Средње Поуње у Босанској Крајини - порекло становништва

[Небојша]

[Синиша Јерковић]

Хтио бих рећи коју о становништву средњег Поуња.

Оно што је карактеристично за Поуње, а и Босанску крајину генерално, а и оно што је одваја од остатка Босне јесте да нема мјешовитих муслиманско-српских села. То је вјероватно посљедица близине границе и сталних ратних догађања. Тако су српска и муслиманска заједница практично функционисале паралелно, без јачих међусобних веза. Контакти су обично били у градовима, за пазарни дан, кад се размјењивала роба, али генерално су то била два одвојена свијета, сваки за себе.

Поуње је заправо Босанска Крајина у најужем смислу, одавде се назив Крајина проширио касније све до Врбаса. У Средњем вијеку овим простором су владали словински кнезови Бабонић-Благајски (предак ових Бабонића је био племић Бабо, историјска иронија је да је истим крајем 1980-тих владао други тзв. Бабо-Фикрет Абдић), а цијели крај је припадао Угарској. Босна Котроманића никада није владала овим подручјем. Релативно касно је цијели крај пао под Турке, од 1550-1592. Бихаћ је био последњи град у Европи који је 1592. пао у турске руке. Освојио га је Херцегли Хасан Паша Предојевић уз помоћ Срба, својих сународника, које је као досељенике из Херцеговине, населио око Бихаћа. О том освајању Бихаћа са Хасан Пашом, учествовали су и многи стариначки Срби са Змијања, о чему је писање оставио Петар Кочић у свом раду о Змијању. Хасан Паша није био ратне срећне, па се већ наредне 1593. године удавио у Купи покушавајући да освоји Сисак. Турски попис  Босанског санджака из 1604. нам оставља прилично јасну слику о Поуњу у том периоду. С обзирома на то да се радило о тек освојеним крајевима популациона слика је показивала мањак становништва. Нема сумње да је интензивно насељавање Поуња услиједило у периоду од 1600-1680. У том периоду већину становништва чине Срби у влашком статусу са муслиманима у градовима. Католици су у великој већини исељени, или дијелом исламизирани.

Како је турска моћ слабила и како су губили ратове, притисак на Србе је бивао све већи, па се прве мање групе, већ у том периоду исељавају у Кордун и Лику, на аустријску територију. Међутим главно исељавање ће услиједити у периоду око Бечког рата 1683. када добар дио становништва Поуња прелази на, од Аустрије ослобођена подручја, Баније и Кордуна.

Турска је у том рату изгубила Лику, Кордун, Банију и Далмацију, а већина муслиманских избјеглица из тих крајева ће се преселити и концентрисати управо у Поуњу. Тад се добрим дијелом мијења и етничка слика Поуња и крајеви са лијеве стране Уне уз границу, постају доминантно муслимански. Турци више нису имали повјерења у хришћанске Србе и држе их подаље од границе са Аустријом, у дубини своје територије. Ипак, значајан број Срба се и у 18.вијеку задржао у Поуњу, а неки, појединачно досељавали су и из Далмације и Лике.

Следећа велика депопулација српског становништва Поуња десиће се 1790. за вријеме лаудонова Рата, када је Поуње центар сукоба између Аустријанаца и Турака. У том рату, може се слободно рећи да је цијело средње Поуње остало без Срба. Већина их је избјегла на Банију и Кордун. Након рата, на ту пусту земљу, почеће се досељавати српско становништво из Лике и Далмације, а досељавања ће трајати кроз читав 19.вијек. Кулминираће са 1879. годином и аустријском окупацијом Босне, када ће велики број српских Личана доселити у Поуње.

До последњег рата српско становништво Поуња потицало је у 90% случајева баш од тих личко-далматинских досељеника који су дошли након 1790. године.

У последњем рату, средње Поуње је поново остало без Срба. Данас веома мали број их живи у неколико села у околини Босанске Крупе.

[Окир СРБ]

Што се тиче Средњег Поуња, оно је заједно са Козаром, дало бар четири већа таласа избјеглица које су прешле на Банију и Кордун.

Занимљиво је да се скоро сваки од тих таласа даље везује за унутрашњост Босне и да се у највећем броју случајева не уклапа у миграционе правце из Лике и Далмације (који јаче долазе до изражаја тек посље Лауданова рата (1788-1791).


