што је то било популарно међу тадашњим босанским муслиманима.

Тако некако. Као што сваки други Србин помиње потенцијалну везу са Немањићима и Мрњавчевићима, тако су и ови сви из Анадолије.

Говорили смо раније о генетском пореклу тог становништва, које је са свих страна било окружено православним елементом. Кад помену симо ове католике G1, мало је тестираних, али би то муслиманско становништво могло најпре бити у вези са католичким становништвом Лике, евентуално Средње Босне и Херцеговине, итд.

Иако су једни до других, не би требало бити превише поклапања са крајишким Србима, осим неких издвојених случајева када је долазило до преласка на ислам због повољнијег положаја. Крајишници су и онако већ имали повлашћен статус међу Турцима, па не верујем да је неко тек тако "мењао" веру.

[Pavo]

Зашто би неко говорио да има порекло из Анадолије ако нема?  Кад је Карановић то уписао, он је то могао чути од неког старијег муслимана који памти свог деду или прадеду Анадолца.

Po ovoj logici, zašto bi narod govorio o zmajevima, vilama, vukodlacima i ljudima koji poznaju "nemušti" jezik. 

Bihać pada u Osmanske ruke 1592. a Kladuša 1633.  U Bihaću je posada postavljena sigurno prije 1604., jer je tad popisuje defter Bosanskog sandžaka.  To je 300 godina prije Karanovićeva istraživanja.  U prosjeku, to je 10 generacija.  Tko bi tad mogao imati djeda ili pradjeda koji je 1600. bio odrastao čovjek i vojnik?

Muslimansko naselje s lijeve strane Une je izrazito tvrđavno.  Današnja seoska naselja oko Cazina i Kladuše su nastala prije 150-200 godina, izlaskom stanovništva iz utvrđenih gradova nakon što je konačno sigurnosna situacija postala povoljna.  Zato ta sela uglavnom nose patronimička imena po rodovima koji su tu imali zemlju i na nju izašli. 

O postavljanju posada u novoosvojene gradove znamo iz mnogobrojnih deftera.  Tu vidimo da se uvijek radi o ljudima iz najbližih krajeva koji su već ranije osmanski.  Tako u Slavoniji nakon 1526. timare drže ljudi iz Bosne.  U Bosni 1468. nalazimo timarnike iz Raške.  Na Kosovu u XV stoljeću imamo timarnike iz Bugarske i Grčke.  Na popisu posade bihaćke tvrđave iz 1604. imamo nekoliko osoba čije mjesto podrijetla je označeno.  Imamo jednog koji je općenito iz sandžaka Bosna, jednog iz Kamengrada, jednog iz Bilaja kod B. Petrovca, jednog iz neke Topole i jednog iz mjesta čije je čitanje nesigurno ali se čini da bi glasilo Hardelj.  To su ljudi iz krajeva najbližih Bihaću.  To je i očekivano jer iz izvora znamo da pohod na Bihać nije bio velika vojna akcija, da ju nije vodio sultan, i da je vojska uglavnom skupljena u okolici.  Ti ljudi su i dobili timare i postavljeni u tvrđavu.  Sam govor muslimana u Pounju ukazuje da su vjerojatno došli s poteza Jajce-Kamengrad gdje je krajem XVI stoljeća postojalo snažno muslimansko naselje. 

[симо]

Издвојио бих примјер Босанске Крупе и насељавања на основу турског пописа из 1604. године.

Крупа је стара средњовјековна тврђава у подножју Грмеча,а на обалама Уне. За вријеме угарског краљевства припадала је словинским кнезовима Бабонићима, а пред пад под Турке често је мијењала господаре. Турци су је освојили 1565. године, а како се може закључити на основу пописа и почетком 17. вијека је била слабо насељена. Вјероватно из разлога што је поменуто подручје у читавој другој половини 16. вијека било прва линија сукоба између Аустријанаца и Турака. Тек након 1592. године, падом Бихаћа под Турке, се ситуација у том дијелу донекле стабилизовала, па су вјероватно и први досељеници насељени самим крајем 16. вијека. Чини се да се дуго времена у 16. вијеку држала граница нешто јужније и источније до Крупе, која је сијекла села Велики и Мали Радић. Ту границу биљежи и Курипешић 1530. године који је преноћио у аустријској Крупи и сљедећи дан се упутио ка турском Каменграду. Спомиње порушену цркву на брду у селу Гориња (на том мјесту је и данас црквина и гробље). Тако су у попису из 1604. године села Велики и Мали Радић са Храстин Бродом (могуће данашњом Сувајом) забиљежени и у нахији Каменград и у новоустановљеној нахији Крупа.

Читава нахија Крупа 1604. године имала је свега 45 насељене куће у два насеља: Малом и Великом Радићу са Храстин Бродом и Мразовац и више мезри. У самој крупској тврђави били су настањени мустафхизи (позадинска милиција), азапи (војска добровољци) и фариси. Њима су биле и раздјељене околне мезре (пуста насеља) са обе стране Уне.

У два поменута насеља становништво је било доминантно српско, мада има међу њима и неколико муслимана, што показује да су мјешовита православно-муслиманска села у том периоду постојала.

У селу Велики и Мали Радић са Храстин Бродом од 19 кућа, 2 куће су муслиманске. За двојицу Срба се изричито помиње да су дошли из Кључа.

Село Мразово Поље (могуће Мразовац код Бужима) од 22 куће, све су српске. За једног Србина се каже да је дошао из Змијања.

Дио села Велики и Мали Радић са Храстин Бродом дата су на уживање синовима Мехмед-аге, који је био ага азапа у тврђави Костајница и синовима Бехрам-аге који је био диздар тврђаве Нови.

На овом конкретном примјеру видимо да је подручје данашње Цазинске крајине почетком 17. вијека било практично пусто, да су први досељеници, и православни и муслимани долазили из околних подручја и да су се помјерали како се помјерала граница.

[Свевлад]

Po ovoj logici, zašto bi narod govorio o zmajevima, vilama, vukodlacima i ljudima koji poznaju "nemušti" jezik. 

Bihać pada u Osmanske ruke 1592. a Kladuša 1633.  U Bihaću je posada postavljena sigurno prije 1604., jer je tad popisuje defter Bosanskog sandžaka.  To je 300 godina prije Karanovićeva istraživanja.  U prosjeku, to je 10 generacija.  Tko bi tad mogao imati djeda ili pradjeda koji je 1600. bio odrastao čovjek i vojnik?

Muslimansko naselje s lijeve strane Une je izrazito tvrđavno.  Današnja seoska naselja oko Cazina i Kladuše su nastala prije 150-200 godina, izlaskom stanovništva iz utvrđenih gradova nakon što je konačno sigurnosna situacija postala povoljna.  Zato ta sela uglavnom nose patronimička imena po rodovima koji su tu imali zemlju i na nju izašli. 

O postavljanju posada u novoosvojene gradove znamo iz mnogobrojnih deftera.  Tu vidimo da se uvijek radi o ljudima iz najbližih krajeva koji su već ranije osmanski.  Tako u Slavoniji nakon 1526. timare drže ljudi iz Bosne.  U Bosni 1468. nalazimo timarnike iz Raške.  Na Kosovu u XV stoljeću imamo timarnike iz Bugarske i Grčke.  Na popisu posade bihaćke tvrđave iz 1604. imamo nekoliko osoba čije mjesto podrijetla je označeno.  Imamo jednog koji je općenito iz sandžaka Bosna, jednog iz Kamengrada, jednog iz Bilaja kod B. Petrovca, jednog iz neke Topole i jednog iz mjesta čije je čitanje nesigurno ali se čini da bi glasilo Hardelj.  To su ljudi iz krajeva najbližih Bihaću.  To je i očekivano jer iz izvora znamo da pohod na Bihać nije bio velika vojna akcija, da ju nije vodio sultan, i da je vojska uglavnom skupljena u okolici.  Ti ljudi su i dobili timare i postavljeni u tvrđavu.  Sam govor muslimana u Pounju ukazuje da su vjerojatno došli s poteza Jajce-Kamengrad gdje je krajem XVI stoljeća postojalo snažno muslimansko naselje.

Зашто би сваки Анадолац морао да дође у Цазинску Крајину почетком 17-ог века?  Могао је понеки неком службом да залута и у 18-ом па чак и у 19-ом веку.


Са босанског klix.ba foruma  https://forum.klix.ba/porijeklo-porodica-i-prezimena-t48461s800.html  (на крају странице)

Izgleda da su ti krajiški Turci, bili "pravi".  A puno se izmnožili, jer ogroman broj krajiških rodova potiče iz Anadolije, a neki su rodom Tatari...

U Krajini nije rijedak "keltski, germanski, slavenski" fenotip.
Razlog tome može bit i roblje koje su dovlačili sa svojih pohoda po Austro-Ugarskim prostorima.
Ima puno vrlo plavih, "blidih" tj. "žutih" tipova. Turci su bili poznasti po svom običaju "krađe mlade".

Ali Krajisnici, čak i kad su smedji, ili "garavi" često imaju prave "azijatske" crte lica.
Poznam Krajisku koja izgleda k'o da je iz Uzbekistana...

Kad je bio djete, u posjeti Krajini, moj mali bi vazda pit'o: "Sto Minin dido izgleda k'o "Kinez", pa "Sto ona nane lici na Kinezicu"?   
Uocilo djete pravo azijatske crte lica, prije neg' sto je ista znao o genealogiji i povijesti...

   

[Pavo]

Зашто би сваки Анадолац морао да дође у Цазинску Крајину почетком 17-ог века?  Могао је понеки неком службом да залута и у 18-ом па чак и у 19-ом веку

Pričamo li mi ovdje o mogućem ili vjerojatnom?  Jer svašta je u granicama mogućnosti.

Са босанског klix.ba foruma  https://forum.klix.ba/porijeklo-porodica-i-prezimena-t48461s800.html  (на крају странице)

Alal vera izvora.

[Amicus]

Са босанског klix.ba foruma  https://forum.klix.ba/porijeklo-porodica-i-prezimena-t48461s800.html  (на крају странице)

Стварно, Свевладе, не може ово да ти буде извор, и при том, није ни у духу форумске комуникације, да се копирају ауторски текстови са других форума.

[Свевлад]

Стварно, Свевладе, не може ово да ти буде извор, и при том, није ни у духу форумске комуникације, да се копирају ауторски текстови са других форума.

Само сам изнео шта Бошњаци мисле о својој историји, међу Бошњацима је заиста раширено мишљење да добар део муслимана из Цазинске Крајине има анадолско порекло. Чак и данас кад више није тако популарно међу Бошњацима везивати порекло за Турке и Анадолију него за Илире, Богумиле, Твртка, средњовековну Босну итд.

[Pavo]

Само сам изнео шта Бошњаци мисле о својој историји,

Radi se o jednoj poruci na jednom internet forumu.  Nije valjda taj uzorak mjerodavan za određivanje poimanja svoje prošlosti Bošnjaka u Unsko-sanskom kantonu.

[Небојша]

Зашто би сваки Анадолац морао да дође у Цазинску Крајину почетком 17-ог века?  Могао је понеки неком службом да залута и у 18-ом па чак и у 19-ом веку.


Са босанског klix.ba foruma  https://forum.klix.ba/porijeklo-porodica-i-prezimena-t48461s800.html  (на крају странице)

Izgleda da su ti krajiški Turci, bili "pravi".  A puno se izmnožili, jer ogroman broj krajiških rodova potiče iz Anadolije, a neki su rodom Tatari...

U Krajini nije rijedak "keltski, germanski, slavenski" fenotip.
Razlog tome može bit i roblje koje su dovlačili sa svojih pohoda po Austro-Ugarskim prostorima.
Ima puno vrlo plavih, "blidih" tj. "žutih" tipova. Turci su bili poznasti po svom običaju "krađe mlade".

Ali Krajisnici, čak i kad su smedji, ili "garavi" često imaju prave "azijatske" crte lica.
Poznam Krajisku koja izgleda k'o da je iz Uzbekistana...

Kad je bio djete, u posjeti Krajini, moj mali bi vazda pit'o: "Sto Minin dido izgleda k'o "Kinez", pa "Sto ona nane lici na Kinezicu"?   
Uocilo djete pravo azijatske crte lica, prije neg' sto je ista znao o genealogiji i povijesti...

   

Мислим да је и Карановић писао о том монголоидном упливу код цазинских муслимана. То наравно може бити и под утиском приче о Анадолији. Сугестија је чудо, чим ти неко каже "овај је одатле", одмах му пронађеш те црте лица и слично.

Ипак то није неки извор, а треба се пре свега служити историјским изворима и сада генетски резултатима, који говоре супротно.

"Najveci je skup muslimana u Krajini u Cazinu svakog petka, jer je tada i pazarni dan. U podne izadju u grad da klanjaju. Imaju mnogo mogolskog u izgledu. Znatna je razlika, kad se uporedi taj skup u Cazinu sa skupom Muslimana pred Begovom dzamijom u Sarajevu, gde se u vecoj meri ocuvao bosanski starinacki tip. Narocito svracaju pažnju masa Muslimana u Bužimu, za koje se i sacuvalo predanje, da su svi poreklom od Anadola. Rastavljalo ih je pravoslavno stanovništvo sa više strana, pa su bili upuceni da se najviše medju se žene. Petkom prvog dana Ramazana 1922. pratio sam ih u masi, kad izlaze iz dzamije. Svi su gotovo bili mingolskog izgleda: velikih jabucica (licnih kosti), kao preplanula lica i nešto razrokoh ociju. Ponajviše ih je cosavih, cekinjave i retke brade, krupnih "konjastih zuba" (njihov izraz u medjusobnom zadirkivanju)."

[Банија]

По причама мојих Банијаца, који су са муслиманима из Цазинске крајине вијековима били на супротним странама у ратовима, није било бољих муслиманских бораца од Бужимљана. Исто тако, помињу их као изразито свијетле људе.

[Небојша]

По причама мојих Банијаца, који су са муслиманима из Цазинске крајине вијековима били на супротним странама у ратовима, није било бољих муслиманских бораца од Бужимљана. Исто тако, помињу их као изразито свијетле људе.

Бога ми су се и у последњем рату тако показали. А оно јес', када видим људе одатле, углавном су светлије комплексије.

[Свевлад]

Мислим да је и Карановић писао о том монголоидном упливу код цазинских муслимана. То наравно може бити и под утиском приче о Анадолији. Сугестија је чудо, чим ти неко каже "овај је одатле", одмах му пронађеш те црте лица и слично.

Ипак то није неки извор, а треба се пре свега служити историјским изворима и сада генетски резултатима, који говоре супротно.

"Najveci je skup muslimana u Krajini u Cazinu svakog petka, jer je tada i pazarni dan. U podne izadju u grad da klanjaju. Imaju mnogo mogolskog u izgledu. Znatna je razlika, kad se uporedi taj skup u Cazinu sa skupom Muslimana pred Begovom dzamijom u Sarajevu, gde se u vecoj meri ocuvao bosanski starinacki tip. Narocito svracaju pažnju masa Muslimana u Bužimu, za koje se i sacuvalo predanje, da su svi poreklom od Anadola. Rastavljalo ih je pravoslavno stanovništvo sa više strana, pa su bili upuceni da se najviše medju se žene. Petkom prvog dana Ramazana 1922. pratio sam ih u masi, kad izlaze iz dzamije. Svi su gotovo bili mingolskog izgleda: velikih jabucica (licnih kosti), kao preplanula lica i nešto razrokoh ociju. Ponajviše ih je cosavih, cekinjave i retke brade, krupnih "konjastih zuba" (njihov izraz u medjusobnom zadirkivanju)."

