Предање које је сачувано код нас Љешњана у области Роваца и обе Мораче поклапа се са том уопштеном причом о повлачењу пред Турцима из жупног дела области Љешанске нахије у планинску камену област Роваца и Мораче. Оно што сам ја до сада успео да закључим из досадашњег истраживања врло је извесно да је Богданово досељавање било у време када Турака у области Љешанске нахије још није било Турака. Догађај који се у предањима помиње као разлог његовог досељавања у ровачко Лијешње (које је тада припадало жупи Морача) се заправо догодио нешто касније у време његових унука, када је у тој области заиста већ била турска власт.
Прије свега сам мислио на честу причу, коју можемо чути ( и у коју сам и сам својевремено вјеровао) а то је да су се са доласком Турака из равница повукли Срби у планине да би ту сачували идентитет и борили против Турака. Имајући у виду велики број објављених турских пописа из тог најранијег периода, можемо закључити да такав наратив није тачан.
Пред Турцима је побјегло практично само богатије племство, али не у брда већ у заштићене комуне далматинских градова или даље у Италију и Европу. Један дио истих је и прелазио на ислам ( не велик како се то често настоји приказати).
Главнина ситнијег племства и обичног народа је прихватила турску власт и уклопила се у турски систем. Не да се нису повлачили у планине, већ су неки који су били по планинама добили и земљу у равници (примјер влашких старјешина у Херцеговини и Црној Гори). У том првобитном периоду многи су постали турске спахије. Стасавала је читава нова генерација српског племства која је проистицала из влашких групација (Храбрени, Бакићи, Предојевићи). Око Требиња чак се и старим баштиницима и ситном племству од Турака нуди прелазак на влашки статус јер је то најбоље што им Турци као хришћанима могу понудити.
Значи, у првих 100-150 година турске владавине на нашим просторима, нема сукоба Срба са Турцима, нема устанака, а одвија се масовна исламизација српског живља, српски је малтене службени језик Порте, српски исламизовани кадрови заузимају највише позиције у Турском царству. Интензитет те исламизације говори да тензије између две вјере у том периоду нема. Зашто се завршио српско-турски "златни вијек"? Мислим да је разлог у чињеници да је турска војна сила поклекла и да од краја 16. вијека практично није освојила ниједну нову територију, почело је њено опадање,а самим тим и унутрашњи проблеми су дошли до изражаја.
Три догађаја која падају у исти период, направила су ову прекретницу: устанак Срба у Банату 1594. године, са њим повезано спаљивање моштију св. Саве и устанак Срба у Херцеговини под Грданом 1597. године. Након овог периода, двије заједнице исламизованих и православних Срба се све више удаљавају, исламизација нагло јењава, и све кулминира правим великим сукобима једних и других у ратовима 1683. године.
Тек у том периоду имамо заиста повлачење неких Срба у брда, гдје кохабитација једних и других није више тако сигурна по Србе. Кад су муџахири из Боке дошли у околину Требиња, потискивали су Србе из плодних поља око града према околним брдима. Негдје су се и сами Срби одлучивали на повлачење у сигурније крајеве или бар мимо битнијих комуникација.
Наша перцепција односа са Турцима се готово по правилу односи на ову потоњу, непријатељску фазу. Ону прву идиличну фазу, сем ријетких историчара (Олга Зиројевић) мало ко и спомиње.