Писао сам раније о сеобама на Банију.

Што се тиче сеоба на Банију, поклапале су се са почетком и крајем одређених ратова:
- 1683-1699.
- 1716-1718.
- 1737-1739.
- 1788-1791.

1) У првом рату 1683-1699. године, Аустријанци ослобађају Костајницу и привремено заузимају Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, Босански Нови, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу. Након завршетка рата Аустрија је изгубила све што је освојила са босанске стране Уне, укључујући и Нови Нови (данашњи Двор) и Зрињско Поље. Српски народ из тих крајева прешао је у глински и петрињски крај. Турци у њихова опустјела села доводе Србе из унутрашњости, углавном из Средње Босне.

2) У другом рату 1716-1718. године, Аустријанци заузимају Нови Нови, Зрињско Поље, Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу, а изгледа проширују и Суву Међу према Цазинској Крајини. Напад на Босански Нови је одбијен. Након завршетка рата, Аустрија је добила све што је освојила у западној и сјеверној Босни.
На освојеном простору основана је Дубичка капетанија, са центром у Босанској Дубици. Око Дубице је било 18, мање или више запустјелих села, у која су навалили Срби из Средње Босне. Дубичка капетанија је остала под Аустријом до 1739. године.

3) У трећем рату 1737-1739. године, Аустријанци (и наши Крајишници са њима) су доживјели тешке поразе код Бужима у Цазинској Крајини и под Бања Луком (сасвим је извјесно да је српски народ у тим крајевима стао уз Аустријанце и заједно са њима кренуо у повлачење на Банију, бојећи се турске освете). Турци тада прелазе у офанзиву и пале по Зрињском Пољу и велики дио Срба одводе у ропство. Након завршетка рата, Турци су добили Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу. Аустријанцима је остао Нови Нови и Зрињско Поље. Српски народ са простора Дубичке капетаније, тј. оних њених дјелова са босанске стране, који су поново припали Турцима, морао је опет у сеобу. Чак су Аустријанци планирали да један дио њих населе у Банат, пошто су дијелови Дубичке капетаније са банијске стране били пренасељени. Зна се да је тад насељено доста Срба у глинску капетанију и низ Суву Међу, а неки су завршили и око Војнића.

4) У четвртом рату 1788-1791. године, Аустријанци су на простору Лике избили на Уну. Прије почетка рата, костајнички прота Јован Поповић је прешао у Поуње и почео народ позивати на устанак, да би се олакшало Аустријанцима. Зна се да су се Срби дигли на оружје и још прије рата је на Банију прешло 428 српских породица, од којих су војно способни одмах увршетни у редовну граничарску војску. Након завршетка рата, на Банију је прешло још 818 српских породица. Попунили су засеоке по већ насељеним селима, а било је и оних за које није било мјеста на Банији, па су насељени по Кордуну и по Цивилној Хрватској. Помиње се да је тада пресељено из Босанске Крајине око 15.000 Срба.

Ипак, пронашао сам скоро неке информације које указују да је постојала још једна сеоба на Банију, изгледа око 1770. године.

[Небојша]

Милан Карановић о пореклу становништва Босанске Крајине:

" Босанска Крајина је била транзитна област за миграције, које су текле од Рашке, старе Црне Горе, Херцеговине и централне Босне, за посавске и подравске крајеве, преко Лике и Баније.

О томе има помена у радовима Лопашића, Грбића, Милаша, Ивића, Шишића, Грујића, и Скарића. У томе су од велике важности архивски подаци Алексе Ивића: "Миграција Срба у Хрватску". Кад се буду предузеле и тамо на лицу места испитивања насеља и порекла становништва, вероватно ће се моћи установити за извесне породице у Хрватској, да су прошле кроз Босанску Крајину, заустављајући се неко време и остављајући неке своје огранке.