Па одакле онда тај уплив (који сам и ја приметио) ако не из Анадолије?  Не мислиш ваљда исто што и Милош Богдановић, да је то заоставштина Авара?  Авари нису оставили скоро никакав траг у генетици и физиономијама ни у Мађарској, а тамо су имали државу преко 200 година а камоли у Цазинској Крајини где нису никад живели.   Све и да су Авари живели на територији данашње Цазинске Крајине они не могу имати икакве везе са муслиманима Цазинске Крајине, јер су Авари нестали пре 1200 година а преци муслимани из Цазинске Крајине су ту насељени у задњих пар векова.

[симо]

Мислим да је и Карановић писао о том монголоидном упливу код цазинских муслимана. То наравно може бити и под утиском приче о Анадолији. Сугестија је чудо, чим ти неко каже "овај је одатле", одмах му пронађеш те црте лица и слично.

Ипак то није неки извор, а треба се пре свега служити историјским изворима и сада генетски резултатима, који говоре супротно.

"Najveci je skup muslimana u Krajini u Cazinu svakog petka, jer je tada i pazarni dan. U podne izadju u grad da klanjaju. Imaju mnogo mogolskog u izgledu. Znatna je razlika, kad se uporedi taj skup u Cazinu sa skupom Muslimana pred Begovom dzamijom u Sarajevu, gde se u vecoj meri ocuvao bosanski starinacki tip. Narocito svracaju pažnju masa Muslimana u Bužimu, za koje se i sacuvalo predanje, da su svi poreklom od Anadola. Rastavljalo ih je pravoslavno stanovništvo sa više strana, pa su bili upuceni da se najviše medju se žene. Petkom prvog dana Ramazana 1922. pratio sam ih u masi, kad izlaze iz dzamije. Svi su gotovo bili mingolskog izgleda: velikih jabucica (licnih kosti), kao preplanula lica i nešto razrokoh ociju. Ponajviše ih je cosavih, cekinjave i retke brade, krupnih "konjastih zuba" (njihov izraz u medjusobnom zadirkivanju)."

Карановић се ту мало занио. Описивао их је као Орке из Господара прстенова.

А такве су му и фотографије истих из студије "Поуње у босанској крајини"

[Небојша]

Па одакле онда тај уплив (који сам и ја приметио) ако не из Анадолије?  Не мислиш ваљда исто што и Милош Богдановић, да је то заоставштина Авара?  Авари нису оставили скоро никакав траг у генетици и физиономијама ни у Мађарској, а тамо су имали државу преко 200 година а камоли у Цазинској Крајини где нису никад живели.   Све и да су Авари живели на територији данашње Цазинске Крајине они не могу имати икакве везе са муслиманима Цазинске Крајине, јер су Авари нестали пре 1200 година а преци муслимани из Цазинске Крајине су ту насељени у задњих пар векова.

Нити сам видео тај "уплив", нити мислим да је од Авара. Верујем само изворима и генетици, а не слободном оку посматрача.

[Небојша]

Карановић се ту мало занио. Описивао их је као Орке из Господара прстенова.

[Свевлад]

Нити сам видео тај "уплив", нити мислим да је од Авара. Верујем само изворима и генетици, а не слободном оку посматрача.

Рекао си да је Карановић приметио монголоидни уплив код муслимана из Цазинске Крајине.  Ја сам исто приметио тај уплив али више код жена, код мушкараца не баш.

[Банија]

Хаплогрупа G1 је, у додуше не великим процентима, присутна у Европи. Иначе су Пашагићу генетски блиски Анушић, непознатог поријекла и католик Жугај из Земуна, а они тешко да су из Анадола.

Анушићи су углавном босански Хрвати, а има их и међу Хрватима у Далмацији и Славонији.
Занимљиво је да постоје и православни Анушићи и то на подручју Велике Кладуше, која је географски најближа тестираном Пашагићу из Бихаћа (питање одакле је поријеклом, али презиме Пашагић је свакако ограничено на Босанску крајину).

[Небојша]

Обрадио сам тестиране са простора Средњег Поуња. У ту област сам урачунао и оне из околине Новог Града, с обзиром да је то крајња источна граница, као и да је становништво углавном истог порекла.

У загради (и подебљано) је бр. кућа у читавој области Средњег Поуња према стању из 1925. године, М. Карановић

https://docs.google.com/spreadsheets/d/1Va24OUUECGA7Bliwaqfp2dr5QUhFr1-kGiqAPHfam8g/edit#gid=1104810456

Извор:

- Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини, 1925.
- Попис Босне и Херцеговине, 1991.
- Шематизам Митрополије дабро-босанске, 1882.
- Српски днк пројекат/FTDNA/23andMe/YSEQ

Фале ми неки подаци

Пепић, Бихаћ, тачно место порекла

Гашић, Матавзи, бр. кућа 1925. године

Јањетовић, Горња Сводна, бр. кућа 1925. год.

Шевић, број чланова породице у Дервишима (Нови Град) према попису из 1991. године

Бомештар, Бањани, бр. чланова (стање из 1991. године)

Временом би се овако нешто могло урадити и за Унац, Бјелајско Поље и Саничку жупу (према литератури и пописима).

[Небојша]

Бурсаћи из Дољана, Вајагићи из Добросела и Бомештри из Бањана, нису пописани у тим местима 1991. Ако неко од тестираних, или чланова, зна да ли су мењали место боравишта, или нешто слично, нека јави. Могуће да је било грешака приликом пописа.

На основу ово тестираних, најбројнија подграна у том крају је R1a-Z280>Y2613. Само је у Сводној пописано чак 137 Јањетовића. Веома је развијен и род Грбића Срђевштака.

[Банија]

Бурсаћи из Дољана, Вајагићи из Добросела и Бомештри из Бањана, нису пописани у тим местима 1991. Ако неко од тестираних, или чланова, зна да ли су мењали место боравишта, или нешто слично, нека јави. Могуће да је било грешака приликом пописа.

Вајагића није било у Доброселу, али јесте у Бањанима (сусједно село). Бомештара није било у Бањанима, али јесте у Ивањској (сусједно село). Иначе су Добросело, Бањани и Ивањска село до села.
Могуће да су се границе села временом мијењале и да је неки засеок раније припадао једном селу, а сада другом (мислим да су сва поменута села разбијеног типа, по косама). Има пуно таквих примјера у сусједним банијским селима.

[Небојша]

Вајагића није било у Доброселу, али јесте у Бањанима (сусједно село). Бомештара није било у Бањанима, али јесте у Ивањској (сусједно село). Иначе су Добросело, Бањани и Ивањска село до села.
Могуће да су се границе села временом мијењале и да је неки засеок раније припадао једном селу, а сада другом (мислим да су сва поменута села разбијеног типа, по косама). Има пуно таквих примјера у сусједним банијским селима.

Могуће да је то случај. Проблем је што су 1925. сви они забележни у селима одакле воде порекло тестирани. Бурсаћа нпр. 1991 на оном попису нема нигде у општини Бихаћ.

[Свевлад]

Бурсаћи су се у 18-ом и 19-ом веку доста исељавали из Плавна.

Примарна исељавања из Плавна у 18-ом и почетком 19-ог века у ближа подручја

- Павловац у Личком пољу, насељен у периоду око 1770. године из Плавна

- Личка Калдрма, насењено 2 куће после Лаудоновог рата 1792. година из Плавна

- Купирово код Срба, насењена 1 кућа после Лаудоновог рата 17792. године из Плавна

- Тишковац, насењено 6 кућа након Лаудоновог рата 1792. година а пре 1810. године из Плавна

- Дугопоље код Срба, насењено после Лаудоновог рата 1792. године

- Тук-Џевар у Бјелајском пољу, доселили из Плавна 1810. године, 1925. године биле 3 куће

- Стрмица, насељени из Плавна око 1850. године, 1924. године била једна кућа Јовањштаци

Извор https://www.poreklo.rs/2015/03/24/raseljavanje-porodice-bursac-iz-plavna-u-dalmaciji-1692-2012-godine/

Бурсаћи из околине Бихаћа су вероватно од ових из Бјелајког поља.

Упознао сам једног Бурсаћа из околине Старе Пазове који ми је рекао да су се његови преци ту доселили 1780. године из Плавна.

[Тромеђа]

Бурсаћи из околине Бихаћа су вероватно од ових из Бјелајког поља.

Бурсаћи из околина Бихаћа су се доселили из Трубара.

Из горе поменутог рада:

"Исељавања из Трубара:

– Босански Дољани, доселили око 1850. године из Трубара, 1925.године је било 4 куће

– Клишевић, доселили из Дољана, након поделе кућа међу синовима, 1925. године је било 2 куће

– Горијевац код Рипча, доселили после 1878. из Босанских Дољана, 1925. године била 1 кућа,

– Пишталине (Цазинска крајина) код Крупе, доселили пре 1878.г из Трубара, 1925.године била 1 кућа

– Лохово код Бихаћа, око 1850. досељени из Трубара, накратко се задржали и иселили ка Новом на Уни"

[Свевлад]

Бурсаћи из околина Бихаћа су се доселили из Трубара.

Из горе поменутог рада:

"Исељавања из Трубара:

– Босански Дољани, доселили око 1850. године из Трубара, 1925.године је било 4 куће

– Клишевић, доселили из Дољана, након поделе кућа међу синовима, 1925. године је било 2 куће

– Горијевац код Рипча, доселили после 1878. из Босанских Дољана, 1925. године била 1 кућа,

– Пишталине (Цазинска крајина) код Крупе, доселили пре 1878.г из Трубара, 1925.године била 1 кућа

– Лохово код Бихаћа, око 1850. досељени из Трубара, накратко се задржали и иселили ка Новом на Уни"

У праву си, нисам видео тај део.

Јесу ли Бурсаћи из Трубара повезани са Бурсаћима из Плавна, тј. да ли су Бурсаћи у Трубар дошли из Плавна? (у Плавно би требало да су дошли из Бјелаја 1692. године).

[Тромеђа]

У праву си, нисам видео тај део.

Јесу ли Бурсаћи из Трубара повезани са Бурсаћима из Плавна, тј. да ли су Бурсаћи у Трубар дошли из Плавна? (у Плавно би требало да су дошли из Бјелаја 1692. године).

Па јесу. Зато што тестирани Бурсаћ из Дољана и тестирани Бурсаћ из Плавна, имају потпуно поклапање на 23 маркера. А Бурсаћи су дошли у Плавно са Змијања, споменуте године.

[Банија]

Могуће да је то случај. Проблем је што су 1925. сви они забележни у селима одакле воде порекло тестирани. Бурсаћа нпр. 1991 на оном попису нема нигде у општини Бихаћ.

Провјерио сам сад непотпуне спискове жртава Другог свјетског рата. Вајагићи су пописани на списку жртава Добросела, као и Бомештри на списку жртава Бањана. Иначе је српско становништво са тог подручја тешко страдало, тако да ови подаци и не чуде пуно.

[Небојша]

Бурсаћи из околине Бихаћа су вероватно од ових из Бјелајког поља.

Мора се мало погледати литература. Као што рече Тромеђа, тестирани Бурсаћи су из Трубара. Ово "Саница - Змијање" у табели је даље порекло према Милану Карановићу. Још пре Северне Даламције, у коју свакако долазе са простора западне Босне.

Гледаћу да обрадим тестиране Крајишнике и према литератури П. Рађеновића "Бјелајско Поље и Бравско" и "Унац".

Са Петром сам баш дискутовао шта може бити разлог зашто се Бурсаћи, Вајагићи и Бомештри не појављују на попису из 1991. у тим селима. Један од њих може бити страдање за време Другог светског рата. Ти српски крајеви су прилично пострадали тада, па није искључено да су читаве задруге нестале из појединих села.

[Rimidalv]

Треба обратити пажњу и на колонизацију након Другог светског рата.
Наравно ту су и Солунски добровољци, након Првог светског рата. Чувена деветорица Вајагића.

[Небојша]

Треба обратити пажњу и на колонизацију након Другог светског рата.
Наравно ту су и Солунски добровоѕци, након Првог светског рата. Чувена деветорица Вајагића.

Свакако.

[Тромеђа]

Ово "Саница - Змијање" у табели је даље порекло према Милану Карановићу. Још пре Северне Даламције, у коју свакако долазе са простора западне Босне.

Постоји још неких индиција које потврђују Карановићеву теорију.

У Опширном попису Босанског санџака из 1604. г. у селу Горње Соколово, нахија Змијање се помиње:

"Баштина Бурсака Вучеринова, у посједу Драгојла Маркова."

[Небојша]

Знамо ли нешто више о Самцу J2a из Бањана (Крупа)? Тамо нису пописани ни 1925., ни 1991.

[Банија]

Знамо ли нешто више о Самцу J2a из Бањана (Крупа)? Тамо нису пописани ни 1925., ни 1991.

Међу жртвама Другог свјетског рата на списку жртава Бањана помиње се Стеван Марков Самац (рођен 1896. године, заклан од усташа 1942. године у Бањанима). Треба имати у виду да су људи углавном биљежени према мјесту пребивања, а не према мјесту рођења.

[Rimidalv]

Свакако.

Кад већ поменух чувену деветорицу Вајагића, сви су се одселили након Првог светског рата.
 http://www.opanak.net/devet-vajagica-kao-devet-jugovica/

[Небојша]

Кад већ поменух чувену деветорицу Вајагића, сви су се одселили након Првог светског рата.
 http://www.opanak.net/devet-vajagica-kao-devet-jugovica/

Крајишки командоси. Овакве сцене се не могу видети ни у америчким акционим филмовима.

Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренео до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звезду са златним мачевима. И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.

За поштовање и нека им је вечна слава, као и остлаим нашим борцима!

[гаша]

Да ли се зна или претпоставља халпогрупа поткозарских Матавуља? Опростите,што сам ово питање поставио на ову тему,ако је нека друга прикладнија,пребаците!

[spahibija]

Обрадио сам тестиране са простора Средњег Поуња. У ту област сам урачунао и оне из околине Новог Града, с обзиром да је то крајња источна граница, као и да је становништво углавном истог порекла.

У загради (и подебљано) је бр. кућа у читавој области Средњег Поуња према стању из 1925. године, М. Карановић

https://docs.google.com/spreadsheets/d/1Va24OUUECGA7Bliwaqfp2dr5QUhFr1-kGiqAPHfam8g/edit#gid=1104810456

Оно што мени упада у очи јесте одсуство групе Р1б у Поуњу, тј. нема ниједан забиљежен у табели до сада. Јесте да је мали узорак, али ме занима како то тумачите?

[Небојша]

Да ли се зна или претпоставља халпогрупа поткозарских Матавуља? Опростите,што сам ово питање поставио на ову тему,ако је нека друга прикладнија,пребаците!

У Доњој Суваји постоје топоними Матуљ и Матуљева Локва, која је име добила по хајдуку Матавуљу из Даламције, који је ту погинуо. На основу овога би могли рећи да су крајишки Матавуљи доселили управо из Северне Далмације.

Између Крупе и Новог постоји и село Матавази, које има сличан призвук. Скарић је, чисто на основу топонимије, закључио да би то име можда донешено из јужних крајева.

[Небојша]

Оно што мени упада у очи јесте одсуство групе Р1б у Поуњу, тј. нема ниједан забиљежен у табели до сада. Јесте да је мали узорак, али ме занима како то тумачите?

Генерално је R1b нешто слабије заступљена у Крајини. Ипак, у Поуњу ће свакако бити присутна кроз подграну R1b-U152, која постоји код Добријевића, Миљевића и Трнинића, а има је и у Лици (необјављени рез.).

[симо]

Да мало освјежим тему, један од љепших видео снимака Уне који се могу наћи на мрежи, и то управо средњег Поуња. 

