О дочеку емисара у Соколу читамо из тадашње штампе:
... Сокољани дочекаше ова два човека скупљени сви у граду. Најпре опалише два топа а после са засуканим рукавима лате се ножева, те се тако одазваше гласницима мира. Ахмет-бег и Абдул-ефендија једва се спасише од раздражених фанатика утекавши мудиру у конак.
Али-беј, дознавши за пропалу мисију Ахмед-бега и Абдул-ефендије, посла поново другу делегацију да би убедио Сокољане да напусте Соко. И ова делегација се одмах врати необављеног посла. Комисију известише: "Да Сокољани неће ни да чују за цара а камоли за неке чиновнике његове. Захтевају да сам султан лично дође у Соко и да им каже пошто их је продао Власима".
Дописник "Видовдана" из Подриња пише 8. октобра да у Соколу постоје две стране у односу на сеобу. Прва хоће да се потчини ономе што је одлучила Конференција и друга, која неће нипошто да напусти Соко. Ова друга страна је преовладала и са исуканим јатаганима сатерала неколицину противника у град. Почеше се спремати за пружање отпора, уздајући се у помоћ Сакара и Зворника, који су били надалеко чувени као гнезда лоповима и разбојницима и са којима је Соко био у свези преко стена по планини Јагодњи.
У међувремену су Сокољани послали трочлану депутацију у Београд, код паше, да им он да одговор да ли да се селе у Босну. Паша им рече да се морају подврћи одлуци Конференције и Царског фермана да се иселе из Србије. Ова делегација вратила се у ноћи 8/9. октобра и известила Сокољане шта им је паша одговорио и да се морају иселити. Ујутро, пусте телала по чаршији да објави да свако понесе цареву пушку, да је преда и да се може одмах селити. Неки од Сокољана пођу да се селе, али их у томе спречи руља на чијем су челу били Суљ-ага, Салко Зајимовић и Мухамед Сулијагић, коловође странке која је била против сеобе. Они, са својим истомишљеницима, исуканим јатаганима сатераше у град оне који се са њима нису слагали и ставише их у град под стражу. У ноћи је из Сокола побегао главни коловођа Салко Зајимовић са породицом.
У међувремену, Сокољанима је стигла, трећа по реду, делегација на челу са Салиман-агом из Сребренице. Успели су да убеде девет фамилија да се тог дана иселе. Делегација је иначе говорила да ће пасти у немилост код цара, који се тако милосрдно и здушно брине о њима. После тога, петнаестак најтврдокорнијих Сокољана побоја се немилости цареве и преко ноћи побеже у Босну. Сутрадан, 12. октобра, опалише два топа, којима обзнанише свету да су спремни да се иселе. Најзад је кренула сеоба!
О току сеобе нешто више се зна из штампе. Тако, дописник "Видовдана" пише 15. октобра да већ има три дана како се Сокољани селе преко Дрине:
Остало их је још доста, а већина се забавља продајом имања и свога мала. Сокољане исељавају власти уз помоћ народа и неколико стотина коља. Јуче је (14. октобар) испраћен један транспорт од 60 фамилија, већином кадуна а с њима су били и две хоџе познате по својој притворности и лагања у записима које даваше болесницима и тако од њих новац измамише. Ове хоце по имену Мула Мујо и Тепеделин, чим стадоше јеменијом на босанску земљу падоше доле на ћилиме и узеше авдес, иа рекоше:
"Валах и билах, зло је! Кад пусти цар и свих седам краљева да нас Милошевић отера 12 сахати од нашег Сокола, ето га сутра да нас тера 17 конака до у шам".
У извештају од 20. октобра читамо:
Селење Сокољана иде своме крају. Женскиње и сва чељад пребачена су у Босну. Остало је још неколико фамилија. Турци неће за собом да оставе ни цреп од суда из којег је јео. Хиљаду коња преносе им непрестано ствари, жељно пабирче трулу дрвенарију, дрвене кашике и судове, па шта више ни једну бундеву неће да оставе у њиви. Они мисле да тиме чине пакост а не знају какав трошак чине своме цару. По уредби плаћа се за коњски товар пет гроша, а у товару не сме бити више од 40 ока терета.
После преноса тикава и бундева, почела се преносити храна и џебана. Добављено је шест стотина коња из Округа ужичког и толико из Ваљевског округа. Из Сокола је 21. октобра пренето четири стотине пушака, које су Турци пре ослобођења покупили у народу. Многи од стараца познали су своје оружје, које су плачући изљубили. Забележен је и пренос већег броја пијука којима су Сокољани копали шанчеве око града и у њему.
Сокољани су сељени у Босну. Транспорти су се кретали путем низ реку Грачаницу до њеног ушћа у Дрину а затим су скелом пребацивани у Босну. Сваки транспорт пратио је војни одред, који је био одговоран за сигурност живота и имовине Сокољана.
Упоредо са сеобом Сокољана, селили су се и муслимани из околних села. Почетком новембра исељен је и последњи Сокољанин.
(Из књиге Соко Град, Миливоја Васиљевића)