По архивским подацима најзнатније је исељавање било из Босанске Крајине за Лаудоновог Рата 1788-91. Тада је прешло по Грбићу око 28000 душа са 46 свештеника. Међу њима је било много породица, које су се из Далмације населиле биле у Босанску Крајину. Из испитане области су тада прешли: Поп Ђорђо Гак са 120 породица из Рујишке; поп Јован Ћулибрк из Блатне 116 породица и уставио се у Орловцу; поп Стојан Стојнић из Мразовца са 102 породице и уставио се у Орловцу; поп Стојан Драгишић из Живешкупа са 60 породица и уставио се у Новом; поп Јован Булић са 131 пор. из Градине; Стојан Туромановић из Пећине , поп Филип Дмитровић и поп Јован Дмитровић из Мутничког Врела.

Као што је већ познато по Милашу, Лопашићу, Дедијеру, кроз ову област су пролазили исељеници од Рашке, Херцеговине, Црне Горе и Средње Босне, и померали су се за ратова даље у посавске и подравске земље. За прво порекло није се могло сазнати непосредно од старих људи, него само за етапне области, и то да су: од Змијања, Далмације, Лике, Тромеђе, Сане, Бјелајског Поља и Унца. Често селећи изгубило са сећање на даљње порекло и разгранавање породица. Све што су знали рећи: "ти су ти једно", "некако једно па се разродило". То и крсна слава, нарочито ређа, били су ми важан руковођ у испитивању даљњег порекла.

За знатан део родова сазнао сам порекло бавећи се неко време у Змијању, на Тромеђи и под Улицом планином и у околини Книна, где сам покушаво да хватам везе ових транзитних области са њиховим матицама порекла.


У области кажу да су "старосједиоци", сви они које је затекла окупација. Чини се да све оне који су доселили од Змијања сматрају старинцима, и ти са поносом кажу да су са Змијања. Шта више за неке породице, за које сам дознао да су са Змијања селиле у Далмацију, и из Далмације доселили у ову област, кажу само да су са Змијања и не спомињући да су прошли кроз Далмацију и Лику.

Поносније им је рећи да су са Змијања.


Чисто кабинетски рад Владислава Скарића: "Порекло православног народа у сјеверозападној Босни" помогао ми је у трагању за даљна порекла неких разгранатих родова, који су, "некако једно". На лицу места уверио сам се да су његова посматрања и закључци у неким родовима ређих презимена и слава доста тачни. "

Поуње у Босанској Крајини, 1925. год.

[Небојша]

Становништво Поуња добрим делом води порекло из Далмације. Тачније, Далмација је била последња етапна област за многе Крајишнике.

Поменућу неке родове из овог дела Босанске Крајине, који су досељени преко Далмације. Испод ће бити исписана презимена и славе истих родова у Далмацији.

Каран, Карановић (Ђурђевдан )

Каран - Бјелина , Бенковац , Добропољци , Церање горње , Ислам Грчки - Св . Георгије , Св . Никола

Карановић - Чучево , Кистање


Штрбац ( Ђуђевдан, Никољдан )

Штрбац - Запужане , Кистање , Брибирске Мостине , Раштевић , Бенковац, Биљане Доње , Жажвић - Св . Козма и Дамјан , Св . Георгије , Св . Никола


Лончар ( Ђурђевдан )

Лончар - Карин , Кула Атлагић , Сиверић , Биочић , Биљане Доње - Св . Јован , Св . Никола , Св . Стефан


Илић (Ђурђевдан)

Илић - Пађене , Буковић - Св . Георгије


Крнета ( Св. Тома )

Крнета - Кистање , Стрмица - Св . Јован


Богуновић ( Св. Јован )

Богуновић - Биљане Доње , Бенковац , Запужане , Раштевић , Радашиновци , Медвиђа , Јагодња Доња , Какма , Булић - Св . Георгије  , Св . Стеван , Св . Јован


Гак, Гаковић ( Св. Никола )

Гак - Затон , Обровац - Св . Јован


Добријевић ( Св. Стеван )

Добријевић - Вариводе , Пластово , Ђеврске , Шибеник , Међаре , Отон , Радљевац - Св . Стефан


Опачић ( Св. Лука )

Опачић - Голубић ( кнински ) , Бјелина , Мурвица , Смоковић , Биовичино Село , Стрмица , Биљане горње , Плавно , Отон - Св . лука


Предојевић  ( Св Алимпије )

Предојевић - Ервеник


Бјелановић ( Козма и Дамјан )