<a href="https://www.youtube.com/v/QfMzcKUXdpk" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/QfMzcKUXdpk</a>

[симо]

Неколико слика из етнографске литературе везаних за Поуње и Подгрмеч с краја 19. и у првој половини 20. вијека.

По студији Мирослава Драшкића из 1962. године, Народне ношње сјеверозападне Босне, у Поуњу су присутне двије варијанте ношње: јужнија подгрмечка и сјевернија поуњско-кнежопољско-козарачка. И једна и друга варијанта су почетком 20. вијека претрпјеле значајне утицаје сусједних ношњи Лике и Баније , што због нових досељеника, што због избјеглиштва у Лици и Банији у периоду 1875-1878. године.

Стара подгрмечка ношња доста је архаична и већ се почетком 20. вијека губи. Ова слика старца с краја 19. вијека је једна од ријетких слика те старије ношње. Уз ње је око главе још ишао црвени фес са обмотаним плавим шалом. Драшкић за подгрмечку ношњу каже да има утицаје: динарске, средњобосанске, панонске и медитеранске ношње.

[симо]

Као што је већ речено, паноснки утицаји у ношњи Поуња су почели превладавати поетком 20. вијека, а значајан је био и утицај градске индустријске гардеробе.

[симо]

И архитектура сеоских кућа је примила извјесне утицаје банијске и личке куће. Изгубиле су се старе динарске брвнаре.

[симо]

Краћи филм РТРС-а из 2005. године о Петру Поповићу Пецији ( на слици доле), вођи Дољанске (или Пецијине) буне из 1858. године,који је био родом из подгрмечко-поуњског Бушевића. Пеција је, судећи по подацима из Пројекта, припадник G2a корјенићког рода. Пецијина буна једна је од најзначајнијих буна српског народа у Крајини, на неки начин претеча буне из 1875. године. У нашем породичном предању, остала је успомена на учешће у овој буни, као и спаљивања кућишта од стране Турака, те боравак у Лици 4-5 година, док се ствари са Турцима нису изгладиле.



<a href="https://www.youtube.com/v/Vp6rwc9Ssqs" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/Vp6rwc9Ssqs</a>

[Левијатан]

Поздрав свима,

има ли неко можда информације о породици Даутовић, која је била настањена у селу Липа, општине Босански Петровац. Доселили су се 1915. године у околину Босанског Петровца, мене интересује из ког места тачно, да ли је Брувно или Клапавица.

Хвала унапред 

[Небојша]

Поздрав свима,

има ли неко можда информације о породици Даутовић, која је била настањена у селу Липа, општине Босански Петровац. Доселили су се 1915. године у околину Босанског Петровца, мене интересује из ког места тачно, да ли је Брувно или Клапавица.

Хвала унапред 

Поздрав,

Петар Рађеновић (Бјелајско Поље и Бравско) помиње Даутовиће као личко-далматинске избеглице муслиманске вере. У Лици их је било око Удбине, па су могуће из Клапавице. Осим тога, Рађеновић помиње и породицу Хоџић, чије је старо презиме Даутовић:

Хоџић (Липа, Босански Петровац) - пет кућа. Дошли врло давно из „анкоре“, у Анадолу као војници. Звали се некада Даутовићи. Било им је у породици седам хоџа па се прозвали Хоџићи. Доста их се раселило. Тако их има у Скопљу (босанском) тринаест кућа. Има их и у Тодорову код Велике Кладуше. Ови су се прозвали Табак.

[сɣнце]

Поздрав свима,

има ли неко можда информације о породици Даутовић, која је била настањена у селу Липа, општине Босански Петровац. Доселили су се 1915. године у околину Босанског Петровца, мене интересује из ког места тачно, да ли је Брувно или Клапавица.

Хвала унапред 

Даутовића има међу Бошњацима. Знам за једне из сјевероисточне Босне. Презиме потиче од муслиманскога облика имена Давид, које гласи Давут или Даут.

[Grijalica]

Dautovića ima u Novom Gradu i muslimani su.

[drajver]

Прошлог љета кад сам био у обиласку мјеста поријекла, Суваји код Босанске крупе, сликао сам неке споменике у гробљу код сувајске цркве, између осталог и гроб проте Јове Гаковића, свештеника сувајског с краја 19. и почетка 20. вијека.



Тек касније сам видио да је Милан Карановић у "Поуњу" оставио кратак и прилично занимљив запис о попу Јови:



С обзиром да се поп Јово помиње као свештеник сувајски у Шематизмима 1882, 1901, 1911, јасно је да поживио доста дуго. На споменику пише да је рођен 1824. године, али је година смрти на споменику окрњена. Из докумената се може закључити да је умро свакако послије 1911. године. На крају сам схватио да је он крстио, вјенчавао и држао опијело великом броју мојих предака.

Гак-Гаковићи су иначе једна од најзначајнијих поунских породица. Свакако су најстарији свештенички род на подручју Поуња. Некада давно су по предању доселили из Далмације. Карановић их повезује са Радаковићима и Рајилићима.

[Небојша]

Прошлог љета кад сам био у обиласку мјеста поријекла, Суваји код Босанске крупе, сликао сам неке споменике у гробљу код сувајске цркве, између осталог и гроб проте Јове Гаковића, свештеника сувајског с краја 19. и почетка 20. вијека.



Тек касније сам видио да је Милан Карановић у "Поуњу" оставио кратак и прилично занимљив запис о попу Јови:



С обзиром да се поп Јово помиње као свештеник сувајски у Шематизмима 1882, 1901, 1911, јасно је да поживио доста дуго. На споменику пише да је рођен 1824. године, али је година смрти на споменику окрњена. Из докумената се може закључити да је умро свакако послије 1911. године. На крају сам схватио да је он крстио, вјенчавао и држао опијело великом броју мојих предака.

Гак-Гаковићи су иначе једна од најзначајнијих поунских породица. Свакако су најстарији свештенички род на подручју Поуња. Некада давно су по предању доселили из Далмације. Карановић их повезује са Радаковићима и Рајилићима.

Поп Ђорђе Гак се помиње и код сеобе Срба из Босанске Крајине на Банију (крај 18. века). Тада је са 120 српских породица прешао из Рујишке у Хрватску.

Помињао сам негде на форуму да би Гаковићи могли бити M205. У питању је свештеничка лоза, предак "црн као Гак птица" (имамо код M205 таквих презимена, Мркобрада, Црнобрња, Карајовић, итд), сеоба из Далмације, слава Никољдан (коју славе Кричке), као и веза са Радаковићима, од којих су једни управо Y22059. Тих Радаковића што славе Никољдан је по Лици пуно, па имамо међу њима још две хаплогрупе. Углавном, и по хаплотипу Кричке и Радаковићи веома подсећају. Код Радаковића је додуше дошло до мутације 21 на маркеру 385b, осим тога се лепо уклапају.

За Гаковиће се каже иначе да су од Обровца и да су се звали Бабићи.

[Јовица Кртинић]

За Гаковиће се каже иначе да су од Обровца и да су се звали Бабићи.

У Обровцу је присутно презиме Гак.

[Зрно]

"црн као Гак птица"

Гак је врста мале чапље, и није црн

Сумњам да га има у динарским крајевима и да људи знају за њега. Једино у Војводини.

[ДушанВучко]

"Црн као Гак птица"
Moжда је гачац (у Шумадији се каже "гачак")...сродан гаврану, само је мањи

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B0%D1%87%D0%B0%D1%86

[Небојша]

"Црн као Гак птица"
Moжда је гачац (у Шумадији се каже "гачак")...сродан гаврану, само је мањи

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B0%D1%87%D0%B0%D1%86

Сигурно је у питању Гачац



"Гак–Гаковићи прозвани су што им је некакав далеки предак био црн као птица „гак“. То је најстарија поповска лоза у Босанској Крајини, а по досељавању спадају у најстарије досељенике у Поуњу. У њиховој је породици било много свештеника. Тако је по породичној традицији данашњи прота Марко Гаковић у Крупи 18 свештеник с оца на сина. Порекло им је из Далмације од Обровца. Звали су се Бабићи и славе Св. Николу." (Милан Карановић, 1925.)

[drajver]

Поп Ђорђе Гак се помиње и код сеобе Срба из Босанске Крајине на Банију (крај 18. века). Тада је са 120 српских породица прешао из Рујишке у Хрватску.

Помињао сам негде на форуму да би Гаковићи могли бити M205. У питању је свештеничка лоза, предак "црн као Гак птица" (имамо код M205 таквих презимена, Мркобрада, Црнобрња, Карајовић, итд), сеоба из Далмације, слава Никољдан (коју славе Кричке), као и веза са Радаковићима, од којих су једни управо Y22059. Тих Радаковића што славе Никољдан је по Лици пуно, па имамо међу њима још две хаплогрупе. Углавном, и по хаплотипу Кричке и Радаковићи веома подсећају. Код Радаковића је додуше дошло до мутације 21 на маркеру 385b, осим тога се лепо уклапају.

За Гаковиће се каже иначе да су од Обровца и да су се звали Бабићи.

И мени је негдје на памет падало ово што пишеш, да би могли бити J2b-M205. Ваљда ће се у догледно вријеме тестирати неко од Гак-Гаковића.

Почетком овог вијека објављена је у Америци рукописна оставштина Петра Пепе Гаковића "Нахија Крупска : Вилајет Босна : историско-етнолошке биљешке". Овај рукопис објавио је потомак Гаковића у Америци професор Роберт Гаковић. Дијелове из те књиге је својевремено објављивао Видовдан.орг. Било би корисно кад би се негдје набавила ова књига за дигиталну библиотеку. Судећи по дијеловима које сам читао, то је права хроника једне српске вароши у Босанској Крајини с краја 19. и почетка 20.вијека.

https://www.researchgate.net/publication/236807374_Nahija_Krupska_Vilajet_Bosna_Istorisko-etnoloske_Bilejske_review
https://search.library.wisc.edu/catalog/9910035817302121

https://vidovdan.org/istorija/nahija-krupska-vilajet-bosna-istorijsko-etnoloske-beleske/
https://vidovdan.org/aktuelno/kako-su-ziveli-srbi-i-muslimani-zajedno-u-bosni-u-19-veku/
https://vidovdan.org/istorija/ustanak-srba-protiv-turaka-i-austrijska-okupacija-u-bosni/

Иначе, Гаковићи поред тога што су били војводе у устанку 1875-1876, (Нинко и Петар Гаковић) и свештеници (крупски прота Петар, сувајски Јово, касније и многи други Гаковићи), били су и веома активни у политичком животу између два свјетска рата. Активни су били Марко Гаковић у Савезу земљорадника (Земљорадничкој странци) и Петар Гаковић, историчар, који је 30-тих година 20. вијека оставио више етнографских и политичких текстова у бањалучком Развитку ( мислим да је то горе поменути Петар Пепа Гаковић који је написао Крупску нахију, али нисам сигуран). Занимљиво је било његово гледање на заједничку државу уочи Другог свјетског рата:
"Тако је, на примјер,  извјесни Петар Гаковић из Крајине објавио брошуру под насловом Босна вилајет, у којој прво излаже њен историјски и етнографски преглед, а затим даје и нека своја размишљања о Споразуму ( мисли се на Споразум Цветковић-Мачек). Посебно занимљиво изгледа његов став да „ако не будемо с неким ратовали, и проливена крв нас не сједини, нема ни споразума ни саживљавања.“ Осим тога, он је сматрао да би се са Хрватима из Босне, Далмације и приморја лако могао постићи договор када би са њима управљала њихова духовна и национална елита, али да је то са Загребом немогуће, при том цитирајући ријечи једног социјалисте да је „Аустрија остала у Бечу, Угарска у Пешти, а Аустро — Угарска у Загребу." Због тога, Гаковић сматра да „ако су се Хрвати вратили на 1918., Срби у мјешовитим крајевима вратиће се на 1914. и борити се својом приватном иницијативом као и за Аустрије.“"

Петар Н. Гаковић био је и власник штампарије у Сарајеву између два рата. Мислим да у дигиталној библиотеци има неколико његових радова.

За крупског проту Петра, деду горе поменутог Петра Пепе Гаковића остало је записано:
"Када се сазнало да је из Србије дошла наредба да се Мркоњић (будући краљ Петар) уклони из устанка, јер ће у супротном Србија дићи руке од устаника, прота Петар Гаковић (1833–1915) је затражио да се то не прихвати или да се Мркоњићу, у повјерењу, што прије јави да бјежи одакле је дошао. Гаковић. поријеклом из старе свештеничке лозе,  током устанка се
одликовао интелигенцијом,  мирноћом и стрпљивошћу"

[drajver]

Још један припадник ове породице био је и боксер и боксерски тренер између два свјетска рата у Београду

Гаковић, Милорад Сики, боксер, тренер (Босанска Крупа, 11. VI 1903 — Београд, 11. IV 1962)

У историји Београда  пише:

"За развитак бокса карактеристична је рана појава професионализма, тако да је Београд у целом том периоду био најјачи југословенски центар професионалног бокса. Томе су допринела и три истакнута тренера и менаџера Милорад Сики Гаковић, као и Тома Станисављевић (од 1926, када се вратио из Берлина) и Александар Живановић (1934. дошао из Париза)."

У Гаковићевој школи бокса тренирали су и Милош Црњански и Коча Поповић.

[Зрно]

Још један припадник ове породице био је и боксер и боксерски тренер између два свјетска рата у Београду

Гаковић, Милорад Сики, боксер, тренер (Босанска Крупа, 11. VI 1903 — Београд, 11. IV 1962)

У историји Београда  пише:

"За развитак бокса карактеристична је рана појава професионализма, тако да је Београд у целом том периоду био најјачи југословенски центар професионалног бокса. Томе су допринела и три истакнута тренера и менаџера Милорад Сики Гаковић, као и Тома Станисављевић (од 1926, када се вратио из Берлина) и Александар Живановић (1934. дошао из Париза)."

У Гаковићевој школи бокса тренирали су и Милош Црњански и Коча Поповић.

Отац му је био Марко, а мајка Ангелина рођена Павић.

[Небојша]

Особине родова

"Кад се дуже времена посматрају већи скупови чељади из разних група родова виде се знатније разлике. Највидније су разлике између стариначких змијањских родова и група родова, који су старином од југа и југоистока (даље Ј. и Ј. И.)

Стариначке су сродне групе родова више светле комплексије, дуље главе и лица. Због тога многе из ових родова и зову у међусобном задиркивању: Бјелан, Зељко, Жутија и Зелембаћ. По висини највише свраћају пажњу групе родова: Бурсаћи, Кецмани, Карани, Грубори, Ољаче, Мудринићи, Војновићи и Шипке. Нарочито су високи они чији су и женски преци из стариначких родова и из групе родова отвореније комплексије и пореклом са Ј. и Ј. И. Код неких родова стариначких падају у очи незграпност, неспретност и „међедасте кретње“. Њихове телесне особине даду се извести из самих презимена: Шипка (висок и танак ко оклагија), Кеча (плаве коврчаве косе), Зељковић (зелених очију), Медић (светло смеђ), Плавшић.

Најинтересантније је презиме Баук из групе родова Бурсаћ. О томе је важна белешка Петра Рађеновића: Праотац данашњих Баука негдје тамо у четвртом кољену у натраг био „штрк“ на ногама. Кад му је дошао дјед (материн отац) из Плавна из Далмације, па га први пут видио још као дијете при сиси, видећи колике су му ноге, узвикне: „Виде га све једно ка драги баук.“ Од тада се то дијете прозове Бауком, па и његово потомство све до данас носи то име.“ Тако су исто високи Бурсаћи у Великој Рујишкој, где их има свега 5 кућа.

Физичко-соматолошким особинама старинаца одговарају и њихове психичке особине. Спорији су у мишљењу, закључивању, кретању и раду него родови старином са Ј. и Ј. И. Теже се и решавају на какав посао, али кад смисле и лате се рада, издрже више и гоне га крају са више устрајности него родови загаситије комплексије, који су пореклом са Ј. и Ј. И.
Најконзервативнији су у селу, чувају најдаље народно одело и народне обичаје. Имају и више склоности за веће задруге. Релативно су имућни. Уоче способност свакога члана задруге и уперају га за оним послом, у коме ће моћи највише да уради и да буде кориснији. Све се ради по плану. Уз то су штедљиви скоро до тврдичлука. Уопште су више задржали патријархалнога. Имају и нека омиљена имена: Остоја, Рађен и Обрад, која се уз нека библијска често понављају. Кад се упореде те особине православних старинаца са католичким старинцима у средњој Босни (Алауповићима и Јаблановићима) и са оним у Бихаћкој Долини, често је осетна сличност и физичко-соматолошких и психичких особина. То се даде лепо да прати код босанских фрањеваца нарочито кад се издвоје утицаји познате чврсте организације католичке цркве, која је знатно утицала на њихово формирање. У неколико су те особине православних змијањских старинаца сличне исламизованим беговским породицама: Куленовићима, Соколовићима и Бранковићима.

Пада у очи група родова, што слави Михољдан: Дакић-Ћопић-Вулин-Мирић. Лица су ширег са нешто већим личним јабучицама. Има доста мушких „мисирбабастих“, ћоса, „бркезуса.“ Усана су нешто избубрених и већег носа. По изгледу су мирни, троми, лица и погледа меланхолична и заморена. Мистичне су нарочито њихове женске са осећајношћу до бола. Те своје особине преносе на своје потомке у друге родове. Кад говоре имају карактеристичан смешак око усана. Из ове је групе родова (Вулина) мати даровитога етнографског приповедача Петра Кочића. Изгледа да је од мајке наследио ону хармонију: дубоког националног осећања, осећања социјалне правде и осећања природе.

Од овог рода је чувени Бранко Ћопић


Интересантне су групе родова Зорић-Дробац. Помињано је мишљење Вл. Скарића да су вероватно Кричке од Дурмитора. Немају логике ни у говору ни у акцији. У свему су несређени и осећа се умор, кад се дуже времена с њима разговара. За Зориће су везане познате приче о сметењаштву.

Старинци касније напуштају све што је старинско. Теклаци су и бране се у више кољена.

Досељених родова с Ј. и Ј. И има загаситије комплексије (од црномањасте до смеће у нијансама) и отвореније плаве. Изгледа да их је од свих тих родова 66% загаситије, а 33 % отвореније комплексије. Више су загаситије комплексије групе родова: Гаковићи (најцрње масти), Богуновићи, Поповићи, Дмитровићи (по предању огранак рода Стојана Јанковића), Бероње, Радаковићи, Узелци, Добројевићи, Кондићи, Јеличићи, Срдићи, Рајилићи, Стојаковићи, Богдановићи и Качавенде.

Отвореније су комплексије највећа група родова, који су пореклом с југа.: Родић-Стојсављевић и Лалић-Прица. Поред њих су отвореније комплексије, али другог карактера, група родова: Мајсторовић-Ћулибрк и Бањац-Латиновић.

Виолентност Крајшника установио је Цвијић упоређујући их са Црмничанима у Црној Гори. Она je најизразитија код родова, који су пореклом с југа и загаситије комплексије. Код њих има највише смелости, борбености, експанзивности и епског заноса. На њима се даду пратити наступи плаховитости и убојитости. Дали су највећи број хајдука и војвода у устанцима. Најпопуларније су војводе у Устанку 1875–78. из родова, који су старином с Ј. и Ј. И.: Хајдук Пеција Поповић, Триво Амелица, Голуб Бабић, Триво Бундало, поп Вајан Ковачевић, Симо Давидовић и поп Јово Гак.

Помињана је плодност групе родова Родић-Стојсављевић. Пада у очи њихова способност да се прилагоде свакој средини, опортуни су у политици и воле власт по сваку цену; добри су трговци. Мајке двају најистакнутијих трговаца у овој области из овог су рода. По плодности иза њих долази група родова отвореније комплексије: Мајсторовић-Ћулибрк, који су старином с југа."

(Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини, 1925)

[Небојша]

Данас имамо генетске резултате многих породица са овог списка, па можемо направити одређену паралелу између “староседелачких” и досељеничких родова. Рачунао сам овде и тестиране огранке ван Поуња.

Староседеоце намерно ставих под наводнике, зато што су и они досељеници у Поуње, само са Змијања, из Средње Босне, итд. А многима је даља старина вероватно и јужније.

Староседеоци (из овог одељка о особинама становништва):

Бурсаћ, Ђурђевдан, R1a-M458>A11460
Баук, Ђурђевдан, R1a-M458>A11460
Зељковић, Ђурђевдан, R1a-M458>A11460
Кецман, Вартоломијевдан, I2-Y3120>PH908
Зорић, Ђурђевдан, I2-Y3120>PH908
Грубор, Ђурђевдан, R1a-Z280>YP951
Мудринић, Ђурђевдан, R1a-Z280>YP951
Медић, Ђурђевдан, R1a-Z280>YP951
Каран, Ђурђевдан, I1-P109>FGC22045 Дробњаци
Војновић, Ђурђевдан, I1-P109>FGC22045 Дробњаци
Ољача, Ђурђевдан, I2-L38>S2606
Шипка, Марковдан, I2-Y3120>S17250
Ћопић, Михољдан, E-V13>L241


Досељеници с југа:

Гаковић, Никољдан, J2b-M205>Y22059 Кричи(?)*
Богуновић, Јовањдан, J2a-M92>S8230 Пјешивци
Поповић, Никољдан, G2a-L497>Y128028, J2b-M241>Z638
Бероња, Јовањдан, R1a-M458>YP417
Дмитровић, Ђурђевдан, ?
Радаковић, Никољдан, J2b-M205>Y22059 Кричи, R1b-U152
Рајилић, Никољдан, J2b-M205>Y22059?
Добројевић, Стевањдан, ?
Кондић, Никољдан, I2-Y3120>PH908(?)**
Јеличић, Никољдан, I2-Y3120>PH908
Узелац, Никољдан, N2-P189.2>FCG28435 Бањани
Богдановић, Никољдан, R1a-M458>L1029(?)***
Срдић, Никољдан, R1b-Z2103>Z2705
Стојаковић, Никољдан, ?
Качавенда, Никољдан, ?
Родић, Аранђеловдан, I2-S17250>A1328
Стојсављевић, Аранђеловдан, E-V13
Лалић, Аранђеловдан, I2-S17250>A1328
Прица, Аранђеловдан, I2-S17250>A1328
Ћулибрк, Јовањдан, E-V13>L241
Бањац, Јовањдан, N2-P189.2>FCG28435 Бањани
Латиновић, Јовањдан, N2-P189.2>FCG28435 Бањани

* Гаковићи нису тестирани, али јесу Радаковићи за које се верује да су, заједно са Рајилићима и Дивјацима, исти род са Гаковићима. Тестирани су Радаковићи из Брувна. Радаковићи из Поуња су досељени углавном из тих крајева (околина Грачаца). Има још тестираних Радаковића са овом славом, али су они из околине Удбине (R1b-U152) и са Кордуна (R1a-M458).
** Кондићи такође нису тестирани, али јесу Јеличићи који би требали бити део истог рода.
*** Богдановићи конкретно нису тестирани, али јесу једни Јањетовићи (Никољдан) из Босанске Крајине. Према Карановићу, Јањетовићи из Поуња су огранак ових Богдановића.

Код староседелаца доминирају хаплогрупе I2 и R1a, уз значајно присуство I1-P109, док је слика код досељеника знатно разноврснија. Срећемо често и неке подгране карактеристичне за профилисане родове са простора Херцеговине и Црне Горе. Занимљиво је такође да је, бар према овом списку, код староседелаца најчешћа слава Ђурђевдан, док се код досељеника јавља више слава, а међу овом издвојеном групом доминира Св. Никола.

Најпознатије војводе у Устанку 1875–78. из родова који су старином с југа и југоистока

Пеција Поповић, Бушевић, Босанска Крупа, G2a-L497>Y128028?


Триво Јерковић Амелица, I2-PH908>Y52621

Голуб Бабић, Трубар, Дрвар, N2-P189.2>FGC28435


Поп Вајан Ковачевић, Притока, Бихаћ, J2a-M92>S8230


Триво Бундало, Хашани, Босанска Крупа, N2-P189.2>FGC28435


Симо Давидовић, I2-Y3120(?)*

Поп Јово Гак, J2b-M205>Y22059?

* Ово су Давидовићи који славе Никољдан. У Поуње су доселили од Санског Моста. На 23andMe има ових Давидовића (Никољдан) из Санског Моста и припадају I2-CTS5966.

[drajver]

Данас имамо генетске резултате многих породица са овог списка, па можемо направити одређену паралелу између “староседелачких” и досељеничких родова. Рачунао сам овде и тестиране огранке ван Поуња.

Староседеоце намерно ставих под наводнике, зато што су и они досељеници у Поуње, само са Змијања, из Средње Босне, итд. А многима је даља старина вероватно и јужније.

Заборавио си Јерковиће и Мазалице у списку тестираних породица, како то да ти се деси? 

[Небојша]

Заборавио си Јерковиће и Мазалице у списку тестираних породица, како то да ти се деси? 

Нисам заборавио. Јерковиће сам чак поменуо код ових Устаника. Него сам овде набројао само резултате породица које се помињу у овом опису особина становништва. То сам и нагласио. Не односи се на цело Поуње, тј. све породице, списак би био огроман. То могу одрадити у будућности. Ако би наравно гледали све тестиране огранке у Крајини, не стриктно Поуње, пошто тамо не би имали превише тестираних.

[Небојша]

Заборавио си Јерковиће и Мазалице у списку тестираних породица, како то да ти се деси? 

Ево свих породица (тестираних) са Карановићевог списка

напомена:
- узети су у обзир сви тестирани из Крајине, не само они из Средњег Поуња. Па у том смислу треба узети неке резултате с дозом резерве
- када постоје тестирани истог рода, из Поуња и других делова Крајине, предност имају они из Поуња и околних крајева
- груписање родова урађено по Карановићевој подели


СТАРОСЕДЕОЦИ
(Досељеници са Змијања и/или из Средње Босне. Наводно су их Турци "затекли" у Босни).

Род Штрбаца
Штрбац, Никољдан, N2-P189.2>FGC28435
Шкорић, Никољдан, R1a-Z280>Y2613

Род Мудринић-Мајкић-Марјановић
Мудринић, Ђурђевдан, R1a-Z280>YP951
Стричевић, Ђурђевдан, R1a-M417

Род Карана
Карановић, Ђурђевдан, I1-P109>FGC22045

Род Бурсаћа
Бурсаћ, Ђурђевдан, R1a-M458>A11460
Зљековић, Ђурђевдан, R1a-M458>A11460
Момчиловић, Ђурђевдан, R1a-M458>A11450
Рађеновић, Ђурђевдан, R1a-M417
Баук, Ђурђевдан, R1a-M458>A11460

Род Грубиша-Грубора
Грубор, Ђурђевдан, R1a-Z280>YP951
Грубиша, Ђурђевдан, I1-P109>FGC22045
Грубишић, Ђурђевдан, I1-P109>FGC22045

Род Ољача-Петровић-Владушић
Ољача, Ђурђевдан, I2-L38>S2606

Род Михаиловић-Пепић-Стојић
Пепић, Ђурђевдан, I2-Y3120>Z17855
Пепић, Ђурђевдан, I2-S17250>PH908

Род Кецман-Прошић-Тубин
Кецман, Вартоломијевдан, I2-S17250>PH908
Прошић, Вароломијевдан, I2-S17250>PH908

Род Иванчевић-Дакић-Кењало-Вулин
Иванчевић, Михољдан, I2-S1720>PH908
Ћопић, Михољдан, E-V13>L241

Род Кеча-Шипка-Ђукић
Шипка, Марковдан, I2-Y3120>S17250*
Ђукић, Марковдан, I2-Y3120>S17250 *

Род Врањеш-Милиновић-Мршић
Врањеш, Ђурђевдан, I2-S17250>A1328
Мршић, Ђурђевдан, I2-S17250>PH908

Род Ћерана
Ћеранић, Ђурђевдан, I1-P109>FGC22045

Род Ступара
Ступар, Лазаревдан, I2-S17250>PH908
Карић, Лазаревдан, I2-S17250>PH908

Род Војновића
Војиновић, Ђурђевдан, I1-P109>FGC22045

Род Зорића
Зорић, Ђурђевдан, I2-S17250>PH908

Остали староседелачки родови
Јованић, Ђурђевдан, I2-S17250>PH908
Тесла, Ђурђевдан, R1a-M458>YP417
Тесла, Ђурђевдан, I2-S17250>PH908
Керкез, Ђурђевдан, I2-Y3120
Медић, Ђурђевдан, R1a-Z280>YP951
Бубало, Ђурђевдан, I2-S17250>PH908
Јелача, Ђурђевдан, E-V13

[Небојша]

ДОСЕЉЕНИЦИ С ЈУГА
(Досељеници из Рашке, црногорске и јужне Херцеговине, Приморја и Македоније, преко Северне Далмације)

Род Богуновића
Богуновић, Јовањдан, J2a-M92>S8230
Ковачевић, Јовањдан, J2a-M92>S8230
Бундало, Јовањдан, N2-P189.2>FGC28435
Мазалица, Јовањдан, I2-S17250>PH908
Адамовић, Јовањдан, J2a-M67>Y15913
Марчета, Јовањдан, I2-S17250>PH908
Миљуш, Јовањдан, I2-S17250>PH908
Крајновић, Јовањдан, R1a-M512
Обрадовић, Јовањдан, R1a-M458>YP417
Цвјетићанин, Јовањдан, J2a-M92
Цвјетићанин, Јовањдан, R1a-Z280>Y2613
Грмуша, Јовањдан, I2-S17250>PH908
Шкундрић, Јовањдан, N2-P189.2>FGC28435

Род Поповић-Срдић
Поповић, Никољдан, G2a-L497>Y128028
Срдић, Никољдан, R1b-Z2103>Z2705

Род Кнежевића
Кнежевић, Никољдан, R1a-Z280>Y2613

Род Родић-Стојсављевић
Родић, Аранђеловдан, I2-S17250>A1328
Новаковић, Аранђеловдан, I2-S17250
Стојсављевић, Аранђеловдан, E-V13
Ступар, Аранђеловдан, E-V13
Умићевић, Аранђеловдан, R1b-M269
Умићевић, Аранђеловдан, J2b-M241
Будимир, Аранђеловдан, I2-S17250>A1328
Милановић, Аранђеловдан, I2-S17250>A1328
Вајагић, Аранђеловдан, E-V13
Ђумић, Аранђеловдан, I1-P109>FGC22045
Малбашић, Аранђеловдан, J2b-M205>Y22059
Лукић, Аранђеловдан, I2-S17250>A1328

Род Лалић-Прица-Шијан
Шијан, Аранђеловдан, I2-S17250>A1328
Лалић, Аранђеловдан, I2-S17250>A1328
Прица, Аранђеловдан, I2-M423

Род Новаковић-Праштало
Новаковић, Никољдан, J2b-M205>Y22059
Праштало, Никољдан, I2-Y3120

Род Богдановића
Јањетовић, Никољдан, R1a-M458

Род Кондић-Јеличић
Јеличић, Никољдан, I2-S17250>PH908

Род Добројевић-Мандић-Торбица-Мијатовић-Јачјанин-Јеж
Добројевић, Стевањдан, R1b-U152
Торбица, Стевањдан, E-V13
Јајчанин, Стевањдан, J2b-M205>Y22059
Јеж, Стевањдан, I2-S17250>PH908