Бјелан - Орлић , Островица , Ђеврске , Ножица , Гаћелеза - Св . Козма и Дамјан

Бјелановић - Ђеврске , Кистање , Задар , Смилчић - Св . Никола , Св . Козма и Дамјан


Новаковић ( Никољдан )

Новаковић - Кистање , Книн , Жажвић , Бјелина , Кашић , Плавно , Бенковац , Маовице , Биљане доње , Книнско поље - Св . Никола , Св . Козма и Дамјан , Св . Јован


Вејновић ( св. Василије )

Вејновић - Модрино Село , Мокро Поље , Чучево , Тињ - Св . Василије


Највећи део српског становништва Далмације досељен је управо из Босанске Крајине и то са Змијања и из Бјелајског Поља, а део ће свакако бити пореклом из Лике .

[Небојша]

Милан Карановић, Крајина - крвава хаљина

Постанак Крајине и карактер и менталитет Крајишника по народним песмама

[dom1977]

Bolja slika

http://uploads.im/SftO4.jpg

[Небојша]

Иако се текст односи на читаву Босанску Крајину, не само на Средње Поуње, лепо објашњава стање насељености и кретање становништва у овом делу Босне.

Наиме, већ је Курипешић, почетком 16. века, приметио да су многа села у Босанској Крајини практично пуста. Тако нпр. село Заблаће код Кључе, уместо ранијих 80 кућа, 1530. године има свега 7, или 8 домаћинстава.

Уочљиво је да су након пада Босанске Крајине многа села потпуно опустела. Становништво је изгинуло, или одведено у ропство. Хрватско становништво из Унца и Поуња је потпуно исељено.

Занимљиво да су села дубичке нахије изгубиле све своје становништво, тако да ни 30 година после успостављања турске власти тамо није било ни једне куће.

Овај простор ће касније попунити српско становништво. Ево тог текста:






Извор: Др Милан Васић, "Етничка кретања у Босанској Крајини у 16. веку"

[Небојша]

Милан Тодић се осврнуо на живот и дело Милана Карановића, односно на његова истраживања на подручју Босанске Крајине и шире. Мислим да је у реду да такав један текст буде на овој теми, с обзиром на заслуге Милана Карановића.

Верујем да ће ово посебно бити занимљиво нашем Сергиусу.

ЖИВОТНИ ПУТ И НАУЧНИ РАД ЕТНОЛОГА МИЛАНА КАРАНОВИЋА
http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1820-4244/2014/1820-42441411291T.pdf

"Као ученик петог разреда гимназије 1904. године, набавио је „Упутства за испитивање села у БиХ" и већ тада прошао сва села од Босанске Крупе до Кршаља и од Хашана до Чађавице. Због теренског рада и прикупљања материјала о поријеклу становништва, неки су га погрешно схватили и говорили онај карански ђак из Рујишке шенуо, па све ода по брдима и долинама и пита како се зову“. (не знам зашто ме ово подсећа на нашег уредника, крв није вода)

"За Ускрс 1905. године, као ученик шестог разреда гимназије, долази у родно село и присуствује литургији у цркви, гдје му „Васкрсеније твоје Христе спаси“ буди осјећај да пређе на богословију. По завршетку гимназије упућује молбу за богословију у Рељеву крај Сарајева, гдје је и примљен."

"Сматра се да је само презиме „Каран“ настало од турске ријечи „кара“ – црн, јер су Карани били омражени код Турака због свог јунаштва у свим устанцима против Отоманског царства. Неки то вежу и за њихову црну комплексију, иако је Карановић утврдио да су му сви у роду више смеђи и плавокоси него црномањасти. Међутим, Стојан Новаковић и фра Иван Јукић су склонији вјеровању да ово презиме потиче од рударске ријечи „karren“ – колица."

Милан Карановић 1882 - 1955 (највероватније I1-P109)


Једно од писама Јована Цвијића Милану Карановићу

[симо]

Пошто је Небојша већ споменуо крајишки род Карана/Карановића, можда бих овдје могао да објавим једну своју ранију анализу везану за Карановиће коју сам радио за неког од тестираних.