Род Миљевић-Роквић-Трнинић
Миљевић, Стевањдан, R1b-U152
Трнинић, Стевањдан, R1b-U152
Роквић, Стевањдан, R1b-U152

У сколпу родова који славе Стевањдан још и
Гргић, Стевањдан, E-V13
Шикман, Стевањдан, E-V13

Род Јерковић-Балабан-Влајсављевић
Јерковић, Петровдан, I2-S17250>PH908
Балабан, Петровдан, I2-S17250>PH908
Влаисављевић, Часне Вериге, E-V13

Род Бабића
Бабић, Јовањдан, N2-P189.2>FGC28435

Род Мајсторовић-Ћулибрк
Ћулибрк, Јовањдан, E-V13>L241

Род Латиновић-Бањац
Латиновић, Јовањдан, N2-P189.2>FGC28435
Бањац, Јовањдан, N2-P189.2>FGC28435
Бањанин, Јовањдан, N2-P189.2
Репајић, Јовањдан, E-V13>L241

Род Дракулића
Калембер, Мратиндан, R1a-Z280>Y2613
Шашић, Мратиндан, E-V13

Род Радаковића
Радаковић, Никољдан, J2b-M205>Y22059

Род Милеуснић-Репац
Милеуснић, Никољдан, R1a-Z280>YP270

Род Узелаца
Узелац, Никољдан, N2-P189.2>FGC28435
Узелац, Никољдан, I2-Y3120

Род Рашета
Рашета, Никољдан, R1a-M458>YP417
Бероња, Никољдан, R1a-M458>YP417

Род Грбића
Грбић, Срђевдан, R1a-Z280>Y2613
Љиљак, Срђевдан, R1a-Z280>Y2613

Род Дрљача
Бига, Тривуњдан, R1a-Z280>Z92
Боројевић, Тривуњдан, J2b-M205>Y22059

Род Опачића
Опачић, Лучиндан, J2b-M241>PH1602
Шевић, Лучиндан, J2b-M241>PH1602
Чубрило, Лучиндан, J2b-M241>PH1602
Кљајић, Лучиндан, I2-Y3120

Род Пилиповић-Предојевић
Пилиповић, Алимпијевдан, R1a-Z280>YP951

Род Тинтора
Тинтор, Св. Врачи, J2b-M205>Y22059
Штулић, Св. Врачи, I2-Y3120>S17250*

Род Вејновића
Вејновић, Василијевдан, J2b-M205>Y22059
Јакшић, Василијевдан, E-V13
Вигњевић, Василијевдан, I2-S17250>PH908
Шапоња, Василијевдан, I2-S17250>PH908
Павковић, Василијевдан, R1a-M458


Тестирани из Поуња, који нису на Карановићевом списку родова

Петровић, Никољдан, I2-S17250>PH908
Миљатовић, Јовањдан, I2-Y3120
Гашић, Никољдан, I2-S17250>A1328
Вукојевић, Пантелијевдан, I2-S17250>A1328

Вјештица, Ђурђевдан, R1a-Z280>YP951
Топић, Јовањдан, R1a-Z280>YP951

Јазић, Јовањдан, E-V13
Ћулибрк, Јовањдан, E-V13>L241

Наранчић, Јовањдан, J2b-M205>Y22059
Јелача, Ђурђевдан, J2b-M205>Y22059

Пајић, Никољдан, N2-P189.2>FGC28435

Бомештар, Ђурђевдан, I1-P109>FGC22045

Самац, Ђурђевдан, J2a-M67

[drajver]

Хвала на детаљном прегледу, Небојша.

Шта можемо закључити, да Карановић није омануо баш у свему? Да груписање на основу славе и није било најсрећније рјешење?

Мислим да је највећи проблем Карановићевом приступу био прејак утицај Скарића, његовог ментора у тој почетној фази и да се то одразило негативно и на студију Поуње. Да је само биљежио предања, да није правио те велике конструкције родова, студија би била далеко квалитетнија.

[Милан Петровић]

Петровићи из Срефлија и Демировца код Козарске Дубице су род Зорића.

[Небојша]

Хвала на детаљном прегледу, Небојша.

Шта можемо закључити, да Карановић није омануо баш у свему? Да груписање на основу славе и није било најсрећније рјешење?

Мислим да је највећи проблем Карановићевом приступу био прејак утицај Скарића, његовог ментора у тој почетној фази и да се то одразило негативно и на студију Поуње. Да је само биљежио предања, да није правио те велике конструкције родова, студија би била далеко квалитетнија.

Нема на чему,

Сложио бих се са тим. Генетски резултати донекле иду у прилог тој подели на староседеоце и досељенике с југа. Груписање на основу слава му је доста одмогло, али је чињеница да су се слављеници неких слава (родова) кретали заједно по Крајини (ма које хаплогрупе били).

Скарића је свакако требао да избегне, пошто није у питању теренски рад.

[Небојша]

Још се једна ствар да приметити овде. Мање је генетске развнорсности код родова староседелачког порекла, тј не дешава се често да у оквиру неког рода има више хаплогрупа. Док су код досељеника често измешани по хаплогрупама. Цитирао сам пре неки дан Карановића где помиње да су староседеоци затворенији и патријахалнији од досељеника с југа. Можда је то један од разлога.

Овде је Карановић поменуо и "срађање" родова

"Особине родова и њихове разлике нарочито се истичу, кад се прати тежња за срађање извесних родова, начин срођавања и промене које настају кад се срађају у више генерација. Изгледа да се родови различитих особина жене међу се. Тежња им је, да им се потомство може боље прилагодити приликама, да боље пролази у животу и да је више цењено. Јасно избија тежња код извесних родова, да се са једнима крвно сраћају, а са другима кумовски по оној народној здравици: „Бог ти дао кумове из јаких племена, а пријатеље из врсних родова“. Код многих је родова „преплетено кумство“ и „деветероструко кумство“. Има примера, где један физички јачи род уочи код другог рода, који је у свему честит, да болује и обамре. С њиме хотимично са извесним планом „преплеће“ кумство само да на тај начин спречи женидбу са тим изнемоглим родом, а жели да с њиме у љубави живи. Има сојева, који болују, па траже женске из фивички јаког и здравог рода, да им поправља потомство."

[сɣнце]

Још се једна ствар да приметити овде. Мање је генетске развнорсности код родова староседелачког порекла, тј не дешава се често да у оквиру неког рода има више хаплогрупа. Док су код досељеника често измешани по хаплогрупама. Цитирао сам пре неки дан Карановића где помиње да су староседеоци затворенији и патријахалнији од досељеника с југа. Можда је то један од разлога.

Овде је Карановић поменуо и "срађање" родова

"Особине родова и њихове разлике нарочито се истичу, кад се прати тежња за срађање извесних родова, начин срођавања и промене које настају кад се срађају у више генерација. Изгледа да се родови различитих особина жене међу се. Тежња им је, да им се потомство може боље прилагодити приликама, да боље пролази у животу и да је више цењено. Јасно избија тежња код извесних родова, да се са једнима крвно сраћају, а са другима кумовски по оној народној здравици: „Бог ти дао кумове из јаких племена, а пријатеље из врсних родова“. Код многих је родова „преплетено кумство“ и „деветероструко кумство“. Има примера, где један физички јачи род уочи код другог рода, који је у свему честит, да болује и обамре. С њиме хотимично са извесним планом „преплеће“ кумство само да на тај начин спречи женидбу са тим изнемоглим родом, а жели да с њиме у љубави живи. Има сојева, који болују, па траже женске из фивички јаког и здравог рода, да им поправља потомство."

Моје лично запажење за дотични крај је сљедеће:
- заиста је замјетна разлика у вањском изгледу по разним селима или презименима; такође је замјетна разлика у ћуди; нема неке свијести,  да су једни старосједиоци а други дошљаци и по мојему нахођењу нема некога великога мијешања,  но као да су старосједиоци имали села из којих довађаху себи жене и тако је и остало доселе,  а дошљаци пак имају свој паралелан свијет и жене се међусобно и с ким стигну. 
У новије вријеме сав тај обичај се нарушио,  но до покољења рођених до 70их година пазило се на то.
Старосједиоци су тиши,  повученији,  нижи а ширих плећа,  кромањонских црта лица,  прћастијих носова,
 русе косе,  не бусају се много,  озбиљни су,  кад их задиреш,  избјегавају свађу,  но кад превршиш границу,  љути су и сруше се на те кано волина. Дошљаци су височији а тањи,  косе тамније,  веселији су,
шале се но и дрзкији, нериједко и хвалисави; Ово ме подсјећа на ситуацију с Србљацима и Васојевићима.

[Небојша]

Моје лично запажење за дотични крај је сљедеће:
- заиста је замјетна разлика у вањском изгледу по разним селима или презименима; такође је замјетна разлика у ћуди; нема неке свијести,  да су једни старосједиоци а други дошљаци и по мојему нахођењу нема некога великога мијешања,  но као да су старосједиоци имали села из којих довађаху себи жене и тако је и остало доселе,  а дошљаци пак имају свој паралелан свијет и жене се међусобно и с ким стигну. 
У новије вријеме сав тај обичај се нарушио,  но до покољења рођених до 70их година пазило се на то.
Старосједиоци су тиши,  повученији,  нижи а ширих плећа,  кромањонских црта лица,  прћастијих носова,
 русе косе,  не бусају се много,  озбиљни су,  кад их задиреш,  избјегавају свађу,  но кад превршиш границу,  љути су и сруше се на те кано волина. Дошљаци су височији а тањи,  косе тамније,  веселији су,
шале се но и дрзкији, нериједко и хвалисави; Ово ме подсјећа на ситуацију с Србљацима и Васојевићима.

Интересантно. Мислим да је данас све то јако измешано и не постоји могућност одредити на основу изгледа "ко је ко". Карановић је пре тих 100 година можда имао нешто јаснију слику. Притом треба узети у обзир да је слушао предања која сежу -100, 200 година, тако да на основу тих прича имамо неку слику у Крајини пре неких 300 година (што би се рекло, 300 године).

Такође, код ових прича о старинцима и дошљацима, треба узети у обзир да су се дошљацима сматрали сви досељеници из Лике у 19. веку. Иако међу овим староседелачким родовима има такође пуно оних који су прошли кроз Лику и Северну Далмацију, само у неком старијем периоду. У том смислу не треба мешати то са овом Карановићевом поделом (он мисли на даље порекло).

Иначе ме овај твој опис неодољиво подсећа на навод Б. Малеша из "Расе којима припадају Срби и Хрвати", када прави паралелу између мирнијих становника Равних Котара и Книнског Поља (мирни, светлије комплексије, нижег раста) и оних из околине Вргорца (темпераментнији, високи, црномањасти)

"Скоро два века после, други један фратар, Alberto Fortis, 1774 год., описује исти овај тип људи. Налази га око Дувара и Вргорца. И разликује га од другог једног типа, од становника из Равних Котара,Сињског и Книнског Поља. Док су они из Вргорца тамне пути, кестењаве боје косе и длака, дугачка лица и висока стаса, они из Котара здепасти су, плави, лице им је широко, а нос затупаст. А и психички се разликују. Вргорчани су преки, поносни, храбри и подузимљиви, а Котарани су напротив меки, послушни и умеју да се повинују туђој вољи. Овај први тип одговара и по својим морфолошким особинама и по својим душевним карактеристикама Динарцу Denikera или Günthera и других немачких аутора."

Могуће да ту има нечега, али је то опет тешко повезати са самим даљим пореклом очеве линије, о чему овде причамо. И изглед је једна индивидуална ствар на коју утиче више фактора у последњих неколико генерација.

А и ово су уврежена мишљења, мирнији север, спрам плаховитог југа. Мада, ако би поредили те типове са динарским физичким особинама са онима балтичког типа и слично, вероватно би наишли на ове разлике које помиње Малеш.

[Гаџић Црнчевић]

Могући разлог због којег је Карановић и а и други, (па и наши стари у предањима), Крсну славу везао за порекло, је у првом реду време у којем је живео, односно могућности истраживања које је имао на располагању.Значајан фактор /проблем је усвајање деце, нпр. жењене жене која има мушко дете и сл. (долазак у род мушког потомка који није у сродству са осталим мушким члановима породице).Ради економског фактора(непокретна имовина) презиме остаје породично, а порекло мушке линије постаје  сасвим друго.Тако у једном "родству" данас имамо исту славу, предање о пореклу такође исто,али  потпуно различите хаплогрупе.Промене презимена(рода) због безброј разлога, такође много усложњава и отежава исправно доношење закључака о пореклу, као и немогућност провере већ постојећих предања,информација и сл.

[bmarjan]

што се тиче Гаковића постоји могућност да имају везе са нама Бабићима ( род Влаховића Ј1ц ).
такође смо поповска фамилија ,селили смо се од Херцеговине преко Далмације у Крајину.црномањасти смо и славимо св Николу.
видећемо кад се неки Гак или Гаковић буде тестирао, ово је само моја претпоставка

[Небојша]

што се тиче Гаковића постоји могућност да имају везе са нама Бабићима ( род Влаховића Ј1ц ).
такође смо поповска фамилија ,селили смо се од Херцеговине преко Далмације у Крајину.црномањасти смо и славимо св Николу.
видећемо кад се неки Гак или Гаковић буде тестирао, ово је само моја претпоставка

Може бити. Најбоље да нађемо неког Гаковића за тест, а онда улетимо са опкладама.

[bmarjan]

за Гак не знам,а за Гаковића примам опкладе поготову што имају предање да су се презивали Бабић...

[Небојша]

за Гак не знам,а за Гаковића примам опкладе поготову што имају предање да су се презивали Бабић...

Имао сам ту срећу да прочитам оригинални Летопис парохије чађавичке (Петар Рађеновић, 1922-1938). Тамо се говори, између осталог, и о једним Благојевићима из Средњег Поуња. Наиме, предак тих Благојевића имао је два сина, Гаврана и Благоја. Гавран је тако прозван што је био црн и од њега су Гаковићи, док од Благоја насташе Благојевићи. Као и код Карановића, као даље порекло помиње се Далмација и старије презиме Бабић. И Гаковићи и Благојевићи славе Никољдан.

[drajver]

Ове године објављен је докторски рад Дамира Станића на Загребачком свеучилишту са називом BIHAĆ KAO SJEDIŠTE BIHAĆKE KAPETANIJE I SLOBODNI KRALJEVSKI GRAD. Углавном се ради о стању око града Бихаћа у 16. вијеку. За Србе може бити интересантна обрада првих српских миграција у овим областима, као и коришћење неких дијелова необјављене архивске грађе.
Ни сам нисам прочитао читав рад, али ми се чини да је квалитетно написан.

Може се у пдф преузети на сљедећм линку:
https://www.academia.edu/43262730/Biha%C4%87_kao_sjedi%C5%A1te_Biha%C4%87ke_kapetanije_i_slobodni_kraljevski_grad_Biha%C4%87_as_a_Seat_of_the_Biha%C4%87_Captaincy_and_a_Free_Royal_City_1527.-1592._

[Небојша]

Један пример како писци тога доба описују колико је Босанска Крајина (Подгрмеч) опустела после Лаудоновог рата (крај 18. века).

Ево како Васо Пелагић описује спаљени простор западне Босне: „Пуних пет дана пута у пречац Босне од Костајнице до Тишковца, путоваће путник по земљишту савршено порушеном и пустом". Пуста земља није требала Турцима, па су подстицали повратак Срба из Хрватске као кметова у опустјела села из економског интереса (узимање беглука и других дажбина). Аустрија је такоће имала своје интересе да се на исељена подручја насели хришћански живаљ на који ће се ослањати када доће вријеме за окупацију Босне и Херцеговине. И муслиманско становништво се насељавало у Подгрмеч из дијела Лике, Кордуна и Баније које су Турци морали уступити Аустрији.


Јован Јакшић, "Хашани", 1991.

[drajver]

Још двије фотографије из Карановићевог Поуња (1925), које нисмо окачили на теми.

[Небојша]

Још двије фотографије из Карановићевог Поуња (1925), које нисмо окачили на теми.

Ове токе на ношњи Босанчића из Грмуше упућују на Подгрмеч и донекле Змијање (оне старе змијањске ношње). Ови из Велике Рујишке већ имају ону Поткозарску ношњу, мада је то можда за свечане прилике само.

[drajver]

Ове токе на ношњи Босанчића из Грмуше упућују на Подгрмеч и донекле Змијање (оне старе змијањске ношње). Ови из Велике Рујишке већ имају ону Поткозарску ношњу, мада је то можда за свечане прилике само.

Босанчићи јесу поријеклом стара змијањска породица. Има их и На Змијању.

Што се ношње тиче мислим да се ту преплићу разни утицаји. Старија ношња је свакако била и под утицајем турске ношње из градова, што се и види код Босанчића.

На слици свадбе има мијешаних и панонских и динарских елемената. Старац са лијеве стране носи панонске бијеле гаће, али жене иза њега носе динарске дукате преко прса. Младић до њих је већ са шеширом и чизмама, утицај града.

[vojislav.ananic]

Постоји зселак Босанчићи ког Ситнице и Бунарева (на Змијању) и у њему је некад било чтворогодишње мешовито одељење. После су ученици пешачили километрима до Ситнице где је била осмогодишња школа.

[Небојша]

Тражећи више о тестираним Стојаковићима из Поуња, нађох код Карановића један занимљив догађај који се везује и за њих:

"У Дољанској Буни 1858. сврстани су били усташе у борачке редове по родовима. Тако је у Слапу под Великим Љуточом изгинуло седам Штрбаца и с њима Лако Мазалица. На боковима су били родови Стојаковићи и Мандићи: једни до Горијевца одакле су ударили Турци од Бихаћа, а други до Клишевића одакле су ударили Турци од Кулен Вакуфа. Од тада сматрају Стојаковиће и Мандиће да су „невјерна племена“. На њих и данас „хаторе“ Штрпци и болују због те погибије толиких Штрбаца."

Дакле ударише Турци с бока, а ови ништа. Подсећа на причу о Вуку Бранковићу. Како год, Штрбци им нису опростили.

[Uzi]

Пајић, Никољдан, N2-P189.2>FGC28435

Небојша, можеш ли ме подсетити у склопу које акције се тестирао Пајић?

[Небојша]

Муслимани из Средњег Поуња, n=53

Напомена: у продужетку је уписивано место одакле су досељени

I2-M423
Пајазетовић, Велика Кладуша - Далмација
Џехверовић, Цазин - Ливно      
Јусуфхоџић, Бихаћ      
Одобашић, Велика Кладуша      
Керановић, Поуње - Лика   
I2-CTS5966
Кендић, Горња Видовска, Велика Кладуша - из града
I2-Y3120>S17250
Муратагић, Агићи, Нови Град      
Пилиповић, Мала Кладуша, Велика Кладуша      
Надаревић, Цазин      
Рекић, Цазин      
Карајић, Велика Кладуша - Анадолија      
Велић, Тодорово, Велика Кладуша - Кључ      
Авдагић, Босанска Крупа   
Башагић, Бихаћ
Велагић, Цазин
Велаџић, Бихаћ - Срб, Грачац
I2>S17250>A7358
Бехрић, Тодорово, Велика Кладуша - од Кључа
I2-S17250>PH908
Зирић, Бихаћ - Кордун
Табаковић Тодорово, Велика Кладуша - Бања Лука
Кабиљагић Босанска Крупа - Лика
Мујић, Глоговац, Цазин - Лика


R1a-M512
Џебић, Велика Кладуша   
R1a-M417
Мулалић, Велика Кладуша      
Ђогић, Велика Кладуша   
R1a-Z280>CTS3402
Јашић, Скокови, Цазин      
Шкргић, Лисковац, Цазин
R1a-Z280>CTS1211
Куртовић, Арапуша, Босанска Крупа   
R1a-Z280>Y2902
Муртић, Брезова Коса, Цазин - Пећиград
R1a-Z280>Z92         
Сабљаковић, Цазин   
R1a-Z280>Z92>YP270
Кајтазовић, Пећиград, Цазин - староседеоци      
R1a-M458>YP417
Кекић, Велика Кладуша - Цетинград/Кордун   
Ђузелић, Острожац, Цазин - из цазинског града
Бешлагић, Цазин
R1a-Z280>L1280
Демировић, Бихаћ - Херцеговина

E-V13
Батаковић, Грахово, Велика Кладуша - Мала Кладуша   
Муњаковић, Кудићи, Велика Кладуша
Дурмић, Велика Кладуша

I1-P109
Хотић (Отић), Брековица, Бихаћ      
Ружнић, Цазин - Лика      
Хукаревић, Брековица, Бихаћ   
Омераџић (Омерхоџић), Брековица/Бихаћ - Острожац, Цазин

R1b-U152
Шарић, Босанска Крупа

J2a-L26
Шабанагић, Велика Кладуша

J2b-M205
Дедић, Босанска Крајина - Лика      
Ибукић, Велика Кладуша   

J2b-M241
Бурзић, Цазин - ид града   
Грошић, Бужим - из града
Топаловић, Варошка Ријека, Бужим - из града

G1-L830
Пашагић, Бихаћ

N-P189.2
Шакановић, Велика Кладуша - Лика
Башић, Велика Кладуша
Кишмић, Тодорово, Велика Кладуша - староседеоци

T-M184
Ћоралић, Ћоралићи, Цазин - из цазинског града


I2-M423/Y3120 = 39.6%
R1a-M512 = 24.5%
I1-P109 = 7.5%
E-V13 = 5.7%
N-P189.2 = 5.7%
J2b-M241 = 5.7%
J2b-M205 = 3.8%
R1b-U152 = 1.9%
J2a-L26 = 1.9%
G1-L830 = 1.9%
T-M184 = 1.9%

Генетска слика муслимана из овог дела Босанске Крајине не одудара превише од неке опште слике муслимана из Босне. Али је занимљиво да не одудара превише ни од генетске слике Срба из Средњег Поуња, иако готово 400 година живе у потпуно одвојеним заједницама.

[Небојша]

I2-M423
Пајазетовић, Велика Кладуша - Далмација

Пајазетовићи су део истог рода од ког потиче и чувени јунак муслиманских народних песама - Мујо Хрњица

R1a-Z280>CTS1211
Куртовић, Арапуша, Босанска Крупа

   

Куртовићи су наводно на овом подручју још од пада Крупе, тј. још од 16. века.

R1a-Z280>L1280
Демировић, Бихаћ - Херцеговина

Интересантно је присуство L1280 код крајишких муслимана (има је и ван Поуња). Грана којој припадају муслимани (R-YP6343) сестринска је оној којој припадају Аврамијевштаци из Подриња. Дакле не постоји ближа веза (минимун 2000 год). Ова друга грана се среће код Хрвата из Далмације, муслимана из Крајине, Средње Босне и Херцеговине.

I1-P109
Хотић (Отић), Брековица, Бихаћ      
Ружнић, Цазин - Лика      
Хукаревић, Брековица, Бихаћ   
Омераџић (Омерхоџић), Брековица/Бихаћ - Острожац, Цазин

Изгледа да је I1-P109 раширена у Брековици крај Бихаћа. И код Срба из Поуња је ова хаплогрупа веома заступљена, преко Карановића и других већих родова.

G1-L830Пашагић, Бихаћ

Једни Пашагићи из овог краја су непознатог порекла, док други воде порекло "из Анадола". Због хаплогрупе би ово друго предање могло бити занимљиво, иако су слична предања у Крајини најчешће плод маште.

N-P189.2
Башић, Велика Кладуша
Кишмић, Тодорово, Велика Кладуша - староседеоци

Од Кишмића из Тодорова воде порекло једни Башићи из околине Кладуше. Биће да су то баш ови тестирани Башићи, иако је презиме доста често код муслимана из Крајине.

[Небојша]

О пореклу неких "староседелачких" родова у Средњем Поуњу:

https://www.poreklo.rs/2020/12/01/o-poreklu-nekih-starosedelackih-porodica-iz-bosanske-krajine/

[Небојша]

На FTDNA постоји резултат Демировића R1a-Z280>L1280>YP6343 из Бихаћа. Тестирани је навео да је старије презиме гласило Алајбеговић (18. век).

"Пре 200 г. у Бужимској Нахији заменула је у насљедном капетанству породицу Бадњевића, која је почела губитком поседа у Банији да сиромаши, беговска породица Арнаутовића. Предак им је из Арнаутлука. Звао се Крупа–капетан иако је нахијом управљао из Бужима. Поред ових беговских породица доселио је иза млетачко–турских ратова из Крке у Далмацији предак Алајбеговића у Бихаћ. Предак Ибрахимпашића најпре је населио од Ђакова у Славонији у Лапац, а одатле иза Свиштовског Мира у Рипач."

Демировић вероватно припада млађој подграни R-Y105217
https://www.yfull.com/tree/R-YP6343/

Ова подграна присутна је већ међу неким хрватским породицама из Далмације, као и на простору БиХ.

И на 23andMe постоји неки Демировић R1a-M512 из Бихаћа.

[Небојша]

"Гак-Гаковић прозвани су што им је некакав далеки предак био црн као птица "гак". То је најстарија поповска лоза у Босанској Крајини, а по досељавању спадају у најстарије досељенике у Поуње. У њиховој је породици било много свештеника. Тако је по породичној традицији данашњи прота Марко Гаковић у Крупи 18 свештеника са оца на сина. Порекло им је из Далмације, од Обровца. Звали су се Бабићи и славе Св. Николу. По некима једно су са Радаковићима и Рајлићима, који имају исту славу. Предак који се доселио био је свештеник. Традиција породична води надаље до неког попа Јове Гака, кога су због танка гласа звали ,, поп челица ,,. Како је тај поп челица попово за четовања Стојана Јанковића, то би време досељавања било по прилици пре 200-250 г. Прво је кућа тих Гакова била на Коси, која се сада зове Попово Станиште и припада насељу Благојевица. Како је капетан-бег Церић из Новог саградио кулу за време Лаудона Рата у Рујишкој близу куће Гакове, па су их пролазници а особито Турци узнемиравали, саселе одатле у шуму, на терасицу речице Војскове. На старом кућишту ,, кућерини ,, остане стан и благо, због чега се и сада зове Попово Станиште."

На 23andMe постоји резултат Тепаваца, E-V13. Презиме је доста ретко па може лако бити реч о Крајишницима. Тепавци из Поуња су наводно један одгранак Гаковића. Њихова веза није сасвим поуздана, пошто се помиње да је удовица са сином из рода Гаковића прешла у Тепавце, па су потомци њихови преузели очухово презиме (Тепавац).

Тепавци (5 кућа), славе Никољдан, са Кордуна. У њих је привела мати једног Гака, па се прозову по очуху Тепавци (3 куће).
https://www.poreklo.rs/2012/12/16/poreklo-prezimena-selo-glinica-vel-kladu%c5%a1a-bos-krajina/

[drajver]

Наиђох на интернету један лијеп снимак унске пруге из 1976. године у дјелу од Бихаћа до Мартин Брода. Негдје на средини снимка је и поглед на Штрбачки бук из воза. Унска пруга се након рата више не користи. Пролази кроз средину Крајине и спаја сва крајишка подручја: Далмацију, Лику, Кордун, Банију и Босанску крајину.

<a href="https://www.youtube.com/v/1PDtKszO2NQ" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/1PDtKszO2NQ</a>

[Vlax]

Унска пруга данас има велики туристички потенцијал, али с обзиром на то да више пута пресеца границу (и то сада Шенгенске зоне) сумњам да ће икада бити искоришћен.

Не знам колико је познато да је крајем 60-их  и почетком 70-их постојао пројекат републичких власти СР Хрватске да се паралелно с пругом, дуж горњег тока Уне изгради ауто-пут Загреб - Сплит, преко Кладуше, Бихаћа и Книна. И данас се могу видети трагови радова на том пројекту који су почели у околини Тишковца и Личке Калдрме. Од пројекта се одустало након смене маспоковаца, а неизграђени пут је у народу остао запамћен као Савкин ауто-пут.

[drajver]

Неколико јучерашњих снимака са Грмеча. Снијега нема, право прољеће. Локација: Сувајско међугорје, више Јерковића кућа.







Иначе у Суваји тренутно живи још свега неколико породица, заправо старачких домаћинстава, којих је сваке године све мање (стандардна прича). Дјеце стално насељене у селу одавно нема.

Ипак, рекоше ми да се скоро у селу родило једно дијете, али не у српском домаћинству, већ у њемачкој породици која се доселила у Сувају у прошлој години. Досељавање њемачких породица у Сувају, а како сам чуо у још нека босанскокрајишка мјеста у почетку је личило на fakenews. У Суваји их тренутно има неколико, купили су српска имања и стално се населили. Када сам чуо прије неког времена да се неки Нијемци распитују за куповину кућа, био сам убијеђен да се ради о неким вехабијама који се издају за Нијемце, али изгледа да се не ради о томе. Ово су својеврсне избјеглице из Европске уније, а као разлог исељавања наводе присилну вакцинацију и лудило за вријеме епидемије корона вируса. Могуће је да се ради и о некој вјерској скупини, видим да неко у коментарима наводи да се ради о баптистима. Долазе из Wolfsburga гдје постоји тај неки баптистички центар, па је могуће да је и то тачно.

Засад нема неких проблема са оно мало преосталих локалних Срба, бар како чујем. Комуницирају углавном преко Google преводиоца.

Релативно недавно је о овој чудној миграцији био објављен и чланак https://www.klix.ba/vijesti/bih/svi-zele-u-njemacku-a-mi-smo-kod-bosanske-krupe-pronasli-nijemce-koji-su-doselili-u-bih/210911098

Апсурд јесте да на једном малом простору (унско-сански кантон) имате масу миграната из свих могућих азијских и афричких земаља који на граници покушавају прећи у ЕУ и ове Нијемце који су из исте ЕУ побјегли.

[Gorance]

  Можда је реч о Немцима пензионерима. Наиме, пре неку годину сам чуо да немачки пензионери масовно купују куће и имања по Бугарској због јефтинијег живота, пореза и сл. Додуше, Бугарска је у ЕУ.

[drajver]

  Можда је реч о Немцима пензионерима. Наиме, пре неку годину сам чуо да немачки пензионери масовно купују куће и имања по Бугарској због јефтинијег живота, пореза и сл. Додуше, Бугарска је у ЕУ.

Нису пензионери, овдје се ради о млађим са породицама. Као мотивацију одласка из Њемачке наводе: "Na početku nam kažu kako su tokom pandemije koronavirusa, prije nekih 8-9 mjeseci počeli razmišljati o odlasku iz Njemačke sa svojom djecom." "Dugo smo razmišljali o odlasku iz Njemačke i migracijama, nismo znali gdje ćemo, u koju državu, ali definitivno smo to htjeli uraditi za naše porodice." "Na pitanje šta ih je "natjeralo" da napuste Njemačku, Karl ističe kako su u jednom trenutku izgubili osjećaj povezanosti s državom te da su zbog toga odlučili krenuti naprijed, dalje, gdje bi svojoj porodici pružili ono što ih ispunjava - slobodu, mir, prirodu, uživanje u životu." "Nismo se osjećali povezani s Njemačkom i bilo je divno otići iz nje, doći ovdje, i čim smo došli, krajem juna, ovo mjesto smo osjetili našim domom."

[Gorance]

Нису пензионери, овдје се ради о млађим са породицама. Као мотивацију одласка из Њемачке наводе: "Na početku nam kažu kako su tokom pandemije koronavirusa, prije nekih 8-9 mjeseci počeli razmišljati o odlasku iz Njemačke sa svojom djecom." "Dugo smo razmišljali o odlasku iz Njemačke i migracijama, nismo znali gdje ćemo, u koju državu, ali definitivno smo to htjeli uraditi za naše porodice." "Na pitanje šta ih je "natjeralo" da napuste Njemačku, Karl ističe kako su u jednom trenutku izgubili osjećaj povezanosti s državom te da su zbog toga odlučili krenuti naprijed, dalje, gdje bi svojoj porodici pružili ono što ih ispunjava - slobodu, mir, prirodu, uživanje u životu." "Nismo se osjećali povezani s Njemačkom i bilo je divno otići iz nje, doći ovdje, i čim smo došli, krajem juna, ovo mjesto smo osjetili našim domom."

Слично је било и са неким Холанђанима у Мачви или ту негде. Хтели су да производе органску храну и томе слично. Били су и у новинама, продавали своје производе на пијаци на Зеленом венцу у Београду. Затим, млади руски пар из Русије, купили имање негде изнад Чачка, да гаје овце. Све лепо, природа, људи, али не знају колико је упропаштена пољопривреда на овим просторима и наш сељак уопште. На крају пређоше у Чачак. То је било пре рата у Украјини. Мени је све то ОК off grid, organic, али мислим да то могу само они који могу да раде од куће преко интернета. И сам сам се заносио тиме. Можда су и Doomsday prepper--и, било их је и по Ртњу . Можда нису стриктно секташи.

[Malesevic]

Ради се пре свега о мањим групама тзв. "антиваксера", који делом због верских разлога, а делом због личних убођења не желе вакцинацију. Како је у Немачкој и одређеном броју друих земаља прича о вакцинацији током корона пандемије досегла врхунац, одређене породице и појединци су кренули у емиграцију. При томе се циљеви разни. Неко је нашао Босну, неко Србију можда, али најчешће је то ипак Јужна Америка, где се оснивају немачке колоније у Парагвају, Уругвају и Чилеу (мање у другим државама). Приде, знамо да је таквих колонија на тим просторима било и пре Другог св. рата, а после Другог још више.

[Ojler]

Нису пензионери, овдје се ради о млађим са породицама. Као мотивацију одласка из Њемачке наводе: "Na početku nam kažu kako su tokom pandemije koronavirusa, prije nekih 8-9 mjeseci počeli razmišljati o odlasku iz Njemačke sa svojom djecom." "Dugo smo razmišljali o odlasku iz Njemačke i migracijama, nismo znali gdje ćemo, u koju državu, ali definitivno smo to htjeli uraditi za naše porodice." "Na pitanje šta ih je "natjeralo" da napuste Njemačku, Karl ističe kako su u jednom trenutku izgubili osjećaj povezanosti s državom te da su zbog toga odlučili krenuti naprijed, dalje, gdje bi svojoj porodici pružili ono što ih ispunjava - slobodu, mir, prirodu, uživanje u životu." "Nismo se osjećali povezani s Njemačkom i bilo je divno otići iz nje, doći ovdje, i čim smo došli, krajem juna, ovo mjesto smo osjetili našim domom."

Па од чега живе ако нису пензионери? По сликама ми не личи да у Суваји има неког посла, осим ако неће у дрвосече .

[Gorance]

Ради се пре свега о мањим групама тзв. "антиваксера", који делом због верских разлога, а делом због личних убођења не желе вакцинацију. Како је у Немачкој и одређеном броју друих земаља прича о вакцинацији током корона пандемије досегла врхунац, одређене породице и појединци су кренули у емиграцију. При томе се циљеви разни. Неко је нашао Босну, неко Србију можда, али најчешће је то ипак Јужна Америка, где се оснивају немачке колоније у Парагвају, Уругвају и Чилеу (мање у другим државама). Приде, знамо да је таквих колонија на тим просторима било и пре Другог св. рата, а после Другог још више.

После другог светског рата поготово. Скупили се Др Менгеле и остали медицинари по Парагвају и Gran Chaco-y и десио се популацијски бум близанаца међу урођеничким становништвом (са плавим очима). Беше добар филм са легендарним Грегори Пеком на ту тему

[Gorance]

Па од чега живе ако нису пензионери? По сликама ми не личи да у Суваји има неког посла, осим ако неће у дрвосече .

Мислим да сви они зарађују преко интернета, а ако ови не, нек им је Бог у помоћи кад рокну минус и снежина.

[drajver]

Па од чега живе ако нису пензионери? По сликама ми не личи да у Суваји има неког посла, осим ако неће у дрвосече .

У суштини, ако буду имали довољно радне снаге, у Суваји има доста плодне, а необрађене земље. А можда имају и неке друге идеје. Не знам, видјећемо да ли ће се одржати.

За твоју информацију, сувајски кукуруз је својевремено био квалитетнији од војвођанског, а пшеница је имала највишу цијену на локалним пијацама.

Поглед на сувајско поље из периода након рата када је поље већ добрим дијелом било запуштено.

[Драган Обреновић]

Па од чега живе ако нису пензионери? По сликама ми не личи да у Суваји има неког посла, осим ако неће у дрвосече .

Било шта може да се ради онлине... Моја комшиница и комшија из Београда, обоје IT струке, напустили Београд и са децом живе у селу Врмџа код Сокобање, у својеврсној еколошкој "комуни" И даље раде свој посао, вебсајтови, интернет маркетинг и сл. све што им треба је стабилан интернет, а то су тамо решили.

[Ojler]

Било шта може да се ради онлине... Моја комшиница и комшија из Београда, обоје IT струке, напустили Београд и са децом живе у селу Врмџа код Сокобање, у својеврсној еколошкој "комуни" И даље раде свој посао, вебсајтови, интернет маркетинг и сл. све што им треба је стабилан интернет, а то су тамо решили.

Па не делује ми Суваја као место које има добар интернет, да не кажем и моб. сигнал да је упитан.

[drajver]

Па не делује ми Суваја као место које има добар интернет, да не кажем и моб. сигнал да је упитан.

У чланку пише да ће им општина помоћи око интернета. Додуше, не знам да ли су нешто по том питању урадили. Не мислим да би то требао бити проблем, јер у селу постоји мрежа фиксне телефоније.

Кад сам тамо, обично користим мобилни интернет и то оператера из Републике Српске и сигнал је солидан. Међутим, за интернет рад од куће вјероватно треба нешто стабилније и јаче.

[Gorance]

Било шта може да се ради онлине... Моја комшиница и комшија из Београда, обоје IT струке, напустили Београд и са децом живе у селу Врмџа код Сокобање, у својеврсној еколошкој "комуни" И даље раде свој посао, вебсајтови, интернет маркетинг и сл. све што им треба је стабилан интернет, а то су тамо решили.

Врмџа је модерно чудо. Село ко село, не знам како је све почело. То би могло свуда такорећи.

[Небојша]

Ипак, рекоше ми да се скоро у селу родило једно дијете, али не у српском домаћинству, већ у њемачкој породици која се доселила у Сувају у прошлој години. Досељавање њемачких породица у Сувају, а како сам чуо у још нека босанскокрајишка мјеста у почетку је личило на fakenews. У Суваји их тренутно има неколико, купили су српска имања и стално се населили. Када сам чуо прије неког времена да се неки Нијемци распитују за куповину кућа, био сам убијеђен да се ради о неким вехабијама који се издају за Нијемце, али изгледа да се не ради о томе. Ово су својеврсне избјеглице из Европске уније, а као разлог исељавања наводе присилну вакцинацију и лудило за вријеме епидемије корона вируса. Могуће је да се ради и о некој вјерској скупини, видим да неко у коментарима наводи да се ради о баптистима. Долазе из Wolfsburga гдје постоји тај неки баптистички центар, па је могуће да је и то тачно.

Засад нема неких проблема са оно мало преосталих локалних Срба, бар како чујем. Комуницирају углавном преко Google преводиоца.

Релативно недавно је о овој чудној миграцији био објављен и чланак https://www.klix.ba/vijesti/bih/svi-zele-u-njemacku-a-mi-smo-kod-bosanske-krupe-pronasli-nijemce-koji-su-doselili-u-bih/210911098

Подржавам потез! Према причама које долазе, у Немачкој јесте било ригорозно током короне. Маске, мере, забрана кретања, и Немац би полудео.

Не изгледа ми да ове Немце из Суваје занимају воћке и поврћке. Вуку неке цеви, имају мале багере, као да копају тајне тунеле до Централне Европе. Чуди ме да их локални Срби нису привели на информативни разговор као Илија Чворовић.

Да су дошли у неко шумадијско село, верујем да би им тако било.

[drajver]

Подржавам потез! Према причама које долазе, у Немачкој јесте било ригорозно током короне. Маске, мере, забрана кретања, и Немац би полудео.

Не изгледа ми да ове Немце из Суваје занимају воћке и поврћке. Вуку неке цеви, имају мале багере, као да копају тајне тунеле до Централне Европе. Чуди ме да их локални Срби нису привели на информативни разговор као Илија Чворовић.

Да су дошли у неко шумадијско село, верујем да би им тако било.

Веома је мало преосталих локалних Срба и ту се углавном ради о старцима. Проблем је и језик. Међутим, ови неки млађи помагали су Нијемцима са орањем. Тако да неки вид пољопривреде ће ови досељеници свакако радити.

Ако су ми добро пренијели, то прво дијете (додуше њемачко) које је рођено у Суваји послије много година, родило се у кући покојног Боре Дрљаче. Јер је једна њемачка породица од  потомака пјевача купила кућу.

Сасвим је извјесно да се Срби у Сувају неће вратити. Иако од рата наовамо није било међунационалних сукоба и односи са муслиманима су сасвим коректни, сви Срби који су имали дјецу су се одлучили за живот у Републици Српској.

У самом селу поред ових њемачких досељеника и преосталих Срба, има и солидан број викендаша и муслимана и Срба.

[Ojler]

У суштини, ако буду имали довољно радне снаге, у Суваји има доста плодне, а необрађене земље. А можда имају и неке друге идеје. Не знам, видјећемо да ли ће се одржати.

За твоју информацију, сувајски кукуруз је својевремено био квалитетнији од војвођанског, а пшеница је имала највишу цијену на локалним пијацама.

Поглед на сувајско поље из периода након рата када је поље већ добрим дијелом било запуштено.
...

То је један романтизовани и утопијски поглед, економски тешко одржив. Личи ми на оно "има посла ко хоће да ради" или "Данци са толиког парчета земље хране цео град". Можда неко и храни, али код нас богами не храни. Да је другачије, не би толика пуста села по Србији зврјала. А није да нема добре земље и у Србији.

[drajver]

То је један романтизовани и утопијски поглед, економски тешко одржив. Личи ми на оно "има посла ко хоће да ради" или "Данци са толиког парчета земље хране цео град". Можда неко и храни, али код нас богами не храни. Да је другачије, не би толика пуста села по Србији зврјала. А није да нема добре земље и у Србији.

Можда си у праву, али мислим да узрок наших пуста села и одлазак у градове није посљедица економске неодрживости живота у селу. Има ту других узрока.

Повратак на село не мора нужно бити утопија и економски неодржив, уколико се има неки иницијални капитал, уколико је посјед довољне величине, уколико то чини више породица у договору да ће радити на заједничкој инфраструктури и међусобно се помагати.

Слажем се једино да појединачни повратак на село, поготово ако породица није многобројна не би имао успјеха.

И ту је наравно кључни проблем што већина тих градских повратника на село, не зна основне ствари, типа да посијече дрво, или да узоре и посије било шта, да закоље пиле. Али ако се има воље и то се може савладати.

Прије пар година Оскара је добио корејски филм Минари о корејским имигрантима у САД и борби једне породице да има своје имање и да живи од њега тј. да превазиђе класичну имигрантску судбину. Препоручујем за гледање.

<a href="https://www.youtube.com/v/KQ0gFidlro8" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/KQ0gFidlro8</a>

[Ojler]

Можда си у праву, али мислим да узрок наших пуста села и одлазак у градове није посљедица економске неодрживости живота у селу. Има ту других узрока.

Повратак на село не мора нужно бити утопија и економски неодржив, уколико се има неки иницијални капитал, уколико је посјед довољне величине, уколико то чини више породица у договору да ће радити на заједничкој инфраструктури и међусобно се помагати.

Слажем се једино да појединачни повратак на село, поготово ако породица није многобројна не би имао успјеха.

И ту је наравно кључни проблем што већина тих градских повратника на село, не зна основне ствари, типа да посијече дрво, или да узоре и посије било шта, да закоље пиле. Али ако се има воље и то се може савладати.

Прије пар година Оскара је добио корејски филм Минари о корејским имигрантима у САД и борби једне породице да има своје имање и да живи од њега тј. да превазиђе класичну имигрантску судбину. Препоручујем за гледање.

<a href="https://www.youtube.com/v/KQ0gFidlro8" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/KQ0gFidlro8</a>

Гледао филм и јесте за препоруку.

Наравно, може се живети и данас на селу. Ако су могле толике генерације наших предака, што не бисмо могли и ми. Но данас су очекивања у погледу животног стандарда и норми сасвим другачија (што не значи нужно и боља), а економија и услови живота просечног сеоског домаћинства на нашим просторима то тешко могу да обезбеде. Част изузецима наравно. Зато и мислим да ови Немци ипак морај бити нека врста особењака, што наравно не мора априори да значи ништа лоше.

[dko]

у Суваји има доста плодне, а необрађене земље.

apropo (ne)odrzivosti bavljenja poljoprivredom sinisa ljepojevic je u nedavnom masterklas intervjuu na standardu rekao da je to za srbiju jedina privredna sansa. usput je iznosio argument o irelevantnoj kolicini litijuma u srbiji a apsolutnoj stetnosti. i to je za poljoprivredu rekao - ne psenica nego 'visokotehnoloski proizvodi'. pretpostavljam da cilja na drzavno, organizovano i izvozno-orijentisano rekonstruisanje komplet privrede. po ovoj logici koju vi pomenuste, sto se vise porodica udruzi pa x nekoliko stotina hiljada. za republiku srpsku je rekao isto, i dodao da je vise od pola odlicnog zemljista uz savu - neobradjeno. ljepojevic jedini covek da je mene impresionirao a da se pojavljuje na televiziji. svaka cast katicu kao ekonomisti i triffu kao skupljacu istorijski akutremana ali nema srbina da tako superiorno vivisecira englesku kulturu i politiku (superioran je i kao analiticar medjunarodne politike; daleko pronicljiviji od trifkovica koji je nedostizan u diplomatskoj istoriji, na primer) naravno, ne racunam sebe i mladog pocestu kao majstore za engleze, posto se mi ne pojavljujemo na televiziji.

[Небојша]

Коначно се појавио на 23andMe и резултат Гакова из Крајине. Реч је о једној о најзначајнијих поповских лоза из Босанске Крајине. Славе Никољдан, а Карановић их је сврстао у старије досељенике с југа.

Гак, Никољдан, Рашће, Нови Град, N2-P189.2

Честитке крајишким N2-P189.2! Вероватно постоји веза са неким другим Никољштацима.

"Гак-Гаковић прозвани су што им је некакав далеки предак био црн као птица "гак". То је најстарија поповска лоза у Босанској Крајини, а по досељавању спадају у најстарије досељенике у Поуње. У њиховој је породици било много свештеника. Тако је по породичној традицији данашњи прота Марко Гаковић у Крупи 18 свештеника са оца на сина. Порекло им је из Далмације, од Обровца. Звали су се Бабићи и славе Св. Николу. По некима једно су са Радаковићима и Рајлићима, који имају исту славу. Предак који се доселио био је свештеник. Традиција породична води надаље до неког попа Јове Гака, кога су због танка гласа звали ,, поп челица ,,. Како је тај поп челица попово за четовања Стојана Јанковића, то би време досељавања било по прилици пре 200-250 г. Прво је кућа тих Гакова била на Коси, која се сада зове Попово Станиште и припада насељу Благојевица. Како је капетан-бег Церић из Новог саградио кулу за време Лаудона Рата у Рујишкој близу куће Гакове, па су их пролазници а особито Турци узнемиравали, саселе одатле у шуму, на терасицу речице Војскове. На старом кућишту ,, кућерини ,, остане стан и благо, због чега се и сада зове Попово Станиште."

Овде смо нашироко писали о пореклу овог рода:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=606.60

[Uzi]

Коначно се појавио на 23andMe и резултат Гакова из Крајине. Реч је о једној о најзначајнијих поповских лоза из Босанске Крајине. Славе Никољдан, а Карановић их је сврстао у старије досељенике с југа.

Гак, Никољдан, Рашће, Нови Град, N2-P189.2

Честитке крајишким N2-P189.2! Вероватно постоји веза са неким другим Никољштацима.

"Гак-Гаковић прозвани су што им је некакав далеки предак био црн као птица "гак". То је најстарија поповска лоза у Босанској Крајини, а по досељавању спадају у најстарије досељенике у Поуње. У њиховој је породици било много свештеника. Тако је по породичној традицији данашњи прота Марко Гаковић у Крупи 18 свештеника са оца на сина. Порекло им је из Далмације, од Обровца. Звали су се Бабићи и славе Св. Николу. По некима једно су са Радаковићима и Рајлићима, који имају исту славу. Предак који се доселио био је свештеник. Традиција породична води надаље до неког попа Јове Гака, кога су због танка гласа звали ,, поп челица ,,. Како је тај поп челица попово за четовања Стојана Јанковића, то би време досељавања било по прилици пре 200-250 г. Прво је кућа тих Гакова била на Коси, која се сада зове Попово Станиште и припада насељу Благојевица. Како је капетан-бег Церић из Новог саградио кулу за време Лаудона Рата у Рујишкој близу куће Гакове, па су их пролазници а особито Турци узнемиравали, саселе одатле у шуму, на терасицу речице Војскове. На старом кућишту ,, кућерини ,, остане стан и благо, због чега се и сада зове Попово Станиште."

Овде смо нашироко писали о пореклу овог рода:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=606.60

Можда би им могли бити блиски Штрбци? Било би добро да се неко од њих тестира код YSEQ, на FT182494 и FGC28435. Претпостављам да би могли бити FT182494+ и  FGC28435-.

[drajver]

Интересантно ми је ово предање Гакова да су се раније презивали Бабићи. Крајишки Бабићи који славе Јовањдан су N2, једино се слава не слаже.

[Небојша]

Можда би им могли бити блиски Штрбци? Било би добро да се неко од њих тестира код YSEQ, на FT182494 и FGC28435. Претпостављам да би могли бити FT182494+ и  FGC28435-

И ја сам прво помислио на Штрбце. Што би се уклопило и у ову причу о доста старој крајишкој породици.

Интересантно ми је ово предање Гакова да су се раније презивали Бабићи. Крајишки Бабићи који славе Јовањдан су N2, једино се слава не слаже.

Повезује их предање и са Радаковићима, али су они R1b-U152/J2b-M205. Предање о Далмацији је вероватно тачно, пошто и тамо има Гакова око Обровца.

[Uzi]

Интересантно ми је ово предање Гакова да су се раније презивали Бабићи. Крајишки Бабићи који славе Јовањдан су N2, једино се слава не слаже.

Мислим да не постоји ближа веза са Бабићима који славе Јовањдан. Наравно то би могао да потврди само онај тест који сам раније напоменуо, Бабићи су FGC28435+.

[Uzi]

Интересантно ми је ово предање Гакова да су се раније презивали Бабићи. Крајишки Бабићи који славе Јовањдан су N2, једино се слава не слаже.

Повезује их предање и са Радаковићима, али су они R1b-U152/J2b-M205. Предање о Далмацији је вероватно тачно, пошто и тамо има Гакова око Обровца.

Изгледа да породице Гак из Обровца и околине славе Јовањдан, док око Книна има Бабића који славе Никољдан.

[Небојша]

Изгледа да породице Гак из Обровца и околине славе Јовањдан, док око Книна има Бабића који славе Никољдан.

Изгледа да су крајишки N2-P189.2 радо узимали презиме Бабић, без обзира на славу.

[drajver]

Пазарни дан у Новом Граду (Босански Нови) око 1929. године. Сликано испред гостионице (власник гостионице са женом и дјететом је на средини слике). Данас ми је ову слику показала унука власника гостионице, па сам је скенирао.

[Ивица Јовановић]

[drajver]

Свака част, Ивице!

[Небојша]

Још један резултат који руши предања крајишких муслимана о пореклу из Анадолије

Кадић, муслиман, Голубић, Бихаћ, R1a-M458>L260. (Family Finder)

"Постанак села и Порекло становништва. Када је Бихаћ „фет учињен“ населио је у Голубић некакав Башага и саградио кулу, која се зове Башагина Кула. Раселило се што куда и обамрло, само су сада од њега Башагићи 4куће. Сва је прилика да су из Анадола. У исто време населио се овде Црни Мухамедага из Анадола као серхатлија. Син је, или унук Дели Мурата, који је „погубио краља у Унћуровини“ и зато добио у агалук Врточе. Најпре је „ватан учинио“ у Бјелају. Синови су Мухамед-агини: Јашар, Пашо, а трећем не знају имена, само је био диздар. Црни Мухамедага је био „мрка брка а јастребастих очију“. Од Јашара су: Кадићи 7 к., Хрустановаћи 6 к., Мујаџићи 2 к., Муминовић 1 к. и Мухаремовћ 1 к. Од Паше су: Авдагаћи 1 к., Пашића 4 к., Бабићи 3 к., Сенагаћи 4 к. и Мемагићи 3 к. Од Диздара су: Софтићи З к., Харачлић 1 к., Џаферовићи 4 к., Мустафићи 4 к., Саликовићи 2 к., Дервишевићи 1 к., Османовићи 4 к. и Мухамедагићи 2 к."

Не само да нису из Анадолије, него је хаплогрупа и код Срба прилично ретка и јавља се чешће на западу Балкана (Хрвати).

[Ивица Јовановић]

Нема гране која више вришти Словен од те. Како су тако драстично омашили, да нису под Турском мислили на Мађарску? Знамо да су некада Угарску називали и Турском. Серхатлија је граничар, крајишник. Можда и нису дошли, можда су из Доњих Краја пореклом односно Јајачке бановине.

[Небојша]

Нема гране која више вришти Словен од те. Како су тако драстично омашили, да нису под Турском мислили на Мађарску? Знамо да су некада Угарску називали и Турском. Серхатлија је граничар, крајишник. Можда и нису дошли, можда су из Доњих Краја пореклом односно Јајачке бановине.

Није то у питању. Они и не кажу да су из Турске, него да су из Анадола (Анадолија). Већина тих родова испаде R1a/I2, да иронија буде већа. Имају међу собом свакако и реалан уплив из Анадолије, ал он не досеже неке озбиљније проценте у Y-DNA.

[barbarylion]

Нема гране која више вришти Словен од те. Како су тако драстично омашили, да нису под Турском мислили на Мађарску? Знамо да су некада Угарску називали и Турском. Серхатлија је граничар, крајишник. Можда и нису дошли, можда су из Доњих Краја пореклом односно Јајачке бановине.

Rekao bih da gotovo izvesno misle na Anadoliju.
Postoji puno predanja o pravim anadolcima, međutim gotovo nikada se ne pokažu kao istinita.

[barbarylion]

Није то у питању. Они и не кажу да су из Турске, него да су из Анадола (Анадолија). Већина тих родова испаде R1a/I2, да иронија буде већа. Имају међу собом свакако и реалан уплив из Анадолије, ал он не досеже неке озбиљније проценте у Y-DNA.

Nisam baš ispratio procente za Muslimane BiH Krajine, ali gotovo sam siguran da pravih  anadolaca nema  više od 5%, ako i toliko? Možda grešim, ali prostor od Srbije pa do Hr, sve sa BiH ima jako male procente onih koji bi se mogli povezati sa doseljenim pravim anadolcima?

[Ивица Јовановић]

Опција број два је да су од неког јањичара који јесте боравио у Анадолији неко време. Опција број три је да је родослов измишљен, статуса ради.

[Небојша]

Опција број два је да су од неког јањичара који јесте боравио у Анадолији неко време. Опција број три је да је родослов измишљен, статуса ради.

50% родова тамо има такво предање, немогуће да су сви од неког јањичара. просто погрешна предања, инспирисана религијом.

[barbarylion]

Опција број два је да су од неког јањичара који јесте боравио у Анадолији неко време. Опција број три је да је родослов измишљен, статуса ради.

Obzirom da su se Muslimani tada u velikoj meri indentifikovali kao Turci, verovatno su takva predanja plod težnji da na taj način potvrde svoj indentitet, slične stvari imamo i kod naših Srba, gde pojedina plemena izvode poreklo od Nemanjića itd.

[barbarylion]

50% родова тамо има такво предање, немогуће да су сви од неког јањичара. просто погрешна предања, инспирисана религијом.

Upravo tako, u kombinaciji sa onim što napisah. Težnja ka svojevrsoj potvrdi indentiteta.

[Ojler]

Obzirom da su se Muslimani tada u velikoj meri indentifikovali kao Turci, verovatno su takva predanja plod težnji da na taj način potvrde svoj indentitet, slične stvari imamo i kod naših Srba, gde pojedina plemena izvode poreklo od Nemanjića itd.

Немогуће је истовремено бити и потомак Анадолаца и потомак Богумила.

[Exiled]

Немогуће је истовремено бити и потомак Анадолаца и потомак Богумила.

Код нас је само истина немогућа а остало је све могуће😊

[barbarylion]

Немогуће је истовремено бити и потомак Анадолаца и потомак Богумила.

Od kada oni sebe pocinju smatrati potomcima bogumila? 
Mislim da oni do modenog vremena nisu ni imali ikakav uvid o Bogumilima.

Bogumili nisu imali etnicki karakter.

[Ивица Јовановић]

Погрешно је изједначавати богумиле и Цркву босанску. Црква босанска није признавала дуализам, али је укључивала неке елементе манихејства. За Цркву босанску, Христос је био и Бог и човек, као што је то и код нас и католика. За богумиле, он то није био. Пре неколико година сам доста читао о тој цркви и рекао бих, лаички, да је та црква специфична у том смислу што изгледа као да је остала у добу пре поделе на источну и западну цркву међу Словенима на Балкану. Има много словенизама, клер користи народна имена, литургија је источног обреда и на народном језику, поштују се и источни и западни свеци, помиње се римски папа итд. Православна црква је касније користила њихове књиге, избацујући помињање римског патријарха у служби. Организација дефинитивно постоји, док је код богумила била општа анархија. Део богумила је нашао уточиште у Босни, где су сматрали да ће бити недодирљиви, али они нису успоставили црквену организацију, она је већ постојала. Ако желимо да знамо каква је била црква у првим вековима након покрштавања Словена на Балкану, најбоље је погледати Цркву босанску.

[сɣнце]

Погрешно је изједначавати богумиле и Цркву босанску. Црква босанска није признавала дуализам, али је укључивала неке елементе манихејства. За Цркву босанску, Христос је био и Бог и човек, као што је то и код нас и католика. За богумиле, он то није био. Пре неколико година сам доста читао о тој цркви и рекао бих, лаички, да је та црква специфична у том смислу што изгледа као да је остала у добу пре поделе на источну и западну цркву међу Словенима на Балкану. Има много словенизама, клер користи народна имена, литургија је источног обреда и на народном језику, поштују се и источни и западни свеци, помиње се римски папа итд. Православна црква је касније користила њихове књиге, избацујући помињање римског патријарха у служби. Организација дефинитивно постоји, док је код богумила била општа анархија. Део богумила је нашао уточиште у Босни, где су сматрали да ће бити недодирљиви, али они нису успоставили црквену организацију, она је већ постојала. Ако желимо да знамо каква је била црква у првим вековима након покрштавања Словена на Балкану, најбоље је погледати Цркву босанску.

Слажем се. На основу описа богумилских вјеровања презвитера Козме у Бугарској усудио бих се довести их у везу с гностицима. Козма тврди за богумиле да "хуле светога духа", да уче да има бог добра и бог зла (Мамон) и да је зао бог начинио све земаљско, сунце, звјезде, цркву, крстове и остало, да зао бог привољава човјека на похот за женама, страст и пожуду о новцу, јелу и пићу, док себе сматрају богу милима или богу угоднима што живе аксетски живот, мисле себе правим хришћанима, а за свештенство и цркву сматрају да немају никакову власт ( од бога ) над вјерницима; цркву сматрају богохулном јер поштује иконе, светце, мошти и свете тајне; литургију сматрају грчком новотаријом, уче да су чудеса само трикови Мамона и наивност људска; не признају да је јеврејски бог Јахве истинити бог свјетла;  У Вавилону је Мамон био дух прождрљивости и помаме!

Хуљење светога духа се односи на посебно учење гностика, да је сатворење материјалнога свијета посљедица греха еона Софије, духа који се удаљио од божанствене цјелости и побуђен егоизмом хтио сам бити као Бог и почео стварати али могао је створити само наживо; истинити бог је сатворио свијет свјетлости од кога су живи ангели (малики, еони); човјек је оживио тек када је истинити бог удахнуо у материју свој дух. Зато гностици сматрају да је само душа од свијета свијетлости и од Бога и заточена у свијету материје, а овај је плод ангела одпадника и подложна тљењу и од ње се треба ограђивати, а тежити ка свијету свјетлости - духовному свијету. Због моћи да твори живот, истинога бога називају на арамејском Хија - Живот.


Ова цијела идеја одсликава се и у јудеохришћанству као небеска војна у којој се је одвојио Сатана ради своје високомјерности и био проклет и свргнут с небеса и на земљи завео човјека да падне у гријех и научио га разним мудростима, да шије одјећу, да кује гвожђе и разне науке, зашто га је Бог заточио у подземље. То вјеровање много је старо и одсликава се у притчи о Прометеју (= Промисао) који је научио људе разним небесним мудростима и зато био кажњен од Зевса и закован у пећини на Кавказу гдје се вјечно мучи до краја времена. Семантичка сличност имена Прометеј и Софија је очигледна. Проблем је настао у том што су сиријски гностици, као данашњи мандејци, зову одпадника ријечју руах (дух), а званична црква на арамејском "светога духа" исто зове "руах" те је дошло до бркања.


Још је један аспект важан. Гностици из Сирије сматрали су да бог Јахве којему се клањају Јевреји није врховни Бог, него да је само један од еона или ангела и то ангел ратовања; то у једну руку потврђују археолошки налази, гдје пише да је Јахве син Ела; а да је истинити бог свијетла онај кога зову Ел. Сви еони су само његови фасет, тако је Михаел - лик Ела, Габриел - Снага Ела, Рафаел - исцјељење Ела, Уриел - огањ Ела и мноштво других "елова" и синова свјетла. Мислим, да је све то једна велика вјерска заврзлама између јеврејских секта, која је настала још пређе времена Христа и коју описује и Јосиф Флавиј.