КАРАНОВИЋИ

Карановићи су једна од најстаријих и нараспротрањенијих српских породица у Крајини. У првим писаним изворима помињу се још у попису жумберачких Срба 1538. године (Павко Карановић). У Крижевцима је 1651. године  међу Србима забиљежен војник  Стефан Каран. Већ у првом аустријском попису Славоније из 1698. године, у селу Миљановцу јужно од Дарувара записан је домаћин Стојко Карановић, а у попису из 1736. године три домаћинства Карановића забиљежена су у селу Мацуте код Подравске Слатине.
Истовремено, бројни Карани или Карановићи записани су на подручју Далмације. Тако су у млетачком попису Равних котара из 1709. године записани у Пркосима (Богдан и Милан), Горњим Биљанама (Марко), Добропољцима (Новак и Вучен), Исламу Грчком (Радован), Радошиновцима (Стипан). Карани, Карановићи помињу се у Равним Котарима и кроз читав 18. вијек, а у поменутим насељима живјели су све до ратова 90-тих.
Једна већа група Карана/Карановића која није била обухваћена горњим пописом живјела је у далматинским мјестима Отон и Плавно. Породице које су се тамо населиле 1692. године, након што су ти крајеви ослобођени од Турака, дошли су из Бјелајског Поља и Санице. Карановићи су били међу њима. Управо ће ова група Карановића дати највећи број исељеника у Босанску Крајину, најприје у Унац, а потом у цијело Поуње, Подгрмеч, Посање и Поткозарје.
Карановићи су 1712. године забиљежени и у попису Лике. Тако се спомиње домаћин Јован Карановић у Брувну, и Илија Каран у Ловинцу. Ови би Карановићи могли бити од далматинске групе.
Отонски Карановићи ће почетком 18. вијека доселити у пусто село Бобољуске, у дрварском крају, недалеко од ушћа Унца у Уну. Из Бобољусака ће се Карановићи расељавати испрва у најближа уначка села: Велико и Мало Очијево, Очигрије, Горње Врточе, затим у бројна села петровачког краја: Крњеушу,Рисовац, Сувају, Тук Џевар, Цимеше, Бравско, крупско-бихаћког краја: Бадић, Баштра, Бушевић, Гудавац, Подвран, Ивањска, Отока, Велика Рујишка, Заложје, Доња Гата, Крупа, Врањска, Љусина, Остружница, Петровићи, Суваја, Теочак, Осредак, Пишталине, Ћоралићи.
Карана/Карановића је било у котаревима Дубица, Приједор, Сански Мост, а једна група Карана/Карановића је живјела и на подручју Дувна и Купреса.
Бројни су Карани/Карановићи који су живјели на подручју Баније и Кордуна.
Као што се може видјети презиме Каран/Карановић је било присутно у готово свим крајишким областима. Сви Карани/Карановићи славе двије славе Ђурђевдан и Никољдан. Постоји предање да је једна грана Карановића промијенила славу са Ђурђевдана на Никољдан због завјета св. Николи који их је спасио из једне тешке животне ситуације.
Сви подаци у изворима, а и генетски резултати показују да су вјероватно сви крајишки Карановићи/Карани повезани и да  представљају једно племе које је у 16. вијеку живјело на подручју данашње Босанске Крајине. Одатле су се Карани/Карановићи исељавали у остале области, а затим се опет враћали у Босанску Крајину, гдје су и данас најбројнији.
Право питање је одакле су даљим поријеклом Карани/Карановићи и да ли генетско тестирање може дати одговор на то питање.

ГЕНЕТСКИ РЕЗУЛТАТИ

Данас имамо генетски тестиране четири породице Карана, Карановића из Крајине. Ради се о породицама из различитих мјеста поријекла: Карановић из Рисовца/Босански Петровац, Карановић из Бобољусака/Дрвар, Карановић из Великог Очијева/Дрвар и Каран из Доњих Церања/Бенковац.
Сва четири тестирана имају веома близак хаплотип и минималну разлику на STR маркерима што јасно говори да су истог и веома блиског поријекла по линији мушких предака. Поређење са другим тестираним из базе Српског ДНК пртојекта их јасно сврстава у хаплогрупу I1-P109, такозвани дробњачки род, који је још ближе одређен SNP-ом FGC22045.
Ова дробњачка хаплогрупа је и данас присутна, поред Карановића и код других крајишких породица. За Карановиће је посебно значајно што је она пронађена и код крајишких Војиновића, за које предање наводи да су истог рода као и Карановићи. И заиста Војиновићи имају скоро идентичан хаплотип Карановићима.

ЗАКЉУЧАК

Из горе наведеног можемо претпоставити да су крајишки Карани/Карановићи дио веће племенске групе која се почетком 16. вијека нашла на подручју Босанске Крајине. Даље поријекло, како показују генетски резултати, је од племена Дробњака из Старе Херцеговине, а још даље поријекло указује на европски сјевер и норманске сеобе. Из Босанске Крајине су се Карани/Карановићи у 16. и 17. вијеку расељавали у Жумберак, Славонију, Далмацију, да би се потом из Далмације почетком 18. вијека населили  на подручју Унца одакле су се расељавали опет по Босанској Крајини, Банији, Кордуну, Лици.
Из рода Карана/Карановића биле су познате војводе из босанскохерцеговачког устанка против Турака 1875-1878, браћа: Поп Ђоко Каран и поп Стеван Каран. Од рода Карановића је и познати етнограф, сарадник Јована Цвијића Милан Карановић, српски санитетски генерал из Првог Свјетског рата др. Сима Карановић, редитељ Срђан Карановић, глумице Мирјана Карановић и Марија Каран.

[Небојша]

Одлична анализа, симо.

Карановићи су, условно речено, онај старији слој Срба на простору Змијања (даље Стара Херцеговина). У тој су групи још неке породице из ДНК пројекта.

Из горепоменутог текста:

"И само поријекло овог презимена је тешко установити, али по свим причама старинаца Карана, они потичу са Змијања, одакле су се прикључили четовањима Стојана Јанковића и раселили се у Сјеверну Далмацију. На основу свестраног проучавања Милана Карановића, Каране су Турци затекли у селу Козици или Соколову више Кључа. По њему и његовим проучавањима, на основу психичких, физичко-соматолошких, моралних особина, комплексије лубање, пигмента косе и боје очију, Карани су најстарији припадници једне групе родова које су сачињавали: Грубори, Грубишићи, Рађеновићи, Бурсаћи, Зељковићи, Момчиловићи и Бауци. Прота Петар Рађеновић у својим радовима наводи о Бјелајском Пољу да су „једно“ Карани и Војновићи, потомство од два брата, Војина и Карана."

[Тромеђа]

Пошто је Небојша већ споменуо крајишки род Карана/Карановића, можда бих овдје могао да објавим једну своју ранију анализу везану за Карановиће коју сам радио за неког од тестираних.

КАРАНОВИЋИ

Карановићи су једна од најстаријих и нараспротрањенијих српских породица у Крајини. У првим писаним изворима помињу се још у попису жумберачких Срба 1538. године (Павко Карановић). У Крижевцима је 1651. године  међу Србима забиљежен војник  Стефан Каран. Већ у првом аустријском попису Славоније из 1698. године, у селу Миљановцу јужно од Дарувара записан је домаћин Стојко Карановић, а у попису из 1736. године три домаћинства Карановића забиљежена су у селу Мацуте код Подравске Слатине.
Истовремено, бројни Карани или Карановићи записани су на подручју Далмације. Тако су у млетачком попису Равних котара из 1709. године записани у Пркосима (Богдан и Милан), Горњим Биљанама (Марко), Добропољцима (Новак и Вучен), Исламу Грчком (Радован), Радошиновцима (Стипан). Карани, Карановићи помињу се у Равним Котарима и кроз читав 18. вијек, а у поменутим насељима живјели су све до ратова 90-тих.
Једна већа група Карана/Карановића која није била обухваћена горњим пописом живјела је у далматинским мјестима Отон и Плавно. Породице које су се тамо населиле 1692. године, након што су ти крајеви ослобођени од Турака, дошли су из Бјелајског Поља и Санице. Карановићи су били међу њима. Управо ће ова група Карановића дати највећи број исељеника у Босанску Крајину, најприје у Унац, а потом у цијело Поуње, Подгрмеч, Посање и Поткозарје.
Карановићи су 1712. године забиљежени и у попису Лике. Тако се спомиње домаћин Јован Карановић у Брувну, и Илија Каран у Ловинцу. Ови би Карановићи могли бити од далматинске групе.
Отонски Карановићи ће почетком 18. вијека доселити у пусто село Бобољуске, у дрварском крају, недалеко од ушћа Унца у Уну. Из Бобољусака ће се Карановићи расељавати испрва у најближа уначка села: Велико и Мало Очијево, Очигрије, Горње Врточе, затим у бројна села петровачког краја: Крњеушу,Рисовац, Сувају, Тук Џевар, Цимеше, Бравско, крупско-бихаћког краја: Бадић, Баштра, Бушевић, Гудавац, Подвран, Ивањска, Отока, Велика Рујишка, Заложје, Доња Гата, Крупа, Врањска, Љусина, Остружница, Петровићи, Суваја, Теочак, Осредак, Пишталине, Ћоралићи.
Карана/Карановића је било у котаревима Дубица, Приједор, Сански Мост, а једна група Карана/Карановића је живјела и на подручју Дувна и Купреса.
Бројни су Карани/Карановићи који су живјели на подручју Баније и Кордуна.
Као што се може видјети презиме Каран/Карановић је било присутно у готово свим крајишким областима. Сви Карани/Карановићи славе двије славе Ђурђевдан и Никољдан. Постоји предање да је једна грана Карановића промијенила славу са Ђурђевдана на Никољдан због завјета св. Николи који их је спасио из једне тешке животне ситуације.
Сви подаци у изворима, а и генетски резултати показују да су вјероватно сви крајишки Карановићи/Карани повезани и да  представљају једно племе које је у 16. вијеку живјело на подручју данашње Босанске Крајине. Одатле су се Карани/Карановићи исељавали у остале области, а затим се опет враћали у Босанску Крајину, гдје су и данас најбројнији.
Право питање је одакле су даљим поријеклом Карани/Карановићи и да ли генетско тестирање може дати одговор на то питање.

ГЕНЕТСКИ РЕЗУЛТАТИ

Данас имамо генетски тестиране четири породице Карана, Карановића из Крајине. Ради се о породицама из различитих мјеста поријекла: Карановић из Рисовца/Босански Петровац, Карановић из Бобољусака/Дрвар, Карановић из Великог Очијева/Дрвар и Каран из Доњих Церања/Бенковац.
Сва четири тестирана имају веома близак хаплотип и минималну разлику на STR маркерима што јасно говори да су истог и веома блиског поријекла по линији мушких предака. Поређење са другим тестираним из базе Српског ДНК пртојекта их јасно сврстава у хаплогрупу I1-P109, такозвани дробњачки род, који је још ближе одређен SNP-ом FGC22045.
Ова дробњачка хаплогрупа је и данас присутна, поред Карановића и код других крајишких породица. За Карановиће је посебно значајно што је она пронађена и код крајишких Војиновића, за које предање наводи да су истог рода као и Карановићи. И заиста Војиновићи имају скоро идентичан хаплотип Карановићима.

...

Свака част на анализи, Синиша.  (морао сам да избацим закључак из цитата јер ми је порука прелазила 6 000 знакова  )

Одлична анализа, симо.

Карановићи су, условно речено, онај старији слој Срба на простору Змијања (даље Стара Херцеговина). У тој су групи још неке породице из ДНК пројекта.

Из горепоменутог текста:

"И само поријекло овог презимена је тешко установити, али по свим причама старинаца Карана, они потичу са Змијања, одакле су се прикључили четовањима Стојана Јанковића и раселили се у Сјеверну Далмацију. На основу свестраног проучавања Милана Карановића, Каране су Турци затекли у селу Козици или Соколову више Кључа. По њему и његовим проучавањима, на основу психичких, физичко-соматолошких, моралних особина, комплексије лубање, пигмента косе и боје очију, Карани су најстарији припадници једне групе родова које су сачињавали: Грубори, Грубишићи, Рађеновићи, Бурсаћи, Зељковићи, Момчиловићи и Бауци. Прота Петар Рађеновић у својим радовима наводи о Бјелајском Пољу да су „једно“ Карани и Војновићи, потомство од два брата, Војина и Карана."

Пошто знамо да те породице нису генетски сродне са Карановићима (не знам једино за Грубишиће), да ли постоји могућност да су се те породице заједно дошле на Змијање?

[Небојша]

Пошто знамо да те породице нису генетски сродне са Карановићима (не знам једино за Грубишиће), да ли постоји могућност да су се те породице заједно дошле на Змијање?

Или заједно дошле, или их је једноставно судбина спојила ту на Змијању, тј. у западној Босни.

[Тромеђа]

Или заједно дошле, или их је једноставно судбина спојила ту на Змијању, тј. у западној Босни.

Суђено им да последњих 500 година проводе заједно.  Па је чак та веза и отелотворене у мени, јер пре месец дана сазнах да ми је чукунбака од Карановића. 

[Небојша]

Покушао сам да урадим генетску слику Поуња на основу оног Карановићевог списка група родова из студије "Поуње у Босанској Крајини". Узимао сам у обзир само оне породице које се помињу у оквиру родовских група, а које постоје и у ДНК пројекту у некој од крајишких области. Предност приликом одређивања хаплогрупа имале су породице које су баш из Поуња, па тек онда њихови презимењаци из других области.

У питању је пресек према броју кућа (стање из 1925. године).

Ово би био неки модел, а имам у плану да се озбиљније позабавим генетском сликом ове области, што захтева мало више труда
https://docs.google.com/spreadsheets/d/1Va24OUUECGA7Bliwaqfp2dr5QUhFr1-kGiqAPHfam8g/edit#gid=1104810456

Тај би преглед, осим заступљености хаплогрупа/подграна, показао и која је породица одакле пореклом, какво је предање о даљем пореклу, име родовске групе, стање на попису из 1991, итд.

Највећи проблем код Крајишника је то што се некада и у оквиру једне породице, тј. једног рода, јавља више хаплогрупа, па треба бити опрезан са закључцима. Посебно код већих група родова.

Оно што сам могао да закључим из овог пресека је да генетска слика не одудара пуно од оне коју смо добили за западнобосански поддијалекат. Још је занимљивије што се готово уопште не коси са генетском сликом Лике. Одатле води порекло велики број Срба из Поуња.

Поуње у Босанској Крајини

[Банија]

Ово би био неки модел, а имам у плану да се озбиљније позабавим генетском сликом ове области, што захтева мало више труда
https://docs.google.com/spreadsheets/d/1Va24OUUECGA7Bliwaqfp2dr5QUhFr1-kGiqAPHfam8g/edit#gid=1104810456

Свака част за ово, Небојша! Ово је лавовски посао, требаће пуно времена и труда, али не сумњамо у тебе!
Ако можемо како помоћи, ту смо.

[Небојша]

Свака част за ово, Небојша! Ово је лавовски посао, требаће пуно времена и труда, али не сумњамо у тебе!
Ако можемо како помоћи, ту смо.

Хвала Петре. Требаће ми помоћ свакако, иначе ће ово трајати као изградња Коридора 10.

[Небојша]

Већ сам приметио две грешке (сигурно их има још). И то баш код наше хаплогрупе. Изоставио сам Тинторе (16 кућа) и Вејновиће (38 кућа).

[Небојша]

Осврнуо бих се и на порекло муслимана из Поуња.

Што се тиче миграционих таласа, то изгледа овако:

- унутрашње миграције - 67.2%
- Анадолци - 21.5%
- из остале Босне - 3.7%
- из Арнаутлука - 0.9%
- староседеоци + непознато порекло - 0.8%

Видимо да код великог броја муслимана из Цазинске крајине постоји предање о пореклу из Анадолије. Судећи по неким генетским резултатима из те области (нема их превише), рекло би се да је пре реч о легендама, али детаљније истраживање вероватно може дати одговор на то питање.

I2-CTS10228
Кучуккилавуз, Бихаћ
Башагић, Цазин
Зирић, Бихаћ (порекло Кордун)
Реџић, Велика Кладуша

R1a
Бешлагић, Цазин (R-M458)
Шкргић, Цазин

N-P189.2
Башић, Велика Кладуша

I1-M253
Шиљдедић, Кулен Вакуф

J2b-M241
Бурзић, Цазин (досељени "из града")

G1
Пашагић, Бихаћ

[НиколаВук]

G1
Пашагић, Бихаћ

Можда једино ови G1 могу заиста да се повежу са Анадолијом, мада и то је